ЛЕГАЛИЗАЦИЈА СКРНАВЉЕЊА
Вера Јовановић
Последњих година, а нарочито од када је власт у Ивањици противправно преузела Нушићијаду, као некакав аксиом намеће ми се изјава професора Миодрага Зеца, дата баш за НИН: „Србија је друштво прерасподеле, а не стварања. Овде не постоји радост сетве, већ само страст жетве и то, ако може, туђе њиве.“Ова дијагноза од пре четири године и даље је болно истинита. Стварање је на овим просторима маргинализовано и небитно, а отимање легитимно и слављено. Међутим, још гори од тога је наредни стадијум – општедозвољено скрнављење.
Када је председник општине Ивањице крајем марта објавио да КудеС „нема више никакве ингеренције у учешћу на Нушићијади”, било је јасно да се ради о отимању. Пред страшћу жетве туђе њиве све је постало небитно - и чињенице, и закон, и људи. Небитна је постала и деценијска сетва „новопечених нушићеваца“, како нас је Зоран Лазовић назвао, а затим прогнао. И формална припадност фестивала КудеС-у. И 4.000 потписа грађана. Битно је постало присвојити реноме и успехе фестивала, ућуткати понеки неконтролисани глас, угушити слободарски дух и искористити огромни потенцијал фестивала за политичку манипулацију. Сасвим очекивано, локална власт свела га је на оруђе за испуњавање ситног
политикантског ћара и демонстрацију безакоња.
И кораци који су уследили након обећања председника општине да ће лично „заокружити финансијску конструкцију из донација“доста су уобичајени и очекивани. Најпре су лажно оптужили КудеС - који је обезбеђивао две трећине средстава и ресурса за фестивал из националних, међународних и приватних фондова - да је ненаменски трошио општински новац, иако је тим парама располагао локални Дом културе, а не КудеС. Затим су склопили партнерство са извесним Удружењем за развој локалних услуга, које, као награду за спремност да буде на услузи по цену кршења закона, од Министарства трговине, туризма и телекомуникација добија за Нушићијаду донацију од милион и по динара, иако је и то министарство, и друге националне и међународне институције КудеС обавестио о свему што се у међувремену десило.
Општинска власт одбила је да испуни и обавезе из претходне године, није платила део трошкова од 1,3 милиона динара за монографију и документарни филм, јер се врхушки филм није допао. Може бити зато што је истинит. Коначно, као финалну меру штедње – општина дуплира издвајања из локалне касе за овогодишњи фестивал, на 7,5 милиона динара. Уз ко зна које још скривене трошкове, биће то финални израз пожртвованости локалних власти за обезглављене грађане и затечене госте фестивала.
Може звучати као јерес, али ми само дуплирање буџета не смета. Нушићијада је Ивањици враћала сто пута више. Али, сваком сувислом грађанину смета недостатак и најбаналнијег образложења. Функционерима, који општинским аутомобилима и ближу и даљу фамилију развозе до куће, посла или пијаце, најлакше је гурнути руку у јавну касу и тако решити недостатак новца. Међутим, ови наши као да су у касу гурнули лопату, да више захвате. А онда им се та лопата допала, па су јој дали ширу примену.
Прво су захватили све што је било нушићевско на Нушићијади, и лопату чистог хумора и бритке мисли просули су у Мораву, да их однесе вода и да се никад више не врате. Зато тамо више нема Кесића, Пере Божовића, њузоваца, Арбутине, а и Нушић једва провејава. Уместо њих довешће извођаче по својој мери, уз мало садржаја који ће умањити општу бруку, сигурни у успешност филозофије покорног грађанина оличену у пароли „добро да није неко веће зло“, коју ће сви који никада нису разумели Нушићијаду са одушевљењем певати завршне фестивалске вечери.
Најболнија слика те напредњачке лопате, којом се гради „нова Нушићијада“огледа се, ипак, у визуалима фестивала. Иако су већини можда неважни, управо они наводи на размишљање о томе да данас више нема ни „поштене крађе“, већ се оно што је украдено мора и оскрнавити. Прелепи Нушић Владислава Лалицког заменила је банална и груба копија која је постала лого копије противзаконито отетог фестивала. Тај оскрнављени Нушић слика је баналности и грубости која нам се намеће у свакодневној легализацији бахатости сваке врсте.
Дела Бранислава Нушића савремена су и након 100 година. Изјава професора Зеца има исту снагу као и пре четири године. Имамо ли шансу да ту реалност променимо? Само ако станемо на пут страсти жетве туђих њива и легализацији скрнављења, па макар и у изгнанству. У оваквој земљи и то изгнанство му дође као слобода.