ПРИЛОГ ЗА УЛАЗ ПО ЖЕЉИ
Музеји су отворени, шта сада
Народни музеј није реконструисан, већ је само прекречен и сређене су му инсталације, остао је на недовољних 5.000 квадратних метара и недостају му све потребне референце да би одговарао наменама које увелико постоје у националним музејима Европе и успешно функционишу у 21. веку
Кад говоримо о Народном музеју данас, само ћу да питам да ли Народни музеј може да донесе изложбу Ван Гога? То нема шансе. Музеј Ван Гога из Амстердама ниједној кући која нема узорну примопредају материјала за изложбу, неће послати своју изложбу. То је Народни музеј апсолутно изгубио. Новоотворени Народни музеј не поседује простор за дочек сериозних поставки чије се чување и транспорт морају одвијати под контролисаним условима и под одређеном температуром.
На ово питање и на ову тврдњу архитекте Бранислава Митровића, изречену пре месец дана, нико није одговорио. А чули смо га у Народном музеју, на скупу који је реализован на иницијативу Савета за креативне индустрије и кабинета председнице Владе РС, у сарадњи са Народним музејом у Београду. Тема овог скупа је била: Музеји су отворени, шта сада? а њен циљ је био да се дефинише правац развоја и улога у друштву коју имају недавно отворени Музеј савремене уметности и Народни музеј у Београду.
На истом скупу чули смо и Кристијана Шиклгрубера, директора Велт музеја у Бечу, који је поводом чињенице да је Народни музеј био затворен 15 година рекао: „Петнаест година је дуг временски период који захтева да почнете од нуле. Дивно је ако музеј поново отвори сталну поставку, али то је само први корак. Сада следи велики задатак за запослене у музеју да га оживе кроз програме едукације и да од њега створе место кроз које ће сваки посетилац знати шта у њему може наћи.“
Срећа због коначног отварања ових музеја и њиховог рада, припала је владајућој партији, њеним кадровима који од почетка изговарају неистине које као да се нико не усуђује да демантује. Јер, Народни музеј није реконструисан, већ је само прекречен и сређене су му инсталације, остао је на истом броју квадрата излагачког простора, недовољних 5.000 квадратних метара и недостају му све потребне референце да би одговарао наменама које увелико постоје у националним музејима Европе који успешно функционишу у 21. веку.
За НИН о овоме сажето говори Горан Петровић Лотина, један млади овдашњи стручњак који тренутно ради у Бриселу, истраживач, кустос и теоретичар из области савремених визуелних уметности и перформанса, који је докторирао на Универзитету у Генту (Белгија). Као кустос, сарађивао је са многобројним институцијама.
„Желим да истакнем као грађанин, а не као стручњак за музеологију - да Народни музеј није просто ’отворен’ 2018, него ’поново отворен’. Ова чињеница је важна како би се један део популације разуверио да Народни музеј није отворила Српска напредна странка, како се то у медијима представља. Слично, има оних који живе на само 30 километара од Београда, а верују да је Београд на води већ завршен пројекат... Народни музеј је основан у мају 1844. године указом тадашњег министра просвете, Јована Стерије Поповића. Друга важна чињеница је да Народни музеј није реновиран за време Српске напредне странке, него саниран. То значи да на здању из 1903, који су пројектовали Андре Стевановић и Никола Несторовић, а у којем је смештен Народни музеј од 1952, нису предузети радови који, на пример, подразумевају реконструкцију куполе или стаклене таванице и доследну рестаурацију објекта и дела, као што није спроведено ни проширење простора здања како би у њему било могуће изложити више од око 3.000 радова из богате колекције музеја која броји преко 400.000 дела. Зато је важно напоменути, као што су поједини медији и извештавали, да реконструкција музеја није спроведена, да је у питању санација, да су поједини радови сведени на просто ’осликавање’, док други нису ни завршени до отварања а камоли започети. Баш из ових разлога, мислим да ће Народни музеј кад-тад морати да реши ова питања. У том смислу треба напоменути да је зграда Народног музеја споменик културе, и да као споменик захтева доследну реконструкцију, како екстеријера тако и ентеријера. Очигледно да је злоупотребом зграде музеја у пропагандне политичке сврхе, омогућено да се у овом тренутку то избегне.“
Народни музеј не би требало да је институција политике, него, као што то његов назив и каже, народна институција, закључује Горан Петровић Лотина предлажући да улаз у ову институцију треба да је бесплатан за све посетиоце, можда омогућавајући публици да издвоји прилог за улаз по жељи; да посетиоцима пружи приступ бројним радовима из својих колекција, не само путем тагова, него и touch-screen навигатора; да истакне едукативну улогу вештим и креативним вођењем кроз поставке, као и кроз разне радионице; да покрене радионице не само за децу, него и за старије особе, као и за особе са посебним потребама, за особе које су на пример слепе, баш као што то ради Национална галерија у Лондону:
Свако модерно друштво свесно је моћи музеја. И болнице и музеји баве се здрављем народа. Стање музеја и болница у једном друштву је одраз вредности једне земље Богомир Дорингер
„Народни музеј треба да се приближи савременим музеолошким и кустоским тенденцијама, како би публика увек пронашла разлог да у њега поново дође. По угледу на Palise de Tokyo, Народни музеј би могао да отвори своја врата и у вечерњим сатима, и да их затвори у 22 или у поноћ, макар то било викендом.
Народни музеј треба да служи народу а не политици. Политика је ту да музеју омогући да своје здање реконструише, да обогати колекције, да музеј опреми високом технологијом за чување дела, да омогући доследно извођење рестаураторских и конзерваторских радова на делима из колекције…“
Још један млади уметник, Богомир Дорингер (1983), истраживач и кустос, који је после студија социологије на Београдском универзитету наставио усавршавање у Амстердаму, магистрирао на холандској Академији за филм и телевизију, а ради докторат који представља уметничко истраживање друштвених феномена и тражење новог знања и наратива, одазвао се на молбу НИН-а да одговори на питање да ли смо после 10-15 година нерада, добили музеје за 21. век. Он износи свој суд да би волео да види изложбе наших и иностраних уметника које се баве темама данашњице. Сматра да се кроз представљање интердисциплинарних радова може привући много различитија публика и остварити позитиван утицај и промена у друштву: „Пресрећан сам да су музеји отворени, али сада шта са њима и ко са њима. Надам се да ће у помоћ бити позвани релевантни људи, како са нашег подручја тако и из иностранства, који својим искуством и успехом могу да допринесу бољем раду ових музеја. Важно је да се Србија придружи успеху других, уместо што их локално саботира и игнорише.
Музеји су неопходни и важни у очувању и формирању идентитета народа, али су битни и у интернационалном представљању тог народа. Свако модерно друштво свесно је моћи музеја. И болнице и музеји баве се здрављем народа. Стање музеја и болница у једном друштву је одраз вредности једне земље.
Путујући и радећи у светским институцијама, свеједно да ли је то у Холандији, Аустрији или Бразилу, јасно је да музеји имају и економску вредност. Наравно, за то мора да постоје визија и добро руководство које се бави како старим наративом, тако и формирањем нових. Мудри, попут Музеја филма у Амстердаму, уз помоћ доброг бизнис плана, у року од годину до две дана повратиће уложен новац. Некада су музеји служили за истраживања или формирања колекција, а мање публици. Данас су широм света препознати квалитет и потенцијал музеја кад је реч о образовању публике и формирању идентитета једне земље. Музеји су битан део туризма јер имате велику шансу да угостите посетиоце музеја. Ја се надам да поред добрих журки и хране имамо и још нешто да понудимо. Или немамо?“
Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, објашњава за НИН да је 10 година трајала реконструкција њене установе, али је трајала по фазама. Она сматра да је веома важно колико ће поново отворени музеји бити места едукације, али и туристичке понуде, што унапређује њихову друштвену улогу.