КАД HAPPY ПОСТАНЕ СРЕЋА

За спас ћирилице и упокојење латинице

Чим предлог закона о историјској одбрани ћирилице процури кроз формалност попут јавне расправе и Скупштине и ступи на снагу, имаћемо више него необичну ситуацију. Омиљена телевизија напредњака Happy мораће да промени име или да плаћа велике казне, а њима не баш омиљени НИН ће, као вишедеценијски ћирилични недељник, бити обасут не само бројним бенефицијама већ и огромним средствима из пројектног финансирања, у складу са најављеном стимулативном политиком према свима који негују српско писмо.

Конкретно, по новом предлогу закона ниједна телевизија са националном фреквенцом неће смети да користи латиницу, тако да Happy

може да постане Хепи, али то на српском не значи баш ништа и самим тим није у складу са историјским законом који уз ћирилицу наводно штити и српски језик. Дакле, или ће морати да промени име у Срећа или да сачека неки lex specialis по ком ће као доказано патриотски медиј (па зар нису баш они емисијом Ћирилица промовисали и писмо и Вучића) бити изузет из казнених одредби, које баш и нису мале: од 5.000 до милион динара. Али, у том случају би морао да буде написан и lex specialis по ком НИН неће имати предност приликом државних и локалних пројектних давања у односу на латинични и до сада богато даривани Информер. А то би чак и за напредњаке било мало много lex specialis-a.

Очито о овом аспекту проблема идејни творци предлога закона нису баш добро размислили. Можда нису ни имали кад с обзиром на то да је требало да на дневни ред ставе веома велико србовање, довољно велико да потисне чињеницу да не само да оде Косово већ је и Врање, како тврди председник, угрожено. Због тога се министар културе Владан Вукосављевић досетио да нешто српско можда и можемо да сачувамо и изјавио: „Ћирилици прети занемаривање, а писмо је један од основа нашег културног идентитета... Основни задатак сваке културне политике која је разумно форматирана, темељна и долична јесте да сачува културно језгро које су оставиле претходне генерације...“. А то ће урадити, како тврди, не дракон-

ским мерама већ „разумном друштвеном корекцијом“. А она се ослања на Стратегију за развој културе 2017-2027. у којој између осталог пише: „У околностима предоминације англофоне глобалне комуникације и латинице, потребно је предвидети законом и другим актима подстицајне мере за остваривање првог посебног циља: афирмисање српског језика и српске ћирилице у јавној употреби“.

Из изреченог би могло да се закључи да ће убудуће бити дозвољено да се користе сви други језици у јавној комуникацији (у српском је уобичајено да се употребљава реч првенство уместо предоминације, они који говоре енглески уместо англофони, примерено уместо долично...) само уколико све то буде написано ћирилицом. Па, то баш и није афирмисање српског језика, али није ни битно у овој причи. Имајући у виду да се реформа језика увек спроводи са циљем да се службени језик прилагоди народном (тако је и извршена у време Вука Караџића), јасно је да се вољом власти овог пута иде директно против тог принципа, наметањем чак и тешких казнених одредби да би се истерало оно што напредњаци сматрају српским или што могу масама да продају као заштиту српства.

Небитно је што су стручњаци у више наврата упозоравали да би ћирилицу требало сачувати и због њене посебности (један знак једно слово) и због српске традиције, али и на то да у случају избора само једног писма опстаје латиница а не ћирилица. Једноставно јача је, а како каже проф. Иван Клајн, „она је исто тако српско, као и хрватско, само што није српско традиционално, него је српско млађе писмо, али ми нисмо морали да од Хрвата учимо латиницу, јер постоји најмање од 1918. до данас једна велика традиција у употреби латинице у Србији“.

Министарство културе се ипак одлучило да ћирилицу сачува силом а не промишљеним потезима, па је приредило читав низ мера које је тешко чак и разумети. Предложено је да комуникација на ћирилици буде обавезна не само у државним органима већ и у правном промету, у приватном сектору (седишта фирми, заглавља, декларације...) у свим образовним и научним установама и медијима чији оснивач је држава, електронским медијима са националним, регионалним и локалним фреквенцијама, па чак у удружењима грађана. То значи да ће НУНС или УНС морати не само да пређу на ћирилицу, већ и да колегама из Хрватске пишу на ћирилици у међусобној комуникацији.

На питање да ли је тренутак за „спас“ћирилице у вези са актуелним политичким дешавањима, лингвиста Ранко Бугарски каже: „Она је већ максимално заштићена, има уставну заштиту првог реда. Такође, у Србији не може да се заврши основна школа без доброг владања ћирилицом, што значи да нема катастрофичног сценарија. Што се избора тренутка тиче не могу да тврдим, али је могуће. Због свих проблема са којима се суочавамо потребно је да се пажња јавности усмери на другу страну и делује да је специјално биран тренутак, нарочито имајући у виду да неке од ових идеја нису од јуче. Пре десетак година у Министарству културе је био припремљен предлог новог закона о службеној употреби језика и писама у ком су се појавили слични термини као сада. Рецимо, матични језик и матично писмо, што не знам шта је, као и помоћно писмо. Латиница која превладава, која већ деценијама живи на овим просторима и коју користе милиони људи, наједном постаје помоћно писмо, а људима се каже – е, сад више не може тако. Тада је дошло до промене власти и то је одложено у неку фиоку, а ја сам мислио да је то покопано. Нисам могао ни да претпоставим да ће деценију касније неко то поново да ископа“.

И не само да ископа већ и да оправда тврдњом да се закон мора ускладити са Уставом. Нетачно, имајући у виду да је ситуација сасвим супротна, Србија ће приликом најављене промене Устава морати да мења и члан 10 који се тиче службене употребе језика и писма (признаје се само ћирилица, латиница се и не спомиње) уколико жели у ЕУ. Још приликом доношења важећег Устава 2007. Венецијанска комисија је оспорила тај члан тврдећи да угрожава мањинска права, с обзиром на то да мањине углавном користе латиницу и да им је то право већ било раније дато, а Европска комисија је у већини својих извештаја писала да Србија мора да поступи у складу са препорукама Венецијанске комисије. Према тврдњама министарке Неле Кубуровић тај део обавезе ће бити испоштован, тако да усклађивање закона са нечим што се мора променити делује као још једна скупа бесмислица актуелне власти.

Такође, како упозорава Бугарски, најављена промена закона је у супротности чак и са важећим Уставом: „У члану 21 експлицитно се каже да је забрањена свака посредна или непосредна дискриминација по било ком основу, онда се набрајају сви ти основи и међу њима и језик. Писмо је део језика, а када се једно од њих назове помоћним, онда је то дискриминација. Казнене мере које су предвиђене за оне који користе латиницу, уз стимулацију за оне који користе ћирилицу, такође су неуставне и пре него што се са таквим предлогом изашло, требало је консултовати правнике. Притом не знам ни како ће се примењивати овај закон јер људи неће знати када шта смеју а када не смеју. Не зна се ни ко ће то и како контролисати. Све ми делује као призивање хаоса у јавној комуникацији, недовољно промишљено и требало је да на томе раде компетентнији људи“.

Нису. Добили смо то што смо добили, а надати се да ће јавна расправа у организацији Министарства културе нешто променити, било би исто као и надати се да ће напредњачки посланици гласати против предлога.

Не знам ни како ће се примењивати нови закон јер људи неће знати када шта смеју а када не смеју. Не зна се ни ко ће то и како контролисати. Све ми делује као призивање хаоса у јавној комуникацији Ранко Бугарски