МУЊА КОЈА ЈЕ УДАХНУЛА ЖИВОТ
Два века Франкенштајна
Како је један бљесак оживео невероватну вештачку творевину која је извршила тако велики утицај на уметност, поп-културу и науку? Иако се сматра првим научнофантастичним романом, дело Мери Шели је и више од тога
Причу већ знате. Један блесак муње. Луди геније. Безбожно створење... Свет, наравно, памти чудовиште, a не човека. Али понекад, кад се погледа изблиза, прича је много сложенија. Понекад, чудовиште је сам човек.
Овим речима почиње и уобличава се радња филма Виктор Франкенштајн из 2015. године, један од бројних филмских покушаја да се ликовима из данас култног романа Мери Шели удахне још један зрак живота. Као и сва натприродна бића из ране литературе, тако и Франкенштајново чудовиште не престаје да изналази своје место у бескрајном рециклирању у времену постмодерне. Ове године, када Франкенштајн и његова креатура пуне тачно два века откако је роман објављен у Лондону, у свету се та годишњица обележава навелико. Холивуд је испоручио филм Мери Шели у коме млада Ел Фенинг оживљава лик чувене списатељице као и драматичну причу како се идеја за Франкенштајнову креатуру створила у њеној глави. А Градски музеј у Инголштату у Баварској (иначе место у коме, по роману, настаје чудовиште), направио је велику изложбу у потпуности посвећену феномену прве вештачке творевине описане у литератури, на којој су изложени бројни радови инспирисани овим делом и праћени богатим каталогом који приказује многе утицаје које је Франкенштајн оставио модерној култури, уметности и науци.
И како је један блесак муње оживео потпуно невероватну креатуру, најпре у уму младе списатељице, а потом и у њеном чудесном делу?
Историја памти да је Мери Шели још од детињства показивала велико интересовање за писање и причање прича. Као изданак тада познате породице писаца, Шели почиње рано да ствара, али преокрет настаје током лета 1816, када се, тек пунолетна, затиче у швајцарском замку окружена буржоаским друштвом, којег су чинили њен муж Перси Шели, писац Џон Полидори и Лорд Бајрон. Како и сама сведочи у предговору романа Франкенштајн, било је то хладно лето а друштво се забављало око ватре, читајући једни другима немачке
приче о духовима. Чувени сноб тог времена Лорд Бајрон осмислио је такмичење у писању прича на основу натприродних догађаја. Шели је те ноћи, под утиском страшних приповести које су причали, сањала чудан сан –лудог научника који креира нови живот, и затим бива престрављен оним што је створио… Под утиском сна, почиње да пише. Или, како и сама у предговору каже – кад се време разведрило, њени сапутници су је напустили на путовању по Алпима, оставивши је саму са утваром која ју је прогањала. Током наредне две године, Мери Шели се посветила свом лудом научнику из сна, креирајући заједно са њим тако јединствену творевину, која ће у вековима који следе демистификовати и саму науку, а на уметност и културу извршити један од најснажнијих утицаја.
Када је први пут објављен 1818. роман је био издат без имена списатељице. Поставши сензација за врло кратко време, па чак и постављен на позоришну сцену под насловом Франкештајнова судбина, већ идуће издање из 1822. године исправило је ту грешку, и на велика врата увело списатељску звезду, која ће и поред бројних потоњих књига остати упамћена заправо само по свом првенцу. Када је треће издање стигло 1831. године, Мери Шели се у новом уводу и сама запитала – како је њој, тада младој девојци, пало на памет да се распише о једној тако грозној идеји?
Поред свих патетичности и наивности у списатељском поступку, роман Франкенштајн заправо је језива прича о опсесији и освети, испричана у форми епистоларног романа, кроз писма која размењују капетан Роберт Валтон и његова сестра Маргарет. Тако сазнајемо да се Валтон бродом упутио на експедицију ка Северном полу, где налази готово смрзнутог човека по имену Виктор Франкенштајн. Увидевши да је Валтон ношен опсесијама сличним оним које су и њега уништиле, Виктор почиње да му прича своју причу, те се фокус радње премешта на његов наратив.
Кроз серију романескних записа сазнајемо животопис младог доктора, чији је циљ био за његову околину тог времена непојмљив – Виктор је тежио да оживи неживу ствар. Тако на универзитету у Инголштату почиње да ствара хуманоида, који оживљава и почиње да мисли. Уместо дивног створења каквим га је замислио, Виктор ствара биће од којег се грози, те га одбацује и прогања од себе. Када се догоде изненадни злочини у његовој породици, Виктор почиње да сумња да се створење свети своме творцу. И заиста, чудовиште га сустиже у планинама, где му прича своју верзију приче. Тако добијамо трећи наратив из првог лица – причу чудовишног створења, драматичну и застрашујућу, у којој ће Мери Шели сабрати све оно што ће у вековима који следе бити сама основа страве – наказно биће постаје убица ношено бесом због одбачености и усамљености, неприхваћености и грозоте коју изазива, а да притом такав живот није ни тражило. Шели први пут у књижевност уноси мотив страве у причу о јединки која је мањина, и која као таква изазива гнушање. Ношено осветом, чудовиште се заклиње да ће уништити Виктора, тако што ће му поубијати најближе.
Прича се поново пребацује на доктора, који припрема женидбу са младом и лепом Елизабет, спреман да уништи свој монструозни експеримент. Али, очекивано, чудовиште га предухитри и убија Елизабету. Сломљен болом, Виктор одлази на Северни пол, како би тамо одвукао креатуру, што даље од остатка породице. И, коначно, финале нас поново враћа ка Волтону, који тек овлаш верује у Викторову причу. Али, када Виктор издахне од промрзлина, Волтон на броду затиче чудовиште док оплакује његову смрт. Схвативши да је прича суманутог доктора била заправо у потпуности истинита, Волтон постаје једини, последњи сведок чудовишне креатуре, која смрт свог творца не доживљава као утеху, већ као пораз. Чудовиште тада нестаје у леду Северног пола...
Са поднасловом Модерни Прометеј, чији је мит из грчке митологије очито послужио за креирање чудо-
вишта, роман је од почетка наилазио на позитивне критике, док су се тек у каснијим вековима оглашавали и они који су га критиковали због слабог наратива и чак три приповедачка гласа. Но, тако страшна и дирљива прича истовремено успела је да одјекне снажно, те је са открићем филмске траке готово одмах добила и своје филмске адаптације. Ранко Мунитић у својој књизи Чудовишта које смо волели 2 (Креативни центар) наводи четири јасно разграничена циклуса филмова када је др Франкенштајн у питању – први од 1902. до 1915, када настају филмови уводног, хибридног карактера и минималног значаја; други од 1931. до 1949, повремено и даље, који означава уметничку рехабилитацију докторовог чудовишта; трећи од 1957. до 1973. који успева у потпуности да рехабилитује и фамозног доктора; и четврти, од 1990, који настоји – и у приличној мери успева – да славном чудовишту врати изворни карактер и достојанство.
Са њим се у много чему слаже и Стивен Џонс у својој књизи The Essential Monster Movie Guide, који наводи на стотине адаптација, од којих бројне већ својим насловима просто маме на претраге по интернет архивама, попут Франкенштајн и чудовиште из пакла (Frankenstein and the Monster From Hell) из 1973, Франкенштајнов синдром (The Frankenstein Syndrome) из 1991. те јапански Франкенштајн осваја свет (Frankenstein tai baragon) из 1965, италијански Франкенштајнов замак наказа (Il castelo delle donne maledette) из 1973… Апсолутно непревазиђеним сматрају се три верзије из тридесетих година прошлог века, у којима је чудовиште играо Борис Карлоф, којег је та интерпретација и прославила. Прва два филма Франкенштајн и Франкештајнова невеста, по Ранку Мунитићу, окосница су читавог псеудожанра, који се ствара око лика несрећне креатуре, јер класични елементи страве и ужаса прерастају у можда најспектакуларнију демонстрацију идеалне науке а сцене из лабораторије, где се ствара нови живот, представљају важну иконографску одредницу за многе касније филмове.
И заиста, све иконографске одреднице понављале су се и када је лик банализован, попут оног у тумачењу Кристофера Лија у филму Франкенштајнова клетва из 1957. који је након Дракуле покушао да и чудовишту донесе дозу карактеризације. Ношени сличном логиком, након успеха филма о трансилванијском грофу, Кенет Брана и Френсис Форд Копола (као продуцент) испоручују најверодостојнију адаптацију романа, у коме се виде све његове слабости, додатно наглашене преглумљивањем Роберта де Нира, као чудовишта, у свом препознатљивом маниру. Можда је најближи лику, парадоксално, био је Мел Брукс са пародијом Млади Франкенштајн из седамдесетих година, једним од култних филмова тог доба. Памте се и драматизације бајковите приче око настанка романа, те сем поменутог свежег филма са Ел Фенинг, најчувенијим се сматра Готик Кена Расела из 1986, а фанови жанра увек ће бранити и последњи филм Роџера Кормана Ослобођени Франкенштајн из 1990, крајње домаштани и импровизовани треш хорор.
Каталог галерије у Инголштату, међутим, подсећа да је Мери Шели била револуционарна и за саму науку а не само поп-културу, предвидевши својим делом бројне потоње експерименте у медицинским лабораторијама са вештачким предзнаком. У години када се обележава два века Франкенштајна, када се рекапитулира колику је сензацију једна тако овлаш написана прича изазвала, лако се да закључити да су суманути доктор и његова безбожна креатура далеко више од првог научнофантастичног романа икада написаног.
А све је почело са бљеском муње...
Mит о Прометеју из грчке митологије очито је послужио за креирање чудовишта, а роман је на почетку наилазио на позитивне критике