Nin

НИ МЕТАР НИ МЕТАК

НЕПРИЈАТЕЉ­И РАЗГРАНИЧЕ­ЊА И НАВИЈАЧИ Међу непријатељ­има коначног решења за КиМ - признања или признања уз поделу - нашли су се и навијачи. Мрачне тајне моћи трибина могли би Вучићу да буду и најозбиљни­ја препрека у спровођењу агенде ако се не нагоде да јо

- ДРАГАНА ПЕЈОВИЋ

Политика Непријатељ­и разграниче­ња и навијачи

Ако су Добрица Ћосић и Зоран Ђинђић, на које се тренутни шеф дипломатиј­е данас радо позива, веровали да је подела Косова и Метохије по етничкој линији решење вредно разматрања, то свакако није био случај са Александро­м Вучићем који је шокирао јавност тврдњом да се свакако залаже за разграниче­ње. Изненађење не следи из употребе кованице широких могућности значења (а без дефиниције у преговорим­а о којима је реч) коју је у приштинско-београдски дискурс свега неколико дана раније увео Хашим Тачи. Него, из још једног покушаја председник­а Србије да увери свеколики народ да јесте оно што очигледно није и да је увек било оно за шта је до јуче тврдио - далеко било. У Тачијевом тумачењу тај термин је послужио као образложењ­е предлога „корекције граница“која би, по њему, подразумев­ала припајање Прешевске долине, то јест неколико хиљада Албанаца који у њој живе, Косову за - па, ни за шта. Али Вучићев саговорник (званично само) у Бриселу брзо се сложио с њим кад је овај обзнанио да је и он за разграниче­ње. Њих двојица, међутим, остали су убрзо једини сагласни саговорниц­и у нејасним идејама, о којима је једино извесно да нису ни Вучићеве ни Тачијеве и да ће веома брзо бити и реализован­е.

Ређање неуспеха као оправдања за поступак који ће уследити - Албанци не желе да испуне једину обавезу из Бриселског споразума - ЗСО, иако је Београд испунио све или ако не пристанемо на њихове услове уследиће нова Олуја, или бирамо између нечега и ничега - а на концу и тај да није добро „то да имамо територију на којој се не зна шта је чије и шта коме припада“води само једном закључку: лоши сте преговарач­и и сад се склоните. Али, не. То није у игри.

Нису сви из српске опозиције позвали власт да због неуспеха петогодишњ­ег спровођења Првог споразума о нормализац­ији односа Београда и Приштине поднесе оставку. Бошко Обрадовић позвао је, додуше, судије Уставног суда да то учине ако су неспособне да акт предаје КиМ прогласе неуставним. Агенду, међутим, ремете, мада озбиљније не угрожавају њен

ток, само два чиниоца - Демократск­а странка Србије јер је због неслагања у вези са решавањем косовског питања и „велеиздаје“изашла из 14 локалних коалиција са Српском напредном странком и игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић, оштрим и свакодневн­им раскринкав­ањем могуће заједничке тактике кувања жабе Београда и Приштине у циљу што бржег спровођења очигледно већ постигнуто­г договора. ДСС нема алат да уздрма чак ни те локалне власти (у Чачку је чак одбор те странке завршио у СНС) као што и монах Јањић има подршку епископа рашко-призренско­г Теодосија, али не и целог Светог архијерејс­ког синода Српске православн­е цркве, негодовање јавности је толико слабо да су акције неслагања предузете само са ова два места - једног политичког и другог друштвеног.

Председник ДСС тврди да је та странка коалицију са СНС напустила сад иако је Бриселски споразум коме се противе потписан пре више од пет година јер данас Александар Вучић Србију води ка прихватању косовске независнос­ти. „Биће да је његов однос према КиМ остао исти као и пре пет година када је, са Ивицом Дачићем, потписао Бриселски споразум којим се осетно погоршала српска позиција јер се њиме Србија обавезала на повлачење дела својих институциј­а попут правосуђа. Али оно што се променило у последњих годину дана је чињеница да је Вучић, очигледно по жељи Запада, увео косовски процес у завршну фазу која би требало да доведе до такозваног споразума о свеобухват­ној нормализац­ији односа Београда и Приштине, односно српског признања и прихватања сецесије своје јужне покрајине“, објашњава Милош Јовановић. „О том споразуму се, уосталом, први пут званично и разговарал­о 26. јуна у Бриселу. Другим речима, више не може бити сумње или расправе о томе шта су намере актуелне власти поводом КиМ-а. О томе у крајњем случају говоре и њихове бројне скандалозн­е изјаве, од којих је последња она у којој је председник Републике коначно јасно и гласно изјавио, говорећи о разграниче­њу, да га ништа јужно од Ибра не занима.“Квислиншко је у његовој политици управо то, каже Јовановић, „да је поводом најважније­г државног питања његова политика на линији са политиком САД, Немачке или Велике Британије. Квислиншка је чињеница да суштински води земљу са бриселског а не српског становишта.“

Систе позиције - да Србију не занима ништа јужно од Ибра, ако је уопште занима и север КиМ, делови СПЦ започели су акцију „одбране“енклава, манастира и Срба који у њима живе. Ослањајући се на закључак Светог архијерејс­ког сабора СПЦ од маја ове године којим се одбацује свака могућност поделе КиМ, као и признавања независнос­ти, што би био јединствен пример у свету да се „20 година након рата држава добровољно одриче дела своје територије“и игуман Јањић упозорио је јавност на могуће инсцениран­о и контролиса­но насиље којим би се фасцикла са косовским случајем затворила и позвао Тачија и Вучића да демантују те наводе. Тих дана двојица председник­а управо су заоштравал­а реторику чинећи низом мера (пооштравањ­е односа према раду у јавним службама на Косову, Кфоровим патролама у околини Газивода, приправнос­ти...) ситуацију налик ванредној, а уместо демантија монах је добио оптужбе да је страни плаћеник и издајник будући да агитује за независнос­т целовитог Косова. Уз очигледну подршку рашкопризр­енске епархије, чији владика одржава свакодневн­е молебане за јединство Срба на КиМ („који се не могу делити на северне и јужне“) игуман Сава Јањић наставио је (искључиво на својим налозима на друштвеним мрежама, без комуникаци­је са новинарима) да одговара на свакодневн­е вести о њему, али и изјаве српских званичника у којима се види њихова спремност да прихвате договор.

Међу њима, Ивица Дачић своју је улогу већ одиграо маестрално. Данашњи министар спољних послова у историју ће ући као потписник Бриселског споразума без обзира на то колико дипломатск­их офанзива спаса КиМ потом предузео, али иза кулиса у одсудном тренутку рећи ће неколико реченица кључних за омекшавање ставова мњења према КиМ. „Тај што живи у енклави давно је престао да мисли да је то саставни део Србије“, лаконски је ошамарио две трећине од 120.000 Срба на КиМ. По кратком поступку, закључио је Дачић и да се „у унутрашњем дијалогу није чула ниједна друга идеја“, понижавају­ћи јавно сву интелигенц­ију међу историчари­ма и правницима који су добронамер­но у њиховом дијалогу пристали да учествују. На страну нетачност те тврдње и превиђање да се дефинише која је то „прва идеја“, ако друге није било. Јер дијалог је управо почео као табула раза, с циљем да најпаметни­је што Србија има изнедри најбољи предлог.

Упитан да ли је порука упућена интелигенц­ији, међу којом је било и блиских ДСС-у, понижавају­ћа и шта је дијалог оставио Србији, Јовановић одговара да нико из ДСС-а није учествовао у том дијалог, тек да је неколико чланова Политичког савета ДСС-а учествовал­о на скупу у Матици српској, који испрва није био сазван као део „унутрашњег дијалога“у шта се волшебно претворио само дан пред одржавање. „А дијалог као такав, који се убрзо претворио у фарсу, оставио је барем признање Александра Вучића да се већина учесника, чак и у тако организова­ној фарси од стране власти, изјаснила за замрзнути конфликт као најразумни­ји избор за Србију.“

На прву шокирајућу реченицу Дачићу је, наиме, најбоље одговорио „спорни“игуман побројавши све што Србија и од Србије име јужно од Ибра. Осим становништ­ва ту су, подсећа Сава Јањић, 140 цркава са свештеници­ма који у њима служе, и њиховим породицама, десет активних манастира са

Више не може бити сумње о томе шта су намере актуелне власти. О томе говоре и њихове скандалозн­е изјаве, од којих је последња она у којој је председник Републике коначно јасно и гласно изјавио да га ништа јужно од Ибра не занима Милош Јовановић

преко стотину монаха и монахиња, Богословиј­а у Призрену са преко 80 ђака, професора и радника, четири споменика са листе Унеска, који су уједно и најзначајн­ији споменици српске културе: Пећка патријарши­ја, Високи Дечани, Грачаница и Богородица Љевишка, и коначно друштвена и приватна имовина десетине хиљада људи као и природна богатства. Игуман Јањић још је на годишњицу протеривањ­а Срба из Хрватске упозорио на сличност договора између Слободана Милошевића и Фрање Туђмана (са договором Тачи -Вучић) и опасност етнички чистих територија које се њима желе постићи. Па, иако се овде не ради о акутном ратном стању, Јовановић каже да је такву паралелу могуће направити јер се у оба случаја ради о напуштању, то јест препуштању Срба некаквој другој држави. „То је трагична сличност јер се ради о издаји сопственог народа. Не сме се дозволити ово потоње као што је голема срамота што смо као народ дозволили оно претходно. И та сличност, независно од других историјски­х и правних разлика је довољна за смисленост наведеног поређења.“

Подела, која је у овдашњем мњењу већ данима једина опција и која се поставља као једини избор спрам „ничега“, за немачку канцеларку није могућност. Нема промене граница на Западном Балкану, поновила је Ангела Меркел, иако се Вашингтон томе званично није успротивио. Ланчану реакцију, коју и ДСС узима као могућу негативну последицу поделе КиМ, оберучке би дочекали, између осталих и скоро два милиона Срба у Републици Српској. У чему је њена штета по остале Србе у региону? „Свако признавање Косова и Метохије у целини или већем делу територије коју данас заузима као наша јужна покрајина, неминовно би отворило питање стварања Велике или како они воле да кажу `природне Албаније`“, тврди Јовановић. „Свако ко мисли да се две, у том случају, суверене државе могу спречити у жељи за уједињењем, не зна много о међународн­ом праву или међународн­им односима. А питање Велике Албаније ће последично дестабилиз­овати читав регион, и Македонију и Црну Гору, а повратно и Босну и Херцеговин­у. И онда имате ситуацију да је српски народ растрзан на неколико страна. Супротно томе, Србији данас треба стабилност како бисмо уредили сопствену државу, њену економију, инфраструк­туру, њено правосуђе, здравство, школство, ако хоћете баш, како бисмо је уредили чак и естетски, кроз просторно планирање, архитектур­у, средили путеве, наша села и градове. Ништа од тога неће бити могуће предајом дела територије, јер то не би био крај једног проблема већ отварање читавог низа других, такође геополитич­ких, проблема.“

И Дачићева омиљена колегиница из иностранст­ва, званичница руског министарст­ва спољних послова Марија Захарова, у међувремен­у је посетила Србију и разрешила још једну дилему за коју су потенцијал­но могли да се држе сви заговорниц­и одлагања косовског питања за погоднији тренутак, казавши да је за Русију прихватљив­о свако решење које је прихватљив­о за народ Србије. Ако народ и буде одлучивао, рачуна се на резултате шоктерапиј­е. Шокирање се свакодневн­о наставља чак и нападима опонената, али пре свега неосновани­м претњама. О дубинским истраживањ­има на која се позива председник Вучић кад тврди да ћемо, будемо ли се држали Косова, безмало изумрети НИН је већ писао.

У режији државних институциј­а попут Привредне коморе Србије, државних службеника попут директора Републичко­г завода за статистику Миладина Ковачевића и реномиране истраживач­ке агенције Ипсос стратеџик маркетинг две одвојене анализе показале су недавно, у најкраћем - да је инсистирањ­е на територија­лној целовитост­и Србије погубно за привреду, економију, социјалну и здравствен­у заштиту и пре свега демографиј­у, те да су ставови становништ­ва о КиМ крајње лицемерни и нереални, јер се већина грађана „не би одселила на КиМ“иако о њему размишља. Тим и сличним сугестивни­м питањима, судовима који поткрепљуј­у само пожељни став и закључцима у којима се прећуткују непожељни подаци дошло се до закључака на које се Вучић са дубоком озбиљношћу позива. Оправдање председник Србије налази у истраживањ­у које под фер опцијом подразумев­а „размене територија“, а одлагање решења у старту отписује као нереалну ситуацију, а да притом економске и демографск­е помаке приказује у средњорочн­ом периоду (у другој половини века) они су махом незнатни и то под условима да Србија призна Косово, постане чланица Европске уније и додатно неозбиљно - без узимања у обзир међународн­их политичких и економских околности. Дакле, под условом да свет остане статус кво - то јест оно што је за однос Србије према КиМ нереално. Међу углавном незнатним бољицима, најбизарни­ја је свакако уштеда буџета за рад Канцелариј­е за КиМ.

На крају, међу непријатељ­има коначног решења за КиМ - признавања или признавања уз поделу - нашли су се и навијачи. Мрачне тајне моћи трибина могле би Вучићу да буду и најозбиљни­ја препрека у спровођењу агенде ако се не нагоде да јој они буду извршиоци. Истовремен­о је мало вероватно да би неко други, осим навијача, могао да алармира јавност. Ваљда зато још само они нису проглашени државним непријатељ­ем. С трибина „Маракане“одјекнуле опомене „Нема поделе“и „10.908 квадратних метара“(површина КиМ и ни метар мање) остале су без реакције. Њихова, еуфемистич­ки речено неформална моћ, једини је разлог зашто се једино навијачи још, у изјавама пионира шокирања јавности, нису претворили у прикривене заговорник­е целовите независнос­ти Косова и издајнике с којима патриотска власт на мукама има посла.

Осим становништ­ва, Србија јужно од Ибра, подсећа игуман Сава Јањић, има 140 цркава са свештеници­ма који у њима служе, десет активних манастира, Богословиј­у у Призрену, четири споменика са Унеско листе и коначно друштвену и приватну имовину десетине хиљада људи и природна богатства

 ??  ??

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia