ВЕЛИКА СРБИЈА И МАЛИ ЉУДИ
Зоран Хамовић
Превише је догађаја који су последњих година обележени као штетни, понижавајући, застрашујући за културу у Србији, али актери таквих догађаја уместо казне добијају награде. Култура и њене институције у Србији постале су јагњећа кожа на леђима вука
Поруком без потписа надлежног лица Београдски сајам обавестио је недавно два Издавачка предузећа Карпос и E books да су позиције њихових штандова промењене. Ново место, каже се у писму, није „лошије од првобитно додељеног“. Одбор манифестације је „дошао у прилику“да нагло и изненада без икаквог образложења промени своју претходну одлуку и измести наведене издаваче на друге позиције. Писмо које је очевидно диктирано са стране, завршава се сугестивном молбом прогнаним издавачима да сајамску администрацију обавесте да ли ће ова промена утицати на њихову одлуку о учешћу на овогодишњем сајму књига. Порука „узми или остави“је јасна.
Овај трансфер не би био тако интригантан да није реч о удовољавању жалби Друштва за издавачку делатност Велика Србија. На страну интригантност, идеологије и политичка опредељења издавача. Кључно питање јесте да ли према критеријумима београдског сајма књига ово издавачко друштво испуњава услове да буде у Хали 1. Али очевидно, као и увек, испуњава задатке
који с књигама и културом немају никакве везе, а на њих и те како остављају ружне последице.
Удружење професионалних издавача Србије као и многи други реаговали су захтевајући да се протерани издавачи задрже на раније додељеним местима, а онај ко је ту одлуку донео извини њима и јавности на непотребном узнемиравању.
Превише је догађаја који су последњих година обележени као штетни, понижавајући, застрашујући за културу у Србији, али актери таквих догађаја уместо казне добијају награде. Култура и њене институције у Србији постале су јагњећа кожа на леђима вука.
Из свакодневног искуства знамо да су провокације попут ове само тест наше грађанске (не)моћи и усмеравање пажње јавности на криву страну. То је само једна у низу провокација, коју таблоидни погон еврорадикала непрекидно лансира прождирући наше креативно постојање.
И шта онда? Хоће ли по хиљадити пут неколицина дежурних бунџија сав бес истрести на друштвеним мрежама, ламентирајући на шачици преосталих медија, а професионална заједница оштећене издаваче препусти забораву?
Овај случај је важан зато што условљава интелектуалну јавност да своју више пута оглашавану немоћ претвори у моћ. Моћ свакако није у ћутању, већ у солидарности и заједничком деловању.
Да се мало подсетимо. Велика Србија није само име издавачке куће, ни налепница на штанду већ шифра. Шифра за једно колективно стање у коме се кота умоболности налазила и опет се налази на опасној висини. Када се громогласно Велика Србија угурава на сајам књига, а мајсторима из ЈСО се опросте греси, па кад се томе дода и наговештено служење војног рока, не би се баш могло рећи да се повећава брига за књигу и културу, већ се мали људи припремају да задуже униформе!
Како се производе ти мали људи? Рецепт нам даје на својој конференцији за новинаре поводом свог новог филма глумац и редитељ Лазар Ристовски: „Да није било Њега, не би било филма.“Осветлио нам је пут. Објаснио основна начела културне политике а и живота: тамо где је један велики, сви остали морају бити мали.
Мали људи који ћутке чекају у невидљивом реду да их ОН види и додели средства за филм, за књигу, за концерт, за верност, за љубав, да им реши запослење у пет ујутру… спремни су да поново насељавају имагинарну Велику Србију и гину за послодавца који поштено плаћа оне који га воле, узимајући од оних који га не воле.