ОБРАДОР ЧЕКА БРАЗИЛЦЕ
Латинска Америка
Историјска победа Андреa Маноелa Лопесa Обрадора у Мексику прекинула је низ победа десничарских партија у Латинској Америци. Обрадор, или у Мексику само АМЛО, најавио је корените промене у унутрашњој политици, а чврсте преговоре са Трампом око миграционе политике и економске сарадње у оквиру споразума НАФТА. Трамп је честитао Обрадору победу, прихватио разговоре о спорним питањима и за новог мексичког председника рекао да је „дивна личност“, што се оцењује као позитиван увод у преговоре два идеолошки опречно позиционирана лидера. Потпредседник САД Мајк Пенс већ се у Мексику срео са Обрадором и његовим сарадницима чиме је и формално успостављен директни контакт две стране. Обострано је за разговоре речено да су позитивни и отварају простор за успешан дијалог.
У региону се, након Обрадорове победе, води дебата каква ће се нова влада поставити у односу на преостале левичарске владе у окружењу, првенствено оне у Венецуели и Никарагви оптерећене тешким унутрашњим проблемима и под снажним међународним притисцима. Нагађања су разнолика, а сам мексички председник се не изјашњава много о стању у региону осим што сматра да су то унутрашња питања у које се не би требало мешати. С обзиром на то да се назиру и контуре нове владе која ће дужност преузети 1. децембра и већ се јасно оцртава да ће главна брига бити веће ангажовање снага у сређивању бројних и тешких унутрашњих проблема - безбедности, економских и социјалних реформи, ендемске корупције, криминала, превеликог и неефикасног државног апарата (за шест година повећан за 30 одсто), поред најтежег горућег проблема - санирање односа са САД. Дакле, приоритети и изазови нису у спољној политици.
Ипак се намеће питање какво ће бити ангажовање Обрадора у региону, и уопште по важним међународним
питањима, и да ли ће нови председник моћи да се у свему овоме држи принципа да је „добра спољна политика у ствари добра унутрашња политика“. Стварност је сасвим другачија и питање је да ли ће Мексико моћи да игнорише „немешање“у региону, јер Мексико има дугу историју позитивног ангажовања кроз осуде и помоћи у важним међународним питањима, остављајући по страни ову стару доктрину министра иностраних послова Естраде из тридесетих година прошлог столећа.
Пре или касније Мексико ће се морати позабавити и питањима у окружењу, што због своје величине, утицаја и положаја тако и због историјске одговорности из прошлости, бринући се и ангажујући у бројним регионалним питањима увек на страни прогресивних, слободарских и левичарских покрета, на страни права и правде. Исто тако, по свему судећи, мораће се позабавити дешавањима у Венецуели и Никарагви, јер није изазов определити се између Мадура и Ортеге, у питању су много јачи разлози. Ако је Обрадор добро прихваћен у САД, Канади и Европи
онда нема места сумњи и страху да би могао бити нови Чавес, како покушавају наметнути мњењу Мексика и шире његови идеолошки противници, да би се лимитирало његово ангажовање у региону. Обрадор једноставно по спољнополитичким питањима нема превише опција, јер због величине, положаја и историјског наслеђа Мексико је одговоран и за кретања у региону и на све изазове мора имати и ваљане одговоре.
У октобру ће се одржати избори у Бразилу, другом великом актеру у регионалним оквирима, на којима се према испитивању опредељења бирача може догодити да се бира између крајњег десничара Жаира Болсонара и Луиса Инација Луле да Силве, популарног левичарског председника (тренутно) у затвору осуђеног због корупције. Још се не зна да ли ће Лула моћи да учествује на изборима (ако изборни суд забрани, кандидат ће бити Фернандо Хадад, бивши градоначелник Сао Паула и шеф тима Лулине одбране), али се сад већ зна да Лула једини може победити Болсонара од свих постојећих председничких кандидата. Уколико Радничка партија победи и обнови власт у Мексико и Бразил, упркос неким својим традиционалним неслагањима, могли би чинити прогресивну опцију и променити политичке тенденције у целом региону.
Тешко је одговорити да ли победа Обрадора у Мексику може имати утицаја на опредељење бразилских бирача, јер се ради о две у сваком погледу највеће државе у Латинској Америци са својим врло специфичним положајима и утицајима у региону, а које саме нису подложне таквој врсти утицаја на специфична унутрашња питања као што су избори. У сваком случају, евентуално учешће и победа Луле или Радничке партије у Бразилу радикално би се променила политичка карта Латинске Америке.