ГЛАВЕ ИЗ ПЕСКА
Како на време препознати претње по демократски поредак
Неке паралеле између нашег времена и Европе тридесетих година 20. века тешко је не уочити
Упоређивати данашње демагоге с Адолфом Хитлером скоро никад није мудро. Такво дизање узбуне обично води тривијализацији истинских ужаса нацистичког режима, и скреће пажњу с наших властитих политичких проблема. Али ако је дизање узбуне контрапродуктивно, питање остаје: у ком тренутку демократска друштва истински доспевају у опасност?
Оно што је било незамисливо до пре само пар година - да амерички председник вређа демократске савезнике и велича диктаторе, или да слободне медије назива „народним непријатељима“, или да избеглице смешта у затвор и раздваја их од деце - сада је постало скоро нормално. Када ће постати прекасно да се аларм активира?
Велике књиге написане су управо о овом питању. Ремек-дело Ђорђа Басанија, Врт Финци-Континијевих, описује животе буржујских италијанских Јевреја у време владавине фашиста. Полако, корак по корак, правна и друштвена омча стеже се око ових култивисаних Италијана, који комфор и друштвени утицај које имају узимају здраво за готово. А заправо, на различите начине, одбијају да се суоче с истином. Отац наратора романа се чак учлањује у Фашистичку партију, док се од њих имућнији Финци-Континијеви повлаче у свој све изолованији породични круг. Гордост и недостатак маште онемогућавају им да виде у каквој су опасности, све док не постане прекасно и не буду депортовани у концентрационе логоре.
Људска неспособност да се види оно што долази инспирисала је и мемоаре Себастијана Хафнера Опирући се Хитле-
ру, написане 1939, годину дана након што је напустио родну Немачку. Хафнер, који ће касније постати новинар и писац, био је студент права који је сведочио томе како је нацистичка диктатура постајала смртоносна, опет постепено, попут прогона Јевреја у Италији. Гледао је како његове студентске колеге, од којих ниједан није био нациста, почињу да прихватају сваки корак на том путу - расне законе, суспензију уставних норми, итд. - управо зато што су били увијени у правне термине. Наизглед није било тренутка у коме би препознали да је пређена линија која се није смела прећи, и у коме би постало јасно да су једина преостала решења или отпор, или одлазак у егзил. Хафнер, који није био Јеврејин, препознао је тај тренутак; отишао је из земље оне године кад су синагоге почеле да горе, а Јевреје почели да истерују из њихових домова.
У већини случајева, вероватно увек има више Финци-Континијевих него Хафнера. Тешко је спавати мирно у алармантним условима. Живот је лакши ако се верује да је са светом све у реду, чак и када очигледно није.
Постоје бројни начини на које људи држе главе у песку, и неке паралеле између нашег времена и Европе тридесетих година 20. века могу да се уоче. Приличан број немачких бизнисмена и индустријалаца, који су били конзервативци али не и нацисти, веровао је да се с Хитлером може живети, све док им је његов режим доносио финансијску корист. Из њихове перспективе, он је био вулгарни скоројевић чији манири нису били баш најбољи, али свакако неко кога је могуће држати под контролом.
Познавање историје може да помогне људима да препознају извесне обрасце понашања - нападе на независно судство, на пример - који су у прошлости били увод у тиранију. Али историјско памћење, често помешано с митовима, људе може и да спречи да на прави начин прочитају знаке онога што би могло да уследи. У земљама с демократским наслеђем лако је претпоставити да „то овде никад не би могло да се деси“, јер су „наше институције исувише јаке“, или зато што „наши људи исувише воле своју слободу“, или су „исувише цивилизовани“, или „сувише модерни“да би склизнули у варварство.
Левичари могу да буду подједнако слепи код очију као конзервативци. Комунисти (следећи Стаљинове инструкције), али и некомунистичка левица у Немачкој двадесетих година прошлог века, одбијали су да бране Вајмарску републику када се она нашла на удару деснице. Комунисти су социјалдемократе видели као већу претњу него нацисте; а левичарским интелектуалцима је пажњу скретала хипокризија и корупција мејнстрим партија које би им било паметније да су подржали.
Доналд Трамп можда није реинкарнација Хитлера, али то што се републиканци без отпора мире са сваким кораком који направи удаљавајући се од цивилизованих демократских норми јесте злослутан знак. Као што је то и дискурс на крајњој левици по коме је разлика између Трампа и Клинтона или Обаме само у степену, не и у врсти: по том тумачењу, Трамп аморалност неолиберализма само демонстрира на огољенији начин него што су то они чинили. У оба случаја се специфичне опасности које данашњи десничарски популизам доноси или потцењују или игноришу.
Много омаловажавана мејнстрим штампа - ти „непријатељи народа“- и даље је у робустном стању. Али њен утицај опада. Оно што се појави у Њујорк тајмсу или Вашингтон посту значи мање од председникових твитова који директно допиру до милиона људи и свој одјек имају у политички пристрасним радијским и телевизијским ток шоу програмима.
У поларизованом друштву политичари који распирују страсти експлоатишући страх и ресантиман вероватно ће имати више успеха од мање инспиративних личности којe настоје да апелују на нашу рационалнију страну. Политичке партије које се опиру антилибералним трендовима су у озбиљној дилеми. Ако одговоре на младалачки гнев и идеализам и помере се превише улево, могле би да изгубе кључне гласаче на центру. Ако за своје предводнике изаберу центристичке кандидате, који преферирају реформе у односу на радикалне промене, могле би да изгубе ентузијастичне младе бираче.
Али слободе се морају бранити, а то је могуће само ако се претње с којима се суочавају јасно виде. Тренутак у коме људи престану да верују да је демагоге могуће спречити у намери да почине најгоре ствари јесте тренутак у коме са сигурношћу можемо да кажемо да је прекасно.
Живот је лакши ако се верује да је са светом све у реду, чак и када је очигледно да није