Велика илузија
ЕВРОПА У ТРИ КРУГА
Макронова визија кругова заправо више личи на правоугаони ринг, где у првом кругу боксују он и Меркелова, у другом он и Меркелова против Орбана и Салвинија, а у трећем се више не би знало ко се са ким бије. Тако смо од једне Европе за све, преко Европе у две брзине, стигли до Европе у три круга
Од једне Европе за све, преко Европе у две брзине, стигли смо до Европе у три круга. Узимајући у обзир историју нашег континента, добро је све док не јашу четири јахача апокалипсе, али визија коју је председник Француске Емануел Макрон представио прошле недеље у Лисабону показује да Европа сад већ очајнички покушава да не постане пети точак на колима.
Трокружни континент елаборација је замисли које је Макрон изложио прошле године у предавању на Сорбони. Тада је рекао да ће људи морати да се навикну на то да о Европи никада неће престати да говори, јер је она „тло наше историје, нашег идентитета, наших борби, наш хоризонт, склониште и нада у бољу будућност“. Како би Европа поднела сва та председникова очекивања, Макрон је у Лисабону предложио да „срце њеног реактора“буде ојачана еврозона, са сопственим буџетом и чвршћим политичким оквиром, чија би кичма биле Немачка и Француска. У другом, негде „између еврозоне и шире Европске уније“чланице би још биле део јединственог тржишта, а ако би хтеле и умеле да политички и економски напредују, могле би да се квалификују за први круг. Најзанимљивији, не само нама, ипак је трећи круг, који би представљао „заједницу демократских принципа и економских слобода, нешто између Европске уније и Савета Европе“, круг далеко мање интегрисан. Толико неинтегрисан, заправо, да се Макрон нада како би у том трећем колу могле да заиграју и Русија и Турска. Добро, вели, можда не баш да заиграју, али да нам дођу на вашар; наравно, ако ће се тамо понашати у складу са „европским вредностима“.
Што се нас тиче, успут, у Лисабону се чуло да би реформа Европске уније могла потрајати десет или петнаест година, што се поклапа са овогодишњим упозорењем европског комесара Јоханеса Хана да је план да Србија постане делом Европске уније 2025. године „веома амбициозан“. Краће речено, за нас нема ништа од Европе барем наредних десет година, а како ће она изгледати после 2025, не види се ни у вашарским кристалним куглама. Ако је ишта у Макроновој визији несумњиво, то је да ће Европа бити поприште борби.
Ханс Кунднани, истраживач чувеног лондонског Краљевског институ-
та међународних послова – познатијег као Чатам хаус – у занимљивом ауторском тексту за Гардијан тврди да вође Европске уније никада нису биле овако несложне у погледу самог смисла тог пројекта.
„Појавиле су се три сукобљене визије. Прва је идеја Ангеле Меркел о ’такмичарској’ Европи. Под ’вођством’ немачке канцеларке, од почетка кризе евра 2010, Европска унија се све више претварала у бич којим је државама чланицама наметана тржишна дисциплина. У име идеје такмичарске Европе државе дужници у еврозони присиљаване су на штедњу. Другим речима, иако се та визија изражава проевропским терминима, и укључује даљу интеграцију, суштински је неолиберална.“
Друга визија, наставља Кунднани, јесте Макронова, и ту је реч о „Европи која штити“. Француски председник замишља Европску унију веће солидарности, која би у пракси значила више поделе и добра и ризика – а управо се таквог сестринства Немачка и друге државе повериоци боје. Према Кунднанију, то је поглед на Европу из перспективе левог центра, мада сам каже да Макрона сами Французи све више сматрају неолибералом због реформи које је увео како би му Берлин више веровао. То је узгред сведочанство о Макроновој разапетости, која би можда била неодржива чак и да не постоји и трећи поглед на Европу – Орбанов.
„То је идеја ’хришћанске’ Европе суверених држава. Испловила је први пут као реакција на покушај Немачке да примора државе чланице да прихвате обавезну квоту избеглица 2015, али се развила у ширу критику европског пројекта.“
Такав концепт Европске уније, „нелибералну демократију“наспрам „недемократског либерализма“, што би рекао сам Орбан, подржавају и Пољаци и чвршћа десница других држава чланица. Како судар ова три концепта изгледа у пракси? Кунднани подсећа на, рецимо, мајску сцену из Ахена. Макрон тамо добија Карлову награду, коју Ахен додељује за рад на уједињењу Европе, и каже да Немци морају да одустану од фетишизирања буџета и позитивног трговинског баланса, јер га постижу на рачун других. Меркелова му одговара да ће упркос разликама успети да се договоре. „То је магија Европе“, вели. Тек што је то изговорила, међутим, Орбан идеју солидарније Европе назива „ноћном мором“.
„Постоји опасност да ће противности те три визије чинити Европску унију све мање функционалном, што ће само повећати чегрст спрам ње“, упозорава Кунднани.
Да не испадне да о свему одлучују немачки неолиберали, француски псеудолевичари и „фашисти“централне Европе, вреди се осврнути на Италију, која је, као и обично, савршена метонимична представа европских сукоба. Њену политику тренутно усмерава Матео Салвини, вођа екстремно десне Лиге – људима и даље махом познате као Северна лига – човек који је упоредио Европску унију са Титаником, а евро назвао „злочином против човечности“, његов куљајући расизам да и не помињемо, али сваки од три поменута концепта има подршку у неком делу италијанског друштва.
„Велики део десног центра – који је увек подржавао европске интеграције, а поготово евро као метод да се земљи споља наметне дисциплина – подржава визију такмичарске Европе. Италијански леви центар подржава Макронову визију ’Европе која штити’. Лига дели Орбанов анимозитет према мигрантима“, објашњава Кунднани.
Истраживач Чатам хауса закључује да је суштински проблем у томе што би решење које би смањило евроскептицизам на југу Европе, исти повећало на северу; што би решење које би смањило евроскептицизам на истоку, исти повећало на западу. И обратно. Зато не зна да ли постоји пут из ове игре победника и губитника.
Ако се за Макрона европска Русија завршава пред Уралом, јасно је шта мисли о потенцијалном европејству Источне Анадолије
А када је тако у земљама које су већ део Европске уније, умесно је питање чему се Макрон нада од Русије и Турске. Оптимисти у погледу рускоевропских односа имају, истина, низ комадића стварности за које би могли да се закаче. На мајском економском форуму у Санкт Петербургу Макрон је цитирао Де Гола рекавши да се Европа протеже од Атлантика до Урала. Путин је благонаклоно узвратио да је Европа заправо од Лисабона до Владивостока, не желећи да из Европе испадне ни азијски део Русије. Руски амбасадор у Европској унији, Владимир Чижов, у јуну је говорио да Русија не одустаје од идеје „заједничког економског и хуманитарног простора од Атлантика до Пацифика, колико год тај данас личио на утопију“.
Свежа, јулска истраживања руске невладине организације Левада кажу да се мишљење Руса о Европској унији значајно поправило – у марту 2017. споразум са Западом хтело је 58 одсто Руса, а данас то жели 68 одсто. Нуклеарни споразум са Ираном могао би да буде још један фронт на коме ће се Европа и Русија заједно укопати у ров наспрам Американаца. У јулу, током Светског првенства, док је гостио Макрона, Орбана и Колинду Грабар Китаровић, руски председник је хвалио повећану робну размену, за разлику од Трампа који је готово синхроно завијао о „непоштеним“трговинским односима Европске уније и САД. Зато је бриселски Политико могао да напише како су призори са сусрета Путина и Макрона подсећали на време пре Путинове инвазије Грузије 2008, пре интервенције НАТО у Либији 2011, пре Украјине 2014.
Авај, време се не може вратити, и о томе сведочи одлука Савета Европске уније од 1. августа, којом је санкцијама млатнула шест руских компанија, учесница у градњи моста између Русије и Крима. Градњом су „подржале консолидацију руске контроле над нелегално анектираним кримским полуострвом“, написао је Савет. Руско министарство спољних послова узвратило је оптужбом да се Брисел поново меша у његове унутрашње послове. И то је тачка на могућности договора о „европским демократским вредностима“, на којима Макрон инсистира у својој визији.
То је још јасније када је реч о Турској. Може Хуријет да објављује анализе о „хитности бољих односа Европске уније и Турске“у којима хвали Немачку као поузданог трговинског партнера и подвлачи да у таквим везама Турске и „Европљана“обе стране побеђују, и може турски министар иностраних послова Мевлут Чавушоглу да објављује како „Турска намерава да напредује у процесу придруживања Европској унији“, Турци одавно знају да их европска заједница никада неће прихватити, ни у трећем, ни у било ком кругу. Чак и када Турска не би била способна да у дану суспендује 2.745 судија, или да затвори 16 телевизијских станица и 45 дневних новина, као што је урадила након наводног покушаја пуча у јулу 2016, Европљани никада не би озбиљно поверовали у могућност да Турци деле њихове вредности. Уосталом, ако се за Макрона европска Русија завршава пред Уралом, јасно је шта мисли о потенцијалном европејству Источне Анадолије.
Све у свему, Макронова визија кругова заправо више личи на правоугаони ринг, где у првом кругу боксују он и Меркелова, у другом он и Меркелова против Орбана и Салвинија, а у трећем се више не би знало ко се са ким бије. Аустријски канцелар Метерних је у првој половини 19. века арогантно одбацио италијанске тежње за уједињењем рекавши да је Италија „само географски појам“. Бројни Италијани, посебно љубитељи Лиге, са њим би се сагласили и данас – јер је за њих југ Италије исто што и Источна Анадолија за остатак континента – али је занимљивије питање да ли би Метерних исто рекао о данашњој Европи.
За нас нема ништа од Европе барем наредних десет година, а како ће она изгледати после 2025, не види се ни у вашарским кристалним куглама