Беда интересне политике
Поручивши да проширења за Балкан неће ускоро бити, Макрон је избио Вучићу кључни адут, европску перспективу грађана, која је надохват руке само ако се одрекну Косова
Може бити да је министар спољни Ивица Дачић сасвим у праву када каже да су главна препрека постизању договора са Приштином максималистички циљеви албанских лидера који поред независности желе и Прешево и Бујановац. Могу да желе и Врање, што рече недавно председник Александар Вучић. И то је легитимно. Није, међутим, проблем у овим нереалним наумима, већ што српски државни врх не зна шта жели, још мање шта брани. Читаво Косово, север покрајине, људе, економске
ресурске, црквене и културне споменике. Или само сопствену власт.
Од марта, када је председник први пут требало да саопшти шта је наумио с Косовом, прошло је скоро пола године а да нисмо сазнали ништа осим да за Косово нема лаког и безболног решења и „да је Србија од потписивања Бриселског споразума дала све од себе да буде поуздан партнер не само Албанцима, већ и међународној заједници“. И још нам заверенички открива да би све било у реду само да је Приштина формирала ЗСО, јер
она предлаже команданта регионалне полиције за север - тачније предлаже четири кандидата од којих Приштина бира једног. Оно што председник прећуткује је да и командант полиције, све кад би то био и сам Небојша Стефановић, има косовска документа и прима плату из косовског буџета.
Е сад, Вучић треба да види шта ће са Дачићем који преферира поделу, са Црквом и делом опозиције који решење виде само у преговорима у оквиру Устава и Резолуције 1244, за коју председник покуша-
ва да нам каже да је потписана у време постојања СРЈ и да Србија није њен правни наследник. Није након свега посебна мудрост закључити да би Вучић одмах потурио Ану Брнабић да парафира правно обавезујући споразум само да Албанци не отежу скоро 2.000 дана са статутом ЗСО. Из чињенице да би ЗСО имала овлашћења мало озбиљније невладине организације и дирљивог исказа да је Србија дала све да буде поуздан партнер и Албанцима и међународној заједници, излази једноставан закључак – Србија је боља свету што је гора по себе.
Невоља за Вучића је, међутим, што се стигло до тачке у којој мора да бира између сукоба, који не може да добије и обећања које је дао а које не може да испуни без озбиљних политичких последица. На овој разделници Милошевић је изгубио државу а Коштуница власт коју би Вучић да сачува рачунајући на реч оних који су онолико излагали све српске лидере од деведесетих како су Косово и евроинтеграције одвојени процеси. Зато му најављени референдум на коме би рачун да ували грађанима које до сада није ништа питао, изгледа као светло на крају тунела и једина алтернатива реалном слому. А тврдња оних који су деведесетих све спорове решавали ратом да је мирно решење сада врхунски интерес Србије, представља последњу беду интересне политике.
Успут, Вучић не схвата да је Запад имплодирао негде између Брегзита и Трампове победе, постајући сасвим непредвидив и лабав организам. Ово више није свет од пре 20 година и тешко да би данас било бомбардовања Србије без одлуке Савета безбедности УН. При томе, из позиције режима гледано, последњи ексер забио је француски председник Емануел Макрон поручивши да проширења за Западни Балкан неће бити најмање деценију, избијајући тиме Вучићу можда кључни адут - европску перспективу грађана која је надохват руке само ако се одрекну Косова. На тај олтар боље будућности Вучић би можда могао да приложи стан који је стекао као министар информисања док су падале бомбе по Србији.
Све остало што се у међувремену дешава – приче о размени територија разграничењу, демаркацији, стварању велике Албаније, нормално је опипавање терена и спинови у времену када се догађаји кондензују а време одлука убрзава до тачке када Србија коначно треба да напусти 20. век.
У међувремену, режимски таблоиди подгревају атмосферу о долазећој олуји на северу Косова, хотећи да поруче да је оверавање садашњих граница спас за косовске Србе. Овај медијски десант требало би да амортизује чињеницу да би Србија Вучићев останак на власти морала да плати Косовом.
Није проблем у нереалним амбицијама Албанаца, већ што српски врх не зна шта жели, још мање шта брани. Читаво Косово, људе или власт