НИЈЕ ЗА СЕНДВИЧ, НЕГО НАГЛАС РАЗМИШЉАМ
Дејан Тиаго Станковић
Пре неки дан пријатељ, искусан новинар, дописник са ратишта и кризних жаришта широм света, досетио се да распише наградну игрицу. Каже: „Када би, хипотетички, нека космичка сила овог момента вратила Косово под управу Србије, како би Србија, којим тачно механизмима, спровела државну власт на Косову онаквом какво је сад, ако само Косово то неће? Дакле, како да тамо функционишу српска законодавна, судска, извршна и управна власт? Плаћам кремпиту ко тачно одговори. Одговори да би војска и полиција требало све да побију се не узимају као тачни.“
Немам одговор, ни ја ни нико. Само знам да кад нам се догоди нешто непријатно, неповратни губитак, и кад нема помоћи, не вреди бунити се као Грк у ’апсу, кукати на худу судбину. У таквим ситуацијама мора се прихватити стварност и гледати да се из ње извуче што више вајде. Још од осамдесетих је јасно да је код Косова питање сече ли се нога испод или изнад колена. Косовом се више не може владати из Београда, а нема ни потребе, Косово треба да нам је тржиште за наше производе и сусед за сарадњу, не унутрашњи непријатељ.
Мораћемо да прежалимо губитак територија, кад су Грци прежалили Цариград, Руси Кијев, колевку царства, можемо и ми Косово. Ипак је то само заостала забит насељена живљем непријатељски настројеним против државе Србије и има моћ да нас вуче натраг само ако ми то допустимо. То знају сви, и међународна заједница и српска власт и опозиција. И сви знају да је од 5. октобра до данас развој наше демократије, државе и друштва био успорен због нерешеног косовског проблема. И јасно је да са сваким одлагањем решења ми све више заостајемо. За то време народ нам се исељава, земља осиромашава, власт је корумпирана, посла нема, а нема ни пара ни видљивог напретка. Сви знају да је Косово приоритет, да оно мора бити решено да не би више било разлог и оправдање за гурање других веома битних проблема под тепих.
Елем, у мору ирационалних и насилничких мера којим сада влада, изгледа да наш самодржац први пут од кад је предуго на власти, с Косовом покушава да уради нешто конструктивно, што се мора, да на што безболнији начин ампутира гангренозну покрајину и ратосиља се баласта. Он све то ради очигледно преко воље, драми и пренемаже се, али све иде у том, једином могућем правцу. Очигледно немамо избора, међународна заједница нема више нерава да слуша наше цмиздрење, нити начина да нам изађе у сусрет, а с њима нема зезања. Уверили смо се већ толико пута, кад они нешто одлуче тако на крају и буде, па је бесмислено и отимати се. Ми смо нејака земља и увек су нам други кројили капу, нема шансе да се то промени. Једноставно тако је и ту се ништа не може.
За то време, запажам да се добар део опозиције понаша неодговорно, као да постоји теоретска могућност да се Косово дефакто врати Србији и да тамо Београд врши власт над албанским становништвом.
Они ми нису јасни. Као да не виде мало даље у будућност. Све има крај, па ће га имати и Вучић, и кад њему истекне рок трајања, неко, надамо се далеко честитији и способнији од њега, би требало да узме кормило и било би лепо да макар тада преузме државу са одређеним границама и без проблема са суседима. Тако би макар могли да се концентришемо на битније ствари. На пример на то да не будемо најсиромашнији у Европи.
Међутим, уместо да у општем интересу подрже ову једину могућу политику о овом питању или да бар ћуте, уместо да су срећни јер неко тај непопуларан потез мора да повуче, па боље Вучић него они, уместо да буду срећни што ће, кад он оде, наследницима бити могуће да владају, уместо свега тога они, у стилу који је сâм самодржац патентирао, кукумавче и жале се на издају.
Није да самодржац није заслужио „нож у леђа“, он је цео живот био изразито непредвидљив и прљав играч, али то не значи да треба да сви буду ирационални, да сметају другоме кад ради на нечем разумном. Није фер према нама, грађанима, јер јавни је интерес да се то реши, да не будемо довека као Палестина.
У мору ирационалних потеза, изгледа да наш самодржац први пут с Косовом покушава да уради нешто конструктивно, што се мора. И уместо да подрже једину могућу политику или да бар ћуте, из опозиције у стилу који је сâм самодржац патентирао, кукумавче и жале се на издају