Мерење лављег репа
САНКЦИЈЕ САД-а ИРАНУ
Захтеви Техерану садржали су све што би америчка страна могла да пожели и ништа од онога што би могло да доведе до остварења тих жеља, никакво компромисно решење и простор за иранску владу
Захтеви Техерану садржали су све што би америчка страна могла да пожели и ништа од онога што би могло да доведе до остварења тих жеља, никакво компромисно решење и простор за иранску владу
Најпре је Вашингтон решио да се повуче из нуклеарног споразума са Ираном, јер „није гарантовао безбедност америчког народа“, затим су уведeне нове санкције, односно враћене оне које су по потписивању споразума повучене, затим је ирански председник Хасан Рохани пoручио да је „рат са Ираном мајка свих ратова и да се не игра лављим репом“, а амерички Доналд Трамп одговорио да би због још једне овакве претње Иран могао „претрпети последице какве је само неколицина претрпела кроз историју“. И после свега, неколико дана пре него што ће санкције ступити на снагу, Трамп је позвао Иран на преговоре. Оваква динамика изненадила је чак и Мајка Помпеа, државног секретара, који је покушао да изглади ствар рекавши да пре нових преговора ипак треба да се испуне неки услови, али тешко је било испеглати тако јасну изјаву – „без икаквих услова“, како је гласио позив америчког председника.
Првог понедељка августа на снагу су ступиле исте оне санкције које је, после дугих преговора, укинуо Барак Обама, 2015. године, планом који су потписале и Русија, Кина, Немачка, Француска и Велика Британија. Ово је донекле сличан сценарио ономе који је већ виђен у случају Северне Кореје, којој је Трамп прво претио, а онда изненада понудио помирење. Али Иран није прихватио понуду.
„Американци нису поштени, а њихова потреба за санкцијама онемогућава било какав вид преговора“, поручио је Мухамед Џавад Зариф, шеф иранске дипломатије.
Од иранске стране већ се захтевало немогуће, чувених 12 тачака Мајка Помпеа, које је Техеран требало да испуни да би дошло до договора, садржале су све што би америчка страна могла да пожели и ништа од онога што би могло да доведе до остварења тих жеља, никакво компромисно решење и никакав простор за иранску владу. Био је то папир са ког се читала не само непристојна понуда, већ и приличан јаз између онога што Помпео види у иранској држави и онога што се у њој заиста догађа. И на томе није остало, постављени су услови који нису испуњени, враћене
су санкције. Сада се опет из његових уста могло чути да су ирански председник и шеф дипломатије „насилни исламистички револуционари“, две речи довољне да сваком Американцу следе крв - насиље и исламизам, чиме би се дала оправдати свака вашингтонска реакција.
Али, Рохани и Зафир, ти „насилни исламисти“у овој причи су страна која покушава да нађе заједнички језик, они су учинили све да се постигне договор и они су се споразума држали. Рохани је да би то постигао морао много тога да стави на коцку, тек реизабран, на таласу обећања да ће овај споразум опоравити економију, отворити нова радна места, поставити земљу на ноге, он је уложио најдрагоценије што је имао - свој углед. Сада се суочава са крахом свог плана и бесом грађана чија су велика очекивања изневерена. За иранску владу неприхватљиво је да се повлачи потпис, да би се говорило о новом договору, да се прети уништењем, да би се затим позивало на помирење, да се оптужује за насиље, а истовремено нуди сарадња. Трамп је зато добио једини одговор који је Рохани могао да пружи.
У споразуму су учествовали и Русија и Кина, далеко поузданији савезници, а и из Брисела је стигла порука да за њих све остаје исто, иранска влада је зато урадила оно што је морала, одбила паралелни споразум са једином страном која је изашла из заједничког договора.
„Иран није више иста земља, то могу да кажем“, рекао Трамп који дан касније, током Националне конвенције у Мисурију. „И видећемо шта ће се догодити, али ми смо спремни да направимо стваран договор, не договор који је направила претходна администрација, а који је био пропаст.“
Тако се испоставило да је велики проблем за овај споразум то што га је потписао Барак Обама, а нови председник покушава да „поправи“све што је урадио његов претходник, па и односе са Ираном. И то баш онако како је обећао у предизборној кампањи - одустајањем од споразума.
Та се „поправка“за сада свела на Кореју, на осталим пољима она углавном доноси урушавање. Ако се заиста догоди све чиме је Вашингтон до сада претио, онда ће се Трампова политика свести на захлађење односа са Бриселом, Пекингом, растурање споразума са Техераном. И то пре него што се завршила прва половина мандата, а то би било превише чак и за Трампа.
Пошто је запретио компанијама које сарађују са Ираном, да ће остати без послова у Америци, на списак својих нових непријатеља ставио је и европске земље, које тај захтев не поштују. Трговински рат који је довео до повећања царина и смањења поверења, већ је доста затегао односе, а сад су на реду и европске компаније које послују са иранским и које, уколико раде и на америчком тржишту, треба да бирају између званичног споразума и жеља нове администрације. Бар док она не реши односе да Ираном.
Санкције које су ступиле на снагу забрањују Ирану да користи амерички долар, погађа аутомобилску и авио-индустрију, трговину златом, гвожђем, угљем и алуминијумом. У новембру стиже нови пакет санкција које ће ограничити извоз иранске нафте, енергије и забранити финансијске трансакције са Иранском централном банком.
Све што је нуклеарни споразум донео сада се растура, и то таман када се чинило да иде набоље. Бележио се раст од око пет одсто годишње, извоз нафте растао и достигао највећи ниво у последњих неколико година, америчке и европске компаније почеле да доносе уговоре вредне милијарде долара. Од тренутка када је најављено да се Америка повлачи, све је кренуло уназад, ријал је од марта пао за више од 50 одсто према долару, инфлација расте, уз то расте цена хране, а несташице бензина су све чешће. У јулу је извоз нафте пао за 15 одсто у односу на април, само зато што су најављене америчке санкције.
Трамп је списку за кажњавање додао и европске компаније које послују са иранским
То је јак ударац за економију у земљи која се гуши у корупцији, у којој је разлика између званичног курса и курса у свој зони омогућила онима који су блиски државним структурама да се обогате, а милионе гурнула у сиромаштво, и где су протести све чешћи. Ове године грађани су на улице излазили више пута, од возача камиона који су захтевали ниже цене горива и боље услове за рад, преко трговаца који су захтевали регулацију вредности ријала, до протеста у местима где је недостатак воде онемогућио нормалан живот. Завршило се репресијом - рањавањем и хапшењима демонстраната.
Иранци су незадовољни и протестују због економске кризе, али процене Вашингтона могу се показати као сасвим нетачне када верује да би падом ове владе на власт могла да дође нека кооперативнија, која би гарантовала „безбедност америчком народу“и прихватила немогуће услове који се нуде. Протести би лако могли да доведу на власт неку другачију владу, могуће и неке тврђе опције, које би дестабилизовале регион и биле мање склоне преговорима.
Америка потцењује иранску солидарност када је реч о утицајима са стране посебно из Вашингтона. Слике из Ирака и Сирије утиснуте су у иранску свест дубље него што се то види из Беле куће. Тако би план да се уз економске санкције и подршку америчких савезника, Израела, Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата, сасече ирански утицај у региону, могао да се покаже као прилично лош.
Да је Техеран умешан у сукоб у Сирији, Јемену и Либану, да финансира Хезболах и Хамас, да има утицаја у Ираку, то није спорно. Да га доживљавају као претњу ни то није спорно, али све то одлази у други план када се у игру укључи Вашингтон.
Како је показало истраживање центра Араб индекс у Дохи, Иран је први на листи најопаснијих држава само у Саудијској Арабији и Кувајту. Остали арапски свет рангира га далеко испод Израела и САД. Око 79 одсто испитаника оцењује негативно америчку политику према арапском региону, посебно Палестини, Сирији и Ираку. Тако негативан став нарочито је почео да расте током прошле и ове године. Истовремено иранску политику према арапским државама негативно је оценило око 64 одсто испитаника. Техерану се замера што је умешан у сукобе у Сирији, Јемену и Ираку, али он и даље спада у арапски свет, који, према подацима истраживања, већина испитаника, њих 77 одсто, сматра једним народом.
Помпео сада оптужује Обаму за наивност, за споразум који је помогао иранској влади, а заузврат није донео ништа. Али није јасно како би ова влада могла бити кооперативнија ако се зна да санкције и притисци имају само један циљ - смену режима.
Иран би се могао показати као крупан залогај. И то на више начина, то је земља од 80 милиона становника (60 одсто испод 30 година), са нуклеарним потенцијалом који никако није за потцењивање, са подршком Русије и Кине, које се држе споразума, а које не могу бити уцењене америчким претњама, са контролом Ормуског пролаза којим иде 30 одсто светског снабдевања нафтом, најзад и са ирачким искуством које је показало шта остане после промена које доноси Запад.
Није без разлога Трита Парси, председник Националног иранскоамеричког савета, анализирајући какве би последице донео могући сукоб са Техераном, подсетио на речи које је својевремено изговорио Мохсен Резаи, бивши командант Револуционарне гарде: „Иран никада неће започети ниједан рат. Али ако нас САД нападну, претворићемо регион у кланицу за њих. Нема бољег места од Персијског залива да се уништи моћ Америке.“
Можда та моћ не би била уништена, али да бисмо присуствовали новој трагедији у којој би страдали сви учесници, у то нема сумње.
Санкције су јак ударац за земљу огрезлу у корупцију која је милионе гурнула у сиромаштво