ДЕСНИ МАРШ
Свет Политички пејзаж у Европи
Прво што је нова управа приватне мађарске телевизије Хир урадила након што је станица почетком августа поново стављена под државну контролу, било је да предочи списак новинара и уредника које треба отпустити, те емисија које се укидају. Није ова станица баш важила за еталон уређивачке независности: пре него што се њен оснивач и доскорашњи власник, медијски тајкун Лајош Симичка, 2015. трајно разишао са својим дугогодишњим пријатељем, а онда и покровитељем, премијером Виктором Орбаном, и она је била део система државне и парадржавне пропаганде Орбановог режима. Али
њено враћање под окриље власти оно мало преосталих критичких гласова у мађарској јавности - или ономе што од ње још постоји - доживело је као последњи ексер закован у ковчег слободе медија у овој земљи. Колики год био њихов зазор према самом Симички - који је, као и други из Орбанове клике, блискост са премијером максимално искористио за лично богаћење - медији које је доскора контролисао, и без којих је после овопролећног новог Орбановог изборног тријумфа сада остао, приморан да их прода или угаси, нудили су какву-такву алтернативу скоро па унисоној понуди једне и једине верзије мађарске стварности.
Сада када више ни тога нема, слободни гласови се у Мађарској не чују јаче него што су се чули некад у Милошевићевој или се чују данас у Вучићевој Србији.
И то је, у малом, права суштина Орбанове „нелибералне“, „хришћанске“, или како већ ових дана назива „демократију“коју заговара: сви имају право на сопствено мишљење - али, у јавној сфери барем, само док се њиме не доводи у питање исправност онога што заступају он и његови. А указивање на дубоко коруптивну природу његове владавине и олигархијски систем који је у земљи успоставио - фактички једнопартијски поредак (Фидес је на
априлским изборима освојио двотрећинску већину у парламенту), с Орбановом фамилијом и пајташима на врху пирамиде - уздигнуто је на исти ниво претње чистоти мађарске душе попут других авети наводно наднетих над панонском равницом: блискоисточних избеглица, космополитских либералних елита, претеклих домаћих левичара и, наравно, за бацање сумње на њих увек идеалних Јевреја - нарочито ако се зову Џорџ Сорос. Непријатеље је, као и у свим недемократским или привидно демократским системима, увек лако наћи или, ако треба, произвести; а данашње време их, из перспективе савремене европске популистичке деснице - чији је репрезентативан примерак управо Орбан - нуди на претек.
О томе би надугачко могао да говори и лидер још једне десничарске странке и Орбанов идеолошки сабрат, Јарослав Качињски, чије су личне фрустрације - од уверења да су Руси криви за рушење авиона у коме је 2010. погинуо његов брат близанац Лех, у то време председник Пољске, до инсистирања да би избеглице с Блиског истока, уколико би их земља примила, у њу донели „заразне болести и паразите“- сасвим глатко и без отпора преточене у државну политику откако се његова партија Право и правда 2015. вратила на власт. Отада се у Пољској систематски поткопава независност судства, дисциплинују медији и на друге начине деградирају демократске тековине постсоцијалистичког периода - али, као и у Мађарској, владајућа странка и даље ужива подршку јасне већине грађана, па и тамо важи оно „тражили сте, гледајте“: ако је њима добро, ко смо ми да им приговарамо.
Постоји ипак и барем једна битна разлика између мађарског и пољског случаја: у земљи наших северних суседа је већ годинама друга по снази, тиме и највећа опозициона странка, још донедавно екстремно десни и расистички Јобик, који је - о, ироније - последњих пар година, откако је Орбан радикално скренуо удесно, опрезно кренуо у супротном смеру, с амбицијом да прошири бирачку базу и профилише се као, је ли, модерна конзервативна странка. Из перспективе највећег броја мађарских бирача, дакле, дилема је да ли се одлучити за некадашњу странку десног центра која је у међувремену по много чему постала екстремна, или изворно екстремно десничарску странку која би сада некако да се легитимише као „нормална“партија десног центра. Изем ти такав избор, рекли би многи.
Да је то само мађарски проблем, па и некако. Али није. Шта да се каже за Аустрију, где је од прошле јесени на власти коалиција две десне партије, од којих је она умеренија и углађенија, конзервативна Народна странка, пре избора по неким стварима такође почела озбиљно да личи на свог актуелног радикалнијег партнера - док је тог партнера, Слободарску партију, чији су корени неонацистички, сад кад је поново у влади постало тешко разликовати од народњака? Или за Италију, у којој на десном крилу политичког спектра влада велика гужва, и где су мрзилачки ставови и наводни шарм (?) „човека из народа“Матеа Салвинија, једног од два потпредседника владе и министра унутрашњих послова, у ових неколико месеци откако је влада формирана од њега направили најпопуларнијег политичара у земљи, а партију коју води, ксенофобичну Лигу, у анкетама практично изједначили са коалиционим партнером, на мартовским изборима знатно успешнијим популистичким Покретом Пет звезда?
Заправо, како је у мају у тексту за Форин полиси констатовао Славомир Шираковски, оснивач покрета Критика политична и директор варшавског Института за напредне студије, дошло је такво доба да је у читавој Европи избор почео да се своди на онај између деснице и крајње деснице - при чему је крајња десница та која у све већој мери диктира политичку агенду.
Примери се могу наћи на сваком кораку, али је посебно парадигматичан немачки случај, каже Шираковски. Екстремно десна Алтернатива за Немачку (АфД), која је на прошлогодишњим парламентарним изборима остварила велики пробој, сада са званичним статусом најјаче опозиционе партије - будући да су Хришћанскодемократска унија (ЦДУ) и баварска Хришћанско-социјална унија (ЦСУ) владу поново формирале са Социјалдемократском партијом (СПД) - има значајан уплив на владину политику, пре свега кроз индиректан утицај на ЦСУ. Препаднута да би због узлета АфД на покрајинским изборима у Баварској ове јесени могла да остане без фактичког политичког монопола који тамо има деценијама, ова и иначе изразито конзервативна странка драстично је скренула удесно управо опонашајући она Алтернативина залагања на којима је та странка и изградила популарност - а пре свега њено инсистирање на радикалном односу према решавању имигрантског питања. Припадајуће симпатије за типове попут Орбана - коме је лидер ЦСУ Хорст Зехофер, бивши баварски премијер а сада савезни министар унутрашњих послова, називајући га „пријатељем“, пожурио да честита изборну победу подразумевају се.
Колико далекосежне последице може да има то кад партије с политичке маргине почну да усмеравају ток политичке дебате показује пример Велике Британије. Тамо је и пре и после потпуно маргинална Партија за независност Велике Британије (УКИП) у једном сразмерно кратком временском периоду својим залагањем за излазак земље из ЕУ прво успела да задобије значајну подршку бирача (свеједно што та подршка због специфичности тамошњег изборног система није могла да се материјализује на изборима) а онда радикализује владајућу Конзервативну странку и дестабилизује тадашњег премијера Дејвида Камерона, с епилогом у исхитреном референдуму на коме је изгласан излазак земље из Европске уније.
„Европски политички спектар сведен је на мејнстрим десницу и популистичку десницу, с тим да се и тај мејнстрим постепено раствара како апсорбује идеје и реторику популиста“, закључује Шираковски.
Али зашто је то тако? О томе у следећем броју.
Европски политички спектар своди се на мејнстрим десницу и популистичку десницу