ГЕНЕРАЛ БЕЗ ВОЈСКЕ
Нова мисија бившег Трамповог главног стратега
Након што је током предизборне кампање и кратко време из Беле куће дизао прашину у САД, Стив Бенон би сада да буде модератор европске крајње деснице
Било би истински занимљиво сазнати како је, од толиких Срба, баш премијерки Републике Српске Жељки Цвијановић - о чијим се идеолошким уверењима, ако их уопште има, не зна ништа - запало да је, приликом скорашње посете Сједињеним Државама, угости Стив Бенон, бивши шеф предизборне кампање Доналда Трампа, потом неко време и његов главни стратег, познат по промовисању америчког национализма и апокалиптичном виђењу света. Како је протекао разговор са самопрокламованим борцем против естаблишмента и глобализма, а за опстанак западне цивилизације - и изгледом човека који је ноћ провео обезнањен
у јарку - може се само нагађати; извештаји званичних медија из РС нису били од помоћи. Али уприличени састанак макар буди наду да би се неком другом пригодом наспрам Бенона могао наћи и сам Милорад Додик: какав би то сусрет титана политичке мисли био...
У сваком случају, Беноново пријатељско ћаскање с ентитетском премијерком уклапа се у актуелну матрицу његовог деловања, сада у великој мери фокусираног на Европу, а с идејом да се, након шокова у виду Трампове изборне победе и британског изгласавања изласка из Европске уније, тектонски потрес изазове и на нивоу читаве Уније, у међувремену ионако
већ додатно уздрмане успоном (понегде, као у Италији и Аустрији, и доласком на власт) крајње деснице у низу земаља чланица.
Та активност усмерена је пре свега на изборе за Европски парламент (ЕП) наредног маја, пред које Бенон намерава да око заједничког циља окупи што више десничарских, националистичких странака у ЕУ, а с крајњом амбицијом да нова групација партија такве оријентације (у садашњем сазиву оне су подељене у два засебна блока) постане барем друга највећа у ЕП, и тако разбије монопол - а тиме и генерални политички консензус - два традиционално најјача блока: Европске народне партије (ЕПП), ко-
ја окупља партије десног центра, те Партије европских социјалиста (ПЕС), коју чине социјалдемократске и друге странке левог центра. Другим речима, да остваривањем што већег уплива на процес доношења одлука у новом сазиву ЕП изнутра започне деконструкцију читаве Уније. При чему би као иницијални инструмент Беноновог деловања требало да послужи доскора анонимна, скромна фондација са седиштем у Бриселу која би, с њим као централном фигуром, координирала деловање десничарских партија и саветима им помагала у припремама за изборе.
Иако би на основу извештаја у европској штампи и изјава самог Бенона могао да се стекне утисак како је фондација његово чедо, то није тако. Фондацију енглеског назива The Movement је у јануару 2017. основао белгијски адвокат и лидер маргиналне Народне партије, Михаел Модрикамен, с циљем промовисања Трампове политике у Европи, али је њено деловање убрзо замрзао; вероватно стога што је интересовање за ширење Трампових бриљантних идеја у срцу западне Европе било и остало прилично мизерно.
Али након што се недавно, уз посредовање бившег вође антиевропске Партије за независност Велике Британије (УКИП) Најџела Фаража, Модрикамен упознао с Беноном, као политички истомишљеници закључили су да би управо ова фондација, користећи претпостављени Бенонов know-how у таквим стварима (уверење засновано првенствено на његовом наводно кључном доприносу Трамповој изборној победи, те несумњивом познавању медијског и пропагандног бизниса) могла да обави поменути посао акционог обједињавања европске деснице. Бенон, уосталом, већ неко време истиче да је, колико год презирао вредности које промовише амерички финансијер Џорџ Сорос - кога је недавно описао као „бриљантног, али злог“- импресиониран деловањем и учинком његовог Фонда за отворено друштво, те верује да је потребно створити његов десничарски пандан; сада му се, наизглед, указује шанса да тако нешто покуша да креира.
Само што на том путу постоје значајне препреке. За почетак, а према најави самог Бенона, у фондацији ће бити ангажовано „мање од 10“људи с пуним радним временом, а ни он сам у периоду до избора за ЕП у Европи неће проводити више од половине свог времена. Осим што ово очигледно није организациона и кадровска база довољна за спровођење ни много скромније агенде од грандиозног плана хармонизовања европске деснице, ови детаљи указују и на велику слабост читаве замисли: мањак новца за њено спровођење. Бенон је, након што је у јануару најурен с директорског места у Брајтрајту, десничарском сајту на чије чело се вратио након напуштања Беле куће, остао без главне финансијске подршке коју су му годинама обезбеђивали ултраконзервативни милијардери, отац и кћер Роберт и Ребека Мерсер; а све и да то није био случај, Мерсерови не би имали никаквог разлога ни интереса да спонзоришу и његову европску авантуру. Осим тога, у ЕУ - за разлику од Сједињених Држава, где таквих има као плеве - ни у најави нема милијардера десних опредељења спремних да издвајају огромне суме за нешто што их се, у крајњој линији, и не тиче, између осталог и зато јер не деле Бенонову идеологизовану, манихејску визију света.
Свестан овог ограничења, Бенон инсистира да се паметно вођеном кампањом и са релативно мало пара могу остварити сјајни резултати. И то није нетачно, тим пре што европски бирачи изборима за ЕП традиционално не придају значај; што је услед тога излазност мање-више увек ниска; и што би мобилизацијом антиевропских снага заиста могло да се постигне да оне идућег маја остваре значајан пробој - пре свега на рачун деморалисаних и дезоријентисаних социјалдемократских и сродних партија, које су свуда по Европи и даље у опадању.
Али постоји још већи проблем у вези с Беноновим планом: судећи по првим реаговањима, неког ентузијазма за овакву операцију нема управо међу онима којима се он обраћа и којима би да помогне својим саветима - десним популистима диљем ЕУ. Поједини отпор према његовој идеји окупљања у паневропски фронт имају из чистог антиамериканизма; већина због тога што, будући националисти, имају отпор према свакој наднационалној структури, чак и крајње лабавој каква би била ова. Неки једноставно сумњају да један Американац поседује експертизу за специфичности и нијансе вођења предизборне или било које друге политичке кампање у међусобно врло различитим земљама чланицама Уније; други да иза свега стоји прозаична потреба да се Бенону и групици његових пријатеља попут Фаража - који идуће године остаје без добро плаћеног посланичког места у ЕП - обезбеди нови посао...
Уосталом, европској крајњој десници иде сасвим добро и без Бенона. Расистички изливи Матеа Салвинија, италијанског министра унутрашњих послова (и de facto премијера, будући да је онај формални, Ђузепе Конте, у његовој дубокој сенци) нимало нису наудили његовој Лиги, чији рејтинг константно расте. Аустријски канцелар Себастијан Курц је у кратком року по доласку на њено чело Народну партију претворио у „лајт“верзију ксенофобичне Слободарске партије, с којом је направио коалицију. Право и правда Јарослава Качињског, не хајући за упозорења из Брисела, наставља да преобликује Пољску према параноидној визији света свог лидера. О Виктору Орбану и његовом претварању Мађарске у приватну прћију да се и не говори. А имало би ту још пуно да се ређа.
Шта то, дакле, Бенон може, а што они већ нису у стању?
Колико год презирао Џорџа Сороса - кога описује као „бриљантног, али злог“- Бенон је импресиониран учинком његовог Фонда за отворено друштво