Простори празнине и смрти
ФИЛМ
Ако постоји филм који ће обележити београдско филмско лето 2018, онда је то свакако Сикарио 2: Ратник, редитеља Стефана Солиме. С обзиром на недостајуће име Денија Вилнева, редитеља првог Сикарија, наставак овог филма узроковао је међу његовим поштоваоцима разумљиву скепсу спрам естетичког интегритета другог дела. Но, бојазни није било места. Филм који смо добили, фуриозан је од првог до последњег кадра, убиственог ритма, идеолошки острашћен, политички некоректан, етички провокативан, естетски бескомпромисан и режијски и стилски толико радикалан да има мало репера за поређење.
У Сикарију 2: Ратнику, затичемо Мета (Џош Бролин) који, инструисан од службених инстанци владе САД, покушава да заустави инфилтрацију терориста у САД, који за улазак користе територију суседног Мексика. Њихов продор у Сједињене Државе организују моћни мексички картели. Метов задатак је да киднаповањем ћерке Карлоса Рејеса, најмоћнијег вође картела, овог испровоцира на реаговање те га се тако дочепају. У овој акцији Мету се придружује Алехандро (величанствени Бенисио дел Торо), адвокат којем је Рејесов картел побио породицу. Али, све креће по злу и Метови људи су на опасној ивици да компромитују официјелне америчке кругове, и добијају задатак да ћерку ликвидирају…
Сикарио 2: Ратник артикулише и реактуелизује улогу насиља у модерном свету, напосе у међудржавним односима, као мало који филм пре њега. Једна од његових великих идеја је да кад појединац ради за систем немогуће је да се у потпуности сачува интегритет и ригидни индивидуализам више није могућ. Патронизирајуће својство система је, заправо, глобални модел интеракције ма ког упосленог појединца-перфекционисте и циљева које за њега бира надређено му колективно тело с обележјима државног монопола на насиље.
Сикарио 2, у изванредном наративном склопу, фактички показује ривалитет и борбу два тероризма: тероризам микрогрупа и тероризам државе која анулира све циљеве и нивелише оба тероризма. Систем којем припада и за који ради Мет није нимало мање терористичан и свиреп од оног који се труди да му науди. Идеолошка оптика Солиминог филма показује, у крајњој линији, сукоб фундаментализама, како би то рекао Тарик Али. Његов филм толико говори и оно што је у њему видљиво, као и оно мање видљиво и неизречено, на алармантан начин показује да оптимизам у погледу трајније стабилизације мира и суживота није могућ. Ако гледалац овог филма обраћа пажњу на дискретне потезе камером великог директора фотографије Дарјуша Волског, који је најзаслужнији за његову иманентно филмску лепоту, приметиће у пуноћи његове филмске слике, током читавог филма, присуство толико жице, ограда, препрека, пунктова, затворених прелаза и пролаза, као и других ометача нормалне саобраћајне и људске комуникације. Осим географске пустиње овог филма као изванредно контрастирање спектакуларном урбанитету мегалополиса, постоји и симболичка пустиња, схваћена као простор празнине и смрти, насиља и свирепости. Нимало случајно, Алехандро користи знаковни језик како би затражио помоћ у виду хране, воде и безбедног смештаја.
У Сикарију 2, симболички поредак обликује визуелни аспект филма, а дијалози се углавном користе као везници, али и као експлицитне, кодиране поруке. Они су најпре у функцији идеологизације, али имају и сврху прокламовања начела. Таман кад човек дође у искушење да Стефана Солиму оптужи за одустајање од етичности, блесне у том деструктивном лавиринту не само покоја сцена непатворене хуманости но и истинске топлине… Грађење односа између отете Рејесове кћери и адвоката међу најлепшим је и најуспелијим у филму. Изабела Монер у улози ћерке велики је потенцијал светског филма.
Сикарио 2: Ратник је ремек-дело! Кукавички је то порицати!
Сикарио 2 артикулише и реактуeлизује улогу насиља у модерном свету, као мало који филм пре њега