НИ МЕТАР НИ МЕТАК

НЕПРИЈАТЕЉИ РАЗГРАНИЧЕЊА И НАВИЈАЧИ Међу непријатељима коначног решења за КиМ - признања или признања уз поделу - нашли су се и навијачи. Мрачне тајне моћи трибина могли би Вучићу да буду и најозбиљнија препрека у спровођењу агенде ако се не нагоде да јо

Политика Непријатељи разграничења и навијачи

Ако су Добрица Ћосић и Зоран Ђинђић, на које се тренутни шеф дипломатије данас радо позива, веровали да је подела Косова и Метохије по етничкој линији решење вредно разматрања, то свакако није био случај са Александром Вучићем који је шокирао јавност тврдњом да се свакако залаже за разграничење. Изненађење не следи из употребе кованице широких могућности значења (а без дефиниције у преговорима о којима је реч) коју је у приштинско-београдски дискурс свега неколико дана раније увео Хашим Тачи. Него, из још једног покушаја председника Србије да увери свеколики народ да јесте оно што очигледно није и да је увек било оно за шта је до јуче тврдио - далеко било. У Тачијевом тумачењу тај термин је послужио као образложење предлога „корекције граница“која би, по њему, подразумевала припајање Прешевске долине, то јест неколико хиљада Албанаца који у њој живе, Косову за - па, ни за шта. Али Вучићев саговорник (званично само) у Бриселу брзо се сложио с њим кад је овај обзнанио да је и он за разграничење. Њих двојица, међутим, остали су убрзо једини сагласни саговорници у нејасним идејама, о којима је једино извесно да нису ни Вучићеве ни Тачијеве и да ће веома брзо бити и реализоване.

Ређање неуспеха као оправдања за поступак који ће уследити - Албанци не желе да испуне једину обавезу из Бриселског споразума - ЗСО, иако је Београд испунио све или ако не пристанемо на њихове услове уследиће нова Олуја, или бирамо између нечега и ничега - а на концу и тај да није добро „то да имамо територију на којој се не зна шта је чије и шта коме припада“води само једном закључку: лоши сте преговарачи и сад се склоните. Али, не. То није у игри.

Нису сви из српске опозиције позвали власт да због неуспеха петогодишњег спровођења Првог споразума о нормализацији односа Београда и Приштине поднесе оставку. Бошко Обрадовић позвао је, додуше, судије Уставног суда да то учине ако су неспособне да акт предаје КиМ прогласе неуставним. Агенду, међутим, ремете, мада озбиљније не угрожавају њен

ток, само два чиниоца - Демократска странка Србије јер је због неслагања у вези са решавањем косовског питања и „велеиздаје“изашла из 14 локалних коалиција са Српском напредном странком и игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић, оштрим и свакодневним раскринкавањем могуће заједничке тактике кувања жабе Београда и Приштине у циљу што бржег спровођења очигледно већ постигнутог договора. ДСС нема алат да уздрма чак ни те локалне власти (у Чачку је чак одбор те странке завршио у СНС) као што и монах Јањић има подршку епископа рашко-призренског Теодосија, али не и целог Светог архијерејског синода Српске православне цркве, негодовање јавности је толико слабо да су акције неслагања предузете само са ова два места - једног политичког и другог друштвеног.

Председник ДСС тврди да је та странка коалицију са СНС напустила сад иако је Бриселски споразум коме се противе потписан пре више од пет година јер данас Александар Вучић Србију води ка прихватању косовске независности. „Биће да је његов однос према КиМ остао исти као и пре пет година када је, са Ивицом Дачићем, потписао Бриселски споразум којим се осетно погоршала српска позиција јер се њиме Србија обавезала на повлачење дела својих институција попут правосуђа. Али оно што се променило у последњих годину дана је чињеница да је Вучић, очигледно по жељи Запада, увео косовски процес у завршну фазу која би требало да доведе до такозваног споразума о свеобухватној нормализацији односа Београда и Приштине, односно српског признања и прихватања сецесије своје јужне покрајине“, објашњава Милош Јовановић. „О том споразуму се, уосталом, први пут званично и разговарало 26. јуна у Бриселу. Другим речима, више не може бити сумње или расправе о томе шта су намере актуелне власти поводом КиМ-а. О томе у крајњем случају говоре и њихове бројне скандалозне изјаве, од којих је последња она у којој је председник Републике коначно јасно и гласно изјавио, говорећи о разграничењу, да га ништа јужно од Ибра не занима.“Квислиншко је у његовој политици управо то, каже Јовановић, „да је поводом најважнијег државног питања његова политика на линији са политиком САД, Немачке или Велике Британије. Квислиншка је чињеница да суштински води земљу са бриселског а не српског становишта.“

Систе позиције - да Србију не занима ништа јужно од Ибра, ако је уопште занима и север КиМ, делови СПЦ започели су акцију „одбране“енклава, манастира и Срба који у њима живе. Ослањајући се на закључак Светог архијерејског сабора СПЦ од маја ове године којим се одбацује свака могућност поделе КиМ, као и признавања независности, што би био јединствен пример у свету да се „20 година након рата држава добровољно одриче дела своје територије“и игуман Јањић упозорио је јавност на могуће инсценирано и контролисано насиље којим би се фасцикла са косовским случајем затворила и позвао Тачија и Вучића да демантују те наводе. Тих дана двојица председника управо су заоштравала реторику чинећи низом мера (пооштравање односа према раду у јавним службама на Косову, Кфоровим патролама у околини Газивода, приправности...) ситуацију налик ванредној, а уместо демантија монах је добио оптужбе да је страни плаћеник и издајник будући да агитује за независност целовитог Косова. Уз очигледну подршку рашкопризренске епархије, чији владика одржава свакодневне молебане за јединство Срба на КиМ („који се не могу делити на северне и јужне“) игуман Сава Јањић наставио је (искључиво на својим налозима на друштвеним мрежама, без комуникације са новинарима) да одговара на свакодневне вести о њему, али и изјаве српских званичника у којима се види њихова спремност да прихвате договор.

Међу њима, Ивица Дачић своју је улогу већ одиграо маестрално. Данашњи министар спољних послова у историју ће ући као потписник Бриселског споразума без обзира на то колико дипломатских офанзива спаса КиМ потом предузео, али иза кулиса у одсудном тренутку рећи ће неколико реченица кључних за омекшавање ставова мњења према КиМ. „Тај што живи у енклави давно је престао да мисли да је то саставни део Србије“, лаконски је ошамарио две трећине од 120.000 Срба на КиМ. По кратком поступку, закључио је Дачић и да се „у унутрашњем дијалогу није чула ниједна друга идеја“, понижавајући јавно сву интелигенцију међу историчарима и правницима који су добронамерно у њиховом дијалогу пристали да учествују. На страну нетачност те тврдње и превиђање да се дефинише која је то „прва идеја“, ако друге није било. Јер дијалог је управо почео као табула раза, с циљем да најпаметније што Србија има изнедри најбољи предлог.

Упитан да ли је порука упућена интелигенцији, међу којом је било и блиских ДСС-у, понижавајућа и шта је дијалог оставио Србији, Јовановић одговара да нико из ДСС-а није учествовао у том дијалог, тек да је неколико чланова Политичког савета ДСС-а учествовало на скупу у Матици српској, који испрва није био сазван као део „унутрашњег дијалога“у шта се волшебно претворио само дан пред одржавање. „А дијалог као такав, који се убрзо претворио у фарсу, оставио је барем признање Александра Вучића да се већина учесника, чак и у тако организованој фарси од стране власти, изјаснила за замрзнути конфликт као најразумнији избор за Србију.“

На прву шокирајућу реченицу Дачићу је, наиме, најбоље одговорио „спорни“игуман побројавши све што Србија и од Србије име јужно од Ибра. Осим становништва ту су, подсећа Сава Јањић, 140 цркава са свештеницима који у њима служе, и њиховим породицама, десет активних манастира са

Више не може бити сумње о томе шта су намере актуелне власти. О томе говоре и њихове скандалозне изјаве, од којих је последња она у којој је председник Републике коначно јасно и гласно изјавио да га ништа јужно од Ибра не занима Милош Јовановић

преко стотину монаха и монахиња, Богословија у Призрену са преко 80 ђака, професора и радника, четири споменика са листе Унеска, који су уједно и најзначајнији споменици српске културе: Пећка патријаршија, Високи Дечани, Грачаница и Богородица Љевишка, и коначно друштвена и приватна имовина десетине хиљада људи као и природна богатства. Игуман Јањић још је на годишњицу протеривања Срба из Хрватске упозорио на сличност договора између Слободана Милошевића и Фрање Туђмана (са договором Тачи -Вучић) и опасност етнички чистих територија које се њима желе постићи. Па, иако се овде не ради о акутном ратном стању, Јовановић каже да је такву паралелу могуће направити јер се у оба случаја ради о напуштању, то јест препуштању Срба некаквој другој држави. „То је трагична сличност јер се ради о издаји сопственог народа. Не сме се дозволити ово потоње као што је голема срамота што смо као народ дозволили оно претходно. И та сличност, независно од других историјских и правних разлика је довољна за смисленост наведеног поређења.“

Подела, која је у овдашњем мњењу већ данима једина опција и која се поставља као једини избор спрам „ничега“, за немачку канцеларку није могућност. Нема промене граница на Западном Балкану, поновила је Ангела Меркел, иако се Вашингтон томе званично није успротивио. Ланчану реакцију, коју и ДСС узима као могућу негативну последицу поделе КиМ, оберучке би дочекали, између осталих и скоро два милиона Срба у Републици Српској. У чему је њена штета по остале Србе у региону? „Свако признавање Косова и Метохије у целини или већем делу територије коју данас заузима као наша јужна покрајина, неминовно би отворило питање стварања Велике или како они воле да кажу `природне Албаније`“, тврди Јовановић. „Свако ко мисли да се две, у том случају, суверене државе могу спречити у жељи за уједињењем, не зна много о међународном праву или међународним односима. А питање Велике Албаније ће последично дестабилизовати читав регион, и Македонију и Црну Гору, а повратно и Босну и Херцеговину. И онда имате ситуацију да је српски народ растрзан на неколико страна. Супротно томе, Србији данас треба стабилност како бисмо уредили сопствену државу, њену економију, инфраструктуру, њено правосуђе, здравство, школство, ако хоћете баш, како бисмо је уредили чак и естетски, кроз просторно планирање, архитектуру, средили путеве, наша села и градове. Ништа од тога неће бити могуће предајом дела територије, јер то не би био крај једног проблема већ отварање читавог низа других, такође геополитичких, проблема.“

И Дачићева омиљена колегиница из иностранства, званичница руског министарства спољних послова Марија Захарова, у међувремену је посетила Србију и разрешила још једну дилему за коју су потенцијално могли да се држе сви заговорници одлагања косовског питања за погоднији тренутак, казавши да је за Русију прихватљиво свако решење које је прихватљиво за народ Србије. Ако народ и буде одлучивао, рачуна се на резултате шоктерапије. Шокирање се свакодневно наставља чак и нападима опонената, али пре свега неоснованим претњама. О дубинским истраживањима на која се позива председник Вучић кад тврди да ћемо, будемо ли се држали Косова, безмало изумрети НИН је већ писао.

У режији државних институција попут Привредне коморе Србије, државних службеника попут директора Републичког завода за статистику Миладина Ковачевића и реномиране истраживачке агенције Ипсос стратеџик маркетинг две одвојене анализе показале су недавно, у најкраћем - да је инсистирање на територијалној целовитости Србије погубно за привреду, економију, социјалну и здравствену заштиту и пре свега демографију, те да су ставови становништва о КиМ крајње лицемерни и нереални, јер се већина грађана „не би одселила на КиМ“иако о њему размишља. Тим и сличним сугестивним питањима, судовима који поткрепљују само пожељни став и закључцима у којима се прећуткују непожељни подаци дошло се до закључака на које се Вучић са дубоком озбиљношћу позива. Оправдање председник Србије налази у истраживању које под фер опцијом подразумева „размене територија“, а одлагање решења у старту отписује као нереалну ситуацију, а да притом економске и демографске помаке приказује у средњорочном периоду (у другој половини века) они су махом незнатни и то под условима да Србија призна Косово, постане чланица Европске уније и додатно неозбиљно - без узимања у обзир међународних политичких и економских околности. Дакле, под условом да свет остане статус кво - то јест оно што је за однос Србије према КиМ нереално. Међу углавном незнатним бољицима, најбизарнија је свакако уштеда буџета за рад Канцеларије за КиМ.

На крају, међу непријатељима коначног решења за КиМ - признавања или признавања уз поделу - нашли су се и навијачи. Мрачне тајне моћи трибина могле би Вучићу да буду и најозбиљнија препрека у спровођењу агенде ако се не нагоде да јој они буду извршиоци. Истовремено је мало вероватно да би неко други, осим навијача, могао да алармира јавност. Ваљда зато још само они нису проглашени државним непријатељем. С трибина „Маракане“одјекнуле опомене „Нема поделе“и „10.908 квадратних метара“(површина КиМ и ни метар мање) остале су без реакције. Њихова, еуфемистички речено неформална моћ, једини је разлог зашто се једино навијачи још, у изјавама пионира шокирања јавности, нису претворили у прикривене заговорнике целовите независности Косова и издајнике с којима патриотска власт на мукама има посла.

Осим становништва, Србија јужно од Ибра, подсећа игуман Сава Јањић, има 140 цркава са свештеницима који у њима служе, десет активних манастира, Богословију у Призрену, четири споменика са Унеско листе и коначно друштвену и приватну имовину десетине хиљада људи и природна богатства