РУСКА СЕНКА НАД БАЛКАНОМ
Утицај Москве у региону
После уласка Црне Горе у НАТО и Македонији је у изгледу учлањење у Алијансу, али то никако не значи да је игра завршена, ни у тим земљама, ни у Србији и БиХ које, званично, нису на НАТО путу. Зато је Балкан Путину идеалан полигон за одмеравање снага са Западом
Можда је оцена Доналда Трампа да би Црна Гора могла изазвати трећи светски рат из овдашње перспективе звучала смешно, али би се могло показати да амерички председник није баш случајно дао на значају малој приморској држави из нашег комшилука. „Руски напад на Црну Гору могао би значити крај НАТО“, наслов је текста објављеног крајем јула у магазину Foreign Policy у коме Џефри Стејси, некадашњи званичник Обамине администрације, упозорење о могућем нападу заснива на Трамповом ставу да Црна Гора није вредна одбране и подсећању да је Владимир Путин „већ једном покушао да је дестабилизује“.
Нико не зна шта су се Путин и Трамп договорили на састанку у Хелсинкију, каже аутор и оцењује да су двојица председника највероватније разговарали о НАТО-у, Криму и Украјини и да је „Путин добио шта је желео од Трампа“. Стејси верује да би се на Балкану, одавно полигону за руско надметање са Западом, могао десити државни удар: „Оружани руски упад у Црну Гору – укључујући хибридни или традиционални рат – дао би Трампу прилику да се врати својој изјави Фокс њузу и каже НАТО савезницима да Вашингтон неће поштовати члан 5 НАТО споразума и придружити се својим савезницима у пружању помоћи Црној Гори“. Без учешћа САД у одговору на напад који би дошао преко мора и ваздуха, отказала би и Европа, а такав сценарио нанео би смртоносну штету НАТО-у, верује Стејси, који додаје и да су јединице руске обавештајне службе све више усмерене на Балкан.
Није ли оцена о могућем потезању за ратним средствима – уз истицање да Русија никад не би директно напала САД или западне снаге - логичан наставак приче о страдању траве тамо где се слонови обрачунавају? Слонови су, јасно, Русија и Запад, а трава је већ добро нагњечена у скоријим рундама сукоба - у Црној Гори, у Македонији, а недавно чак и у Грчкој, чланици ЕУ и НАТО, одакле је двоје руских дипломата протерано, а двоје је добило забрану уласка у ту земљу, због наводног мешетарења у циљу спречавања склапања споразума око имена са Скопљем.
Иако аутор кога смо цитирали оцењује да је Русија последњих година више пута надмудрила Запад, рекло би се да је на Балкану тренутни скор ипак другачији: после уласка Црне Горе у НАТО и Македонији је у изгледу учлањење у Алијансу. Москви је тако, констатује загребачки Јутарњи лист, „остала (за сада) само Вучићева Србија те пола Босне – Додикова Република Српска, као задња линија одбране, уз очијукање с Драганом Човићем као потенцијалним савезником којег би подржали (подржавају) око `стварања трећег (хрватског) ентитета`“.
Лист цитира Јелену Гускову из Московског балканолошког института, која каже да Додик и Република Српска постају „ослонац Русије и српства на Балкану“те да треба „спречити западне покушаје да се Додик на скорим јесенским изборима у БиХ сруши или онемогући побиједити“. Позивајући се на „неке руске медије“, Јутарњи оцењује да би Србија могла добити нове „задатке“од Москве, и додаје да ће, када на јесен дође у Београд, Путин „редефинирати (руску) позицију Србије с обзиром на нове балканске околности“.
Гледано из Београда, овде се прича додатно компликује и узима у обзир мноштво фактора – од српског избегавања придруживању европској одлуци о увођењу санкција Русији, преко одбијања давања дипломатског статуса руској бази у Нишу, до недавне изјаве руског амбасадора у Београду Александра Чепурина, да Москва нема ништа против поделе Косова. Да не говоримо о расположењу грађана проевропске Србије - недавно истраживање Нове српске политичке мисли показало је, рецимо, да чак 60,8 посто испитаника позитивно одговара на питање да ли подржава савез са Русијом (23,1 их је против), док улазак Србије у ЕУ подржава 46,5 посто (против је 38,7).
Вратимо се, ипак, широј слици и питању: шта је, заправо, интерес Русије у региону око кога се управо ломе копља?
Интерес Русије је да спречи да и ту буде проглашена за непожељног партнера, као што је случај на Балтику или у Пољској – односно, да сачува што више утицаја, каже Душан Рељић, шеф бриселског бироа Немачког института за међународне односе и безбедност (SWP) у Берлину. Али, додаје, интерес је и „да поквари америчке планове о `Европи, целој и слободној` у склопу трансатлантског савезништва, значи, чланству свих држава у региону у НАТО, и, по могућству, и ЕУ“.
Додуше, каже Рељић, „питање је да ли председник Трамп и његово окружење још има такве циљеве. Међутим, бар на нивоу политичких чиновника, у америчком министарству иностраних послова, та `мантра` је још на снази“.
А шта је у основи руског противљења уласку балканских земаља у НАТО? Колико је заиста њихов улазак у НАТО претња руским безбедносним интересима, с обзиром на географску удаљеност и појас сачињен од НАТО чланица који дели Русију од Балкана?
„Руско руководство стоји на становишту да је Запад изиграо Москву обећавши да се НАТО неће ширити на исток после уједињења Немачке 1990. године“, подсећа Рељић. „Историчари се споре да ли је Џорџ Буш старији то заиста обећао Михаилу Горбачову, или је руски председник само чуо оно што је желео да чује. У сваком случају, Русија ширење НАТО на исток доживљава као покушај да буде изолована и потиснута из Европе. Чињеница је да још од 2009, када је довршен ланац држава - чланица НАТО од Балтика до Црног мора, Русија више нема средства да пројектује своје војнополитичке циљеве све до Јадранског мора. Но, има могућност да одврати Србију и БиХ, потоњу преко Републике Српске, од претераног приближавања западном пакту. Полуга утицаја према Србији је право Москве на вето у Савету безбедности УН на чланство Косова. У БиХ,
Ниједном чврсторукашу не исплати се претерано политичко и финансијско улагање на простору бивше Југославије Душан Рељић
Москва је члан Савета за спровођење мировног споразума и може да заустави сваку уставно-правну промену која не би одговарала Републици Српској. Уколико би се Београд и Бањалука претерано приближили Западу, Москва не би више имала интерес да подржава српске ставове“, каже саговорник.
Да се одговор Русије на ширење НАТО у региону не тиче њених стратешких калкулација, сматра др Всеволод Самохвалов, професор Весалијус колеџа (Слободни универзитет у Бриселу) и предавач на Универзитету у Лијежу, аутор књиге „Руско-европски односи на Балкану и региону Црног мора: идентитет велике силе и идеја о Европи“. Данас су, каже овај саговорник, државе чланице НАТО и америчке трупе распоређене на Балтику, и то Русију уопште не плаши, као што ни фински ангажман са НАТО-ом, у непосредној близини Санкт Петербурга, не провоцира озбиљне претње из Москве.
„Да би се разумели руски мотиви, требало би схватити да Балкан игра изразито важну, заправо апсолутно круцијалну улогу у руском идентитету. Ако анализирамо руску књижевност, уџбенике и званичне документе, Балкан се најчешће помиње као место на коме је Русија постала држава и велика европска сила“, каже Самохвалов и још једном истиче да се ниједан други некадашњи део велике руске територије или периферије - чак ни Балтик или широка пространства Сибира и Пацифика - не помињу као место рађања идентитета Русије као велике силе тако често као Балкан.
„Балкан је више пута конструисан и реконструисан као место одакле је Русија позајмила све сакралне одлике своје грандиозности (хришћанство, културни артефакти, двоглави орао, титуле руских царева) и постала велика сила у суочавању с другим великим европским силама. Зато је од великог значаја за руски идентитет да остане међу главним доносиоцима одлука у региону („решити судбину балканских народа“, како се често каже у Москви). Важно је разумети да овај идентитет велике силе не значи нужно да креатори руске политике имају осећај снажне моралне обавезе према балканским народима (неки романтични националисти то збиља тако доживљавају, али не и креатори политике у Кремљу). Руски идентитет велике силе захтева да га Запад признаје и прихвата када се одлучује о судбини региона. Русија је била задовољна исходом преговора у Дејтону јер јој је у споразуму додељено специјално место“, објашњава Самохвалов. „Ако је Русија игнорисана или остављена по страни кад је реч о међународним аранжманима на Балкану (као што је случај с Косовом), Москва обично постане фрустрирана. На сличан начин, Русија се није принципијелно противила споразуму између Атине и Скопља, али је била фрустрирана што је споразум постигнут без њене сагласности. Даље ширење НАТО на Балкану ће регион чврсто усидрити у евроатлантски систем безбедности и дефинитивно поткопати улогу Русије у региону, те изазвати њену озбиљну
Интерес Русије је да сачува што више утицаја, али и да поквари америчке планове у склопу трансатлантског савезништва
идентитетску кризу. Зато Русија креирањем нестабилности спречава ширење НАТО.“
Званично, из Русије се не постављају препреке на путу евроинтеграција балканских земаља. Али, постоје бројне анализе које, рецимо, показују оно што можемо видети и у Србији – да проруски медији интензивно раде на, благо речено, подривању кредибилитета ЕУ (та формулација користи се у документу „Пропаганда и дезинформације на Западном Балкану: Како се ЕУ може супротставити руском информативном рату“). Да ли је за Русију неприхватљив и улазак балканских земаља у ЕУ?
„Разни руски прваци већ су мноштво пута нагласили да немају ништа против уласка Албаније и држава с простора бивше Југославије у ЕУ. Тако се недавно посланик Москве при ЕУ Владимир Чизов чак и подсмешљиво изразио да, ако Унија већ нема довољно тешкоћа, онда може да прими и те кандидате“, каже Душан Рељић.
Москви, објашњава он, заправо користи да ЕУ има што више чланица с којима нема спорова и с којима постоје историјске, културне и друге везе и заједнички економски интереси. „Словенија се већ потрудила да угости Путина, а Хрватска чини све напоре да ускоро дође и у Загреб. Односи Русије с другим државама у Југоисточној Европи – које су све чланице ЕУ – много су бољи него са чланицама Уније на североистоку Европе“.
Негативне коментаре о ЕУ у проруским медијима Рељић тумачи као део сучељавања Москве са појединим важним чланицама ЕУ и Европском комисијом око западних санкција Русији и учесталих дипломатских препуцавања. „Али, у целини не бих рекао да Москва у ЕУ види самосталног и меродавног политичког партнера, а камоли противника. Стварни сукоби су са САД, Великом Британијом, Пољском и још неким чланицама ЕУ у средњој и источној Европи. Такозвани Западни Балкан је само споредно подручје у свему томе.“
Самохвалов у Кремљу види два правца размишљања о присуству ЕУ на Балкану. „Свакако, ту је чврсторукашка струја која заговара реалполитички приступ; то су углавном људи повезани с безбедносним структурама, који верују да би Русија требало да одржава нестабилност на Балкану како би држала Европу заузетом и што даље од постсовјетског простора“, каже.
Он подсећа и да је било и тектонских померања у руској перцепцији Европе и Балкана: „Касних деведесетих и раних 2000-их изгледало је како се Москва помирила с тим да - у економском погледу - ЕУ има значајну привлачну снагу и трансформативни капацитет да модернизује регион и донесе му просперитет. Међутим, неки неуспеси европске развојне политике у региону те растући руски просперитет, подстакнут централизованом економијом навели су чак и руске либералне мислиоце да критички преиспитају Вашингтонски консензус и европску политику на Балкану.“
Русија, дакле, данас више не сматра да би Европа требало да има привилегован статус у региону, уверен је овај саговорник. „Очигледно, Русија разуме да не може успешно да се носи с економским утицајем Европе и њеном меком моћи. Али оно што би Русија могла да уради јесте да повећа све друге трошкове европских интеграција за Балкан и као алтернативну опцију понуди дубље трговинске аранжмане са Русијом, а као потенцијалну опцију - интеграцију с Евроазијском економском унијом под вођством Русије. Истицање свих ризика и трошкова европских интеграција и нуђење алтернативе јесте камен темељац руског односа према активностима ЕУ на Балкану“, објашњава Самохвалов.
Ако не може да се такмичи са Западом у смислу економске атрактивности, просперитета или друштвеног развоја, којим средствима Русија може да оствари своје интересе у региону?
„Оно што Русија покушава да уради јесте да истакне негативне последице политике ЕУ у економским и свим другим доменима“, каже Самохвалов и додаје да то није кохерентна стратегија заснована на идеологији, већ скуп инструмената и акција прилагођених различитим околностима и публици. „На пример, Москва говори о алтернативним економским моделима и покушава да се обрати оним деловима становништва обесправљеним неолибералним економским политикама које промовише Запад. Пропагирајући конзервативну идеологију, апелује на оне делове друштва који се осећају угроженим неизвесношћу и отвореношћу постмодерне европске идеологије. Ослања се на неоконзервативце и хришћанство да привуче мале затворене заједнице које се осећају угроженим од стране космополитских елита, миграната и културе толеранције. Призива носталгична осећања оних који сањају о златним данима Југославије и партизанску борбу за стварање проруских мрежа за пружање отпора европеизацији. Дакле, Русија истражује све могуће правце и користи све могуће мреже утицаја, укључујући и бизнис, како би појачала свој утицај.“
Али, истиче овај саговорник, Русија у томе неће отићи предалеко. „Коначни циљ је креирање нестабилности и манипулисање њоме. Наравно, ако би руско-западни односи постали још напетији и Русија се осетила још угроженијом од Запада (услед још строжих
Званично, из Русије се не постављају препреке на путу евроинтеграција балканских земаља. Али, постоје бројне анализе које показују да проруски медији раде против ЕУ
санкција), била би спремна да изазове велике поремећаје (попут довођења неких земаља у статус неуспелих држава или провоцирања међуетничких сукоба) уколико процени да је то неопходно како би се ослабио Запад и осигурала безбедност Русије.“
Да ли је на списку „свих мрежа утицаја“које Русија користи на Балкану и православна црква?
Самохвалов каже да је улога православне цркве у руској спољној и унутрашњој политици изузетно истакнута. „У протеклих петнаест година председник Путин је промовисао православље као званичну државну религију; он присуствује свим великим православним прославама, а те посете се активно промовишу на телевизији. Државни службеници дају донације, а предузећа се `охрабрују` да следе такву праксу“, каже он и оцењује да је то ризична политика, с обзиром на то да значајан део руске популације нису православци.
„Ипак, Путин преузима овај политички ризик. Влада и државна бирократија улажу значајне економске и политичке ресурсе како би Црква постала нови друштвени ауторитет, централни стуб Путинове нове конзервативне идеологије“, каже Самохвалов. „Та политика има важну међународну димензију. Кад је реч о руском `блиском иностранству`, патријарх Руске православне цркве Кирил много пута је боравио у Украјини како би спречио њено приближавање Европи. После руско-грузијског рата, РПЦ је блиско сарађивала са Грузијском православном црквом како би `нормализовала ситуацију`. Слична политика користи се и у Молдавији. У контексту рускоукрајинске кризе, РПЦ је искористила свој ауторитет и инфраструктуру у Украјини како би промовисала руски наратив, или понекад чак подржавала (про)руске акције у Украјини. Нема сумње да ће Русија култивисати и спонзорисати Цркву како би даље промовисала руски утицај на Балкану. Али могло би се тврдити да употреба православља у спољној политици излази из оквира православног света.“
Овај аналитичар верује да Русија покушава да преузме предводничку улогу унутар источног хришћанства, како би представила Москву као последње упориште хришћанства у Европи. „Патријарх Кирил тражио је сусрет с римским папом и на крају га добио. Шеф Одељења за међународне послове РПЦ, надбискуп Иларион, стално истиче да је РПЦ највећа национална православна црква, чиме фактички оспорава примат екуменског патријарха Вартоломеја. Овакав став помогао је Путину да стекне извесни легитимитет међу европским конзервативним и екстремно десним покретима, што је део његовог политичког програма“, каже Самохвалов и упозорава да постоје границе до којих Русија може да користи ту политику. „Симбиоза црквене и руске званичне политике поткопала је ауторитет РПЦ у Украјини. Асертивност московске патријаршије резултирала је директним сукобом са Цариградском патријаршијом. Стога би се могло догодити да се у будућности источно хришћанство суочи с још једном кризом у којој би већина националних цркава подржала примат Цариграда, а остале следиле вођство Московске патријаршије. У том случају, СПЦ ће се наћи пред тешким избором између канонског центра власти у Константинопољу (што би ослабило њену везу са Москвом) и саме Москве (што би је учинило зависнијом). Уколико изабере ово друго, још више ће зависити од Русије и још више бити под утицајем РПЦ“, упозорава Самохвалов.
Није баш изненађујућа та прича о цркви и политици: „Дајте цару царево, а Богу божије, тако пише у јеванђељима. Власт у Србији би свакако нашла начин да подсети великодостојнике на то како Библија одређује однос цркве и државе, као и на земаљске благодети од чланства у владајућој странци, уколико би то заиста једног дана затребало. Ту је и пример Русије сигурно поучан - примат власти над црквом је у тој држави неоспоран. Тако је било и за време царског апсолутизма и Стаљинове страховладе, није ни сада другачије“, каже Рељић. Русија се, према његовом мишљењу, у јавном деловању у региону ослања на дугогодишње историјске, културне, црквене, политичке и економске везе. Ту је и јединствена полуга за утицај преко УН, које Београд и Бањалука тешко могу да се одрекну.
Али, кључну полугу држи ЕУ, јер једино она нуди стварну интеграцију, наднационално правно, економско и финансијско прожимање кроз чланство у Унији, истиче Рељић и подсећа да је већ сада трговина Западног Балкана приближно 12 пута већа са ЕУ него са Русијом, Кином или Турском. „Од тога, око 40 одсто отпада на робну размену са Немачком и Италијом. Претежни део кредита, инвестиција, технологије, дознака, миграната и културног утицаја долази из ЕУ. Намеће се закључак да са даљим јачањем интеграције региона у ЕУ, опада и могућност `трећих чинилаца` да одређују политичке односе“.
Душан Рељић подсећа и на „склоност политичких истомишљеника у региону да у ауторитарној и криминализованој власти у руци једне особе виде модел за остварење својих стремљења“. То је, каже, образац власти који примењују Орбан, Ердоган и Путин, а који очито опонашају многи властодршци у региону и траже политичку потпору својих узора.
„Међутим, ни за једног од тих узора – чврсторукаша и чизмаша, али и
Коначни циљ је креирање нестабилности и манипулисање њоме Всеволод Самохвалов
рачунџија – не исплати се претерано политичко и финансијско улагање на простору бивше Југославије. Нити је геополитички значај региона довољно важан, нити има на видику значајније економске добити на тим малим и сиромашним тржиштима“, оцењује овај саговорник. „Додуше, то би могло да се промени уколико би ланац чланица НАТО од Балтика до Црног мора попустио и настао пролаз за нове геополитичке `јадранске игре`. Управо је, међутим, и тај изгледа већ заборављени кратак спој између Атине и Москве недавно показао да је политички и економски значај ЕУ и даље надмоћан. Левичарска власт у Атини је без оклевања поступила против незграпних политичких `кртица`, чак и ако су се позивали на братске везе са Русијом.“
Како објаснити тако малу руску заинтересованост за економску сарадњу са земљама на које жели да утиче? Самохвалов мисли да у тој сфери Русија пати од истог „синдрома велике силе“и политичке кратковидости. „Не треба заборавити да руска држава још има значајне инвестиционе могућности у самој Русији и да жели да прошири економску сарадњу с водећим европским земљама. Последица тога је да не може да улаже значајне финансијске и људске ресурсе у промовисање сарадње са Балканом. Даћу вам пример: када је Русија сарађивала са Немачком на промоцији гасовода Северни ток, ангажовала је своје највештије адвокате и високо рангиране званичнике који су стрпљиво радили с немачком елитом на припреми терена за споразум. С друге стране, на Балкан је послала далеко мање значајне и мање рафиниране кадрове да представе руску енергетску понуду. Они не могу да изграде довољну подршку Русији. Као резултат, енергетска сарадња се види као пре брак из интереса него као заједнички успех.“
Када је реч о другим економским средствима, попут полуприватних олигархијских пословних аранжмана, додаје овај саговорник, тај концепт и даље подразумева низак ниво инвестиција и очекивање брзе политичке користи. „Док су у Великој Британији велика руска предузећа годинама улагала у стварање позитивног имиџа, на Балкану су руски олигарси инвестирали у спортске индустрије и медије, надајући се да ће тако помоћи промовисању одређене политичке агенде. Као резултат, морали су да потроше свој тек настајући друштвени капитал у контроверзним инцидентима попут наводног покушаја пуча у Црној Гори или недавне грчко-македонске контроверзе. Уместо неговања дугорочних односа, изградње поверења и заједничких интереса, очекује се да се државе ускладе са спољнополитичким наративима Москве. Све то намеће озбиљна ограничења руској економској политици“, каже Всеволод Самохвалов.
Што не значи да се неће наставити онај обрачун слонова на простору традиционално погодном за одмеравање снага и подмиривање рачуна. Напротив.
Русија не може успешно да се носи с економским утицајем Европе, али би могла да повећа све друге трошкове европских интеграција за Балкан