Како се калио уговор
ПОСЛЕДИЦЕ АРБИТРАЖЕ О УПРАВЉАЊУ ЖЕЛЕЗАРОМ
Држава је својевремено Петеру Камарашу обећала свашта, па и бонус у случају приватизације, без обзира на то што је за свог вакта направио губитак од 150 милиона евра и што са доласком Кинеза није имао ништа
Цеху од 150 милиона евра у виду губитака које је 2015. направио ХПК инжињеринг на челу са Петером Камарашом, као „професионалним“управником Железаре Смедерево, уз око 280 милиона евра нагомиланог дуга, додаће се ускоро, по свему судећи, и нових 12 милиона евра одштете коју ће држава морати да плати Камарашу. Новац ће се, напослетку, морати извадити из државне касе, баш као што су из исте касе покривени и губици Железаре, јер је кинески Хестил купио „чисто“предузеће, са имовином и запосленима, док су обавезе приписане фирми која се само зове Железара Смедерево, а у ствари не располаже ничим и не ради ништа.
Баш ту фирму Камараш је и тужио арбитражи у Лондону, а недавно и суду у Вашингтону захтевајући да се спроведе одлука арбитраже по којој је Железара Смедерево, а не Хестил Србија, да не буде забуне, дужна да ХПК инжињерингу исплати бонус за успешно приватизовану челичану. То што Камараш и његов тим нису преговарали са кинеским купцем и не припадају им никакве заслуге за долазак Хестила, не лишава их права на новчани бонус, јер очигледно тако пише у уговору. Услов за право на бонус био је само рок за приватизацију Железаре краћи од пет година од ангажовања нове управе и тај услов је испуњен, због чега Камараш, а очигледно и арбитар у Лондону, сматрају да му Железара дугује уговорених 12 милиона.
НИН од Министарства привреде до закључења броја није добио одговор на питање ко ће ово платити, а оно је годинама одбијало и да обелодани уговор склопљен са ХПК инжи-
њерингом, тврдећи да би тако доспео на суд. Одбили су то чак и 2016. када је неколико дана пред долазак Хестила у Смедерево држава напрасно закључила да управљање Камарашевог тима више није одлично, те да су они од „светског шампиона у апсолутној категорији“, како их је ономад представио тадашњи премијер Вучић, одједном постали преваранти. Уговор о управљању експресно је раскинут, а међусобне оптужбе зачињене су и личним увредама. Камараш је тврдио да је његов тим баш све урадио у складу са уговором и уз контролу државе, док су нагло пробуђени контролори, попут Министарства привреде и надзорних органа Железаре, тврдили да је његов тим оштетио челичану, чије су и куповине и продаје ишле искључиво преко словачке фирме у власништву Камараша. На крају, не само што докази за то, баш као ни уговор у коме се могло прочитати шта су обавезе и једне и друге стране нису понуђени јавности, него је очигледно да нису понуђени ни арбитражи, или бар аргументи нису били довољно убедљиви да суд пресуди у корист Србије и Железаре.
Да за онолико скривање уговора није било оправдања, открио је ових дана Инсајдер, наводећи да у уговору о управљању Железаром, у који су имали увид, стоји да све потписнице обавезују на држање уговора у тајности, али постоје и изузеци, попут онога да се он може обелоданити ако то налаже меродавно право у Србији, а Закон о приступу информацијама од јавног значаја би то морао бити. Инсајдер пише и да је уговором било предвиђено да све одлуке у вези са Железаром мора да одобри Влада Србије, која је задржала већину у управи и именовала „директора за односе са државним органима“, који није учествовао у управљању Железаром, али је надзирао рад Камараша и његовог тима и морао да стави и свој потпис на сваку пословну одлуку коју ангажовани професионални менаџмент донесе. Тиме се заправо потврђује да представници власти нису могли или нису смели бити изненађени начином на који је ХПК управљао Железаром, а могла би бити и потврда навода Камараша да је „Србија константно игнорисала аутономију Железаре и њеног менаџмента“и да је власт, у намери да оствари своје политичке и економске циљеве, доносила одлуке и на штету предузећа. „Вучић се мешао у руковођење Железаром, на њену штету“, тврди Камараш.
Са друге стране, у интервјуу за НИН у априлу 2016. Александар Вучић је рекао да је „утисак да је ХПК инжињеринг урадио колико је било могуће“, да су „смањили цену сировина и трошкове производње и транспорта, нашли нове купце, а на пад цена челика нису могли да утичу“. Ово упућује на закључак да је власт била упозната са пословањем Железаре и одлукама које је доносио управитељ, али и оставља дилему како се само два месеца након тога, јуна исте године, када је уговор са ХПК раскинут, испоставило да су они у ствари обични преваранти.
Из уговора који је објавио Инсајдер види се да је држава обећала Камарашу фиксну накнаду од 340.000 евра месечно, без обзира на резултате пословања, плус бонус од 25, 30 или 35 одсто добити из претходног тромесечја, у зависности од тога да ли је кумулативна добит за претходна четири квартала била мања од 20 милиона, између 20 и 30 милиона или већа од 30 милиона америчких долара. ХПК је имао право, пише Инсајдер, и на 800.000 евра у случају позитивног пословања два месеца заредом, као и на 700.000 евра за обим производње већи од 375.000 тона. На сву ту великодушност држава је гарантовала и бонус од 30 одсто од продајне цене Железаре, а минимум 10 милиона евра. И све ће то народ платити, ако већ није.