Глупост и зловоља лако се зацаре
ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ ЧАРЛСА СИМИЋА
Како побити толике људе и спавати као беба и даље је идеал сваког државника. Стога су им потребни интелектуалци, да поделе зликовце на добре и лоше, и објасне како неким другим народима наносимо зло зарад њиховог властитог добра
Како побити толике људе и спавати као беба и даље је идеал сваког државника. Стога су им потребни интелектуалци, да поделе зликовце на добре и лоше, и објасне како неким другим народима наносимо зло зарад њиховог властитог добра. Суровост и насиље увек изискују ново, супериорно моралисање
Издавачка кућа Архипелаг објавиће крајем месеца књигу Чарлса Симића Чудовиште воли свој лавиринт, у преводу Весне Рогановић. Ексклузивно објављујемо фрагменте из овог дела, сачињеног од кратких есеја, афоризама, записа и максима *** Глуво доба ноћи у улици Мак Дугал. Прилази ми старац и каже: „Пишем књигу свог живота, госн, треба ми десет центи да је завршим.“Дајем му долар.
Друге ноћи, у парку Вашингтон сквер, обраћа ми се дебела жена с дречавом периком: „Ја сам Естер, богиња љубави, проклет био дабогда ако ми не даш долар.“Дајем јој пет центи. *** Велика гомила поздравља диктатора: осмехнута од ува до ува, деца му дају цвеће. Колико пута сам то већ видео? И увек иста девојчица што га поздравља љупким наклоном! Ево, опет је ту, окружена високим чизмама званичника и паром чврсто везаних полицијских паса. Монструм је милује по глави и шапуће јој на уво. Узалуд тражим забринуто лице. *** „Личите на младог Франца Шуберта“, рекла ми је жена нападног изгледа након што су нас упознали.
На истој забави разговарао сам и с неким адвокатом који је тврдио да смо се две године раније упознали у Лондону. Једном доктору објаснио сам да мој акценат потиче отуд што сам, наводно, одрастао у породици глувонемих.
Била је ту и једна девојка, која ми се љупко смешила ништа не говорећи. Њена мајка напоменула је да је подсећам на њеног брата кога су Немци убили у Норвешкој. Хтела је да ми исприча још неке појединости, али сам се ја свима њима извинио, објаснивши да имам ужасну главобољу и да је неопходно да хитно нешто предузмем.
*** На углу једне улице човек који је изводио трик с картама, мешао је своје три карте, користећи велику картонску кутију уместо стола. Карте, брзе руке које лепршају. Све је личило на борбу петлова. Нас петорица посматрали смо га безизражајно, док су нам се главе, у међувремену, пуниле рачуницама и визијама богатства. Дан је био хладан и морали смо да цупкамо.
„Хеј ви, баџе“, рече он, „време је да ставите улог.“*** Поново сам се обрео на Северном полу. Немам саонице нити псе, а на себи носим само пиџаму. Питате да ли ми је зима? Наравно, будале једне. *** Историја је као Велики народни кувар. Тирани су главни кувари. Филозофи пишу јеловник. Попови су келнери. Војници су избацивачи. А песма коју чујете, то су песници што перу судове у кухињи. *** Волим да слушам кад неко тужно певуши веселу мелодију. *** „Иста багра... куд год се окренеш... без обзира на режим, филозофију, веру или боју коже...“(Целан). И ја сам то искусио. *** Златно доба америчке књижевности. Доба када су каубоји у седлу читали Емили Дикинсон, а патролни полицајци носили књигу Воласа Стивенса у џепу капута. *** Џез говори о срећи. Старој срећи која се претаче у ново блаженство. *** Унапред монтиран „смех из конзерве“на ТВ-у, налик на пивску лименку везану за ауто што вози без фарова у тами. *** Египатско бронзано огледало (из 1500. године пре нове ере) у Британском музеју, у којем сам једног кишног поподнева 1982. ухватио сопствени мутан одраз, и даље је тамо. *** У пословници фирме пред банкротом три мумификоване сподобе окружене застарелим регистар касама и канцеларијским орманима, послушно повијених леђа и седих глава, као да очекују укор од претпостављеног који сваког часа треба да наиђе. Чак је и светлост што пада на њих прашњава. *** Познавао сам неку жену која је скупљала црну дугмад коју нађе на улици. Било је година када би нашла само једно или два. Када сам је питао чему то и зашто само црна дугмад, слегла је раменима. Чувала их је у вази на клупском сточићу. Била су примамљива за гледање. Једно дугме је чак имало парче конца, као да је истргнуто у журби. Дошло је до драматичне сцене, провале страсти у неком мрачном улазу, а следећег дана наишла је она и пронашла то дугме. *** У зоолошком врту набасао сам на многе животиње којима је живот начисто досадио, баш као и мени. *** Џелати насмејаног лица, присилили сте заточеника да се скине до голе коже и обмота електричном жицом као божићна јелка, док смо ми седели и пијуцкали пиво, једним оком загледани у телевизор а другим у бармена што нам досипа пиво у чаше. *** Код почнете да стварате песму, раздиру вас противречности: оставити све онако како јесте, или све поново измаштати; поново приказати или поново створити; предати се или бранити своје виђење; вештачко или природно, и тако даље. Песник би, као и крава, требало да има више од једног желуца. *** „Шта песници, заправо, желе?“не једном ме је питао један мудри професор филозофије. Било је доцкан и већ смо се прилично напили вина, па сам му рекао прво што ми је пало на памет. „Желе да сазнају оно што се не може пренети у речи.“*** Колаж је медијум мистика. *** Када су, после толиких година, мојим гимназијским професорима у Југославији рекли да сам дипломирао на универзитету, смејали су се и одбијали да иоле поверују у тако нешто.
„Та лења гузица? Неће, вала, ни за хиљаду година.“
Моја мајка је имала подједнако мрачно предвиђање. „Завршиће у затвору“, свима је причала.
Не верујем да је икад истински поверовала да сам заиста постао професор универзитета. Лаже ме, мислила је, или их је све скупа израдио, али ће га пре или касније прозрети. *** Наши богаташи гуше се у сузама самосажаљења (плаћају превелике порезе) или у ласкању себи самима. Живети без изговора данас је дубоко неамерички став. *** Како побити толике људе и спавати као беба и даље је идеал сваког државника. Стога су им потребни интелектуалци, да поделе зликовце на добре и лоше, и објасне како неким другим народима наносимо зло зарад њиховог властитог добра. Суровост и насиље увек изискују ново, супериорно моралисање. *** Националисти и религиозни фундаменталисти мрзе модеран град због његове разноликости и спонтаности. У малој заједници, глупост и зловоља лако се зацаре, док град нуди безброј начина да избегнете њихову стегу. *** Пре двадесет година, још сам песму доживљавао превасходно као израз инспирације лишене претходног промишљања. Мој пријатељ Васко Попа, напротив, био је посве другачији. Поезија је за њега била чин врхунске критичке интелигенције. Унапред је смислио све што је до краја живота намеравао да напише. Једном, у ситне ноћне сате, пошто смо се већ обилато налили вином, потанко ми је описао своје будуће песме. Уопште ме није фолирао. Наредних година те песме излазиле су из штампе једна за другом, управо онакве каквим их је описао те ноћи. *** „Зар личим на Нострадамуса?“каже он свом одразу у излогу дућана где продају намештај оштећен у пожару.