На линији разграничења
НИН НА КОСОВУ
Срби у северном делу Косовске Митровице чекају да виде како ће их разграничити. Не траже Вучића, ни краву ни трактор, само питају шта ће бити с народом који не живи на северу. У јужном делу града Албанци поручују да поделе не може бити
Много више дезоријентисани него интегрисани Срби у северном делу Косовске Митровице чекају да виде како ће их разграничити. Не траже Вучића, ни краву, ни трактор, само питају шта ће бити с народом који не живи на северу. У јужном делу града Албанци поручују да поделе не може бити
Уканцеларији убијеног лидера Грађанске иницијативе СДП Оливера Ивановића су, као и обично, само две његове најближе сараднице. Једна пали цигарету за цигаретом, друга дан почиње лековима за смирење. Нико никада из власти из Београда их није посетио, нити назвао да пита има ли претњи, проблема, као што на улици ретко ко сме да им приђе, како га локалне власти из Српске листе не би повезале са њима. У ту канцеларију, до њих две, не стижу ни информације о истрази, које, чини се, као да и нема. И све је наизглед као да се убиство никада није ни догодило, ако изузмемо црну мермерну плочу у дворишту,
два осушена венца и бели полицијски патролни џип, петсто метара даље. Вучић, који тренутно одлучује о Косову, овде никада није био. Сличан цивилни бели
џип паркира се тик до нас, испред самог улаза у просторије СДП, одмах по нашем доласку. Два младића излазе и одлазе у суседно двориште. Касније један од њих каже да само изнајмљује бокс за чување свог ротвајлера, који се бесно залеће на ограду готово је прескачући, и да га баш ту држи последње три године. Одбија да говори о политици, убиству, о себи и будућности.
Каже само, када смо готово већ кренули, да је на Косову све могуће и да ко год живи
овде зна да сукобе никада не може искључити.
„Онај ко мисли да на КиМ више нема потенцијала за сукоб, тај о Косову ништа не зна. То је тензија која тиња огромно је незадовољство и Срба и Албанаца. Нема посла и нема пара.
Албанци“, Одлазе Срби, али одлазе и добацује младић у одласку.
А начин на који власт покушава да реши проблем на Косову је погрешан.„Константно се спроводи партијска политика која је уско повезана с малобројнима. Ти људи формирају затворене групе јер су и њихови интереси затворени, они владају, окрећу новац… И где ви ту видите решење? Од доласка СПС, чак и пре, од Кому-
нистичке партије имамо партијске политике према Косову а не политику државе Србије“, прича нешто касније Александар Ћорац, редовни професор Медицинског факултета у Косовској Митровици, и потпредседник Српског националног форума, док чека почетак литургије и владику рашкопризренског Теодосија горе у цркви из које се види читава Митровица, њен северни и јужни део. Као и брда која је окружују, о којима се спекулише да ће бити граница након
што КиМ буде подељено.
О убиству Ивановића више се не говори ни шапатом. Мук. Нико ништа не зна, и нико није видео ништа. Да ли је мотив овог убиства било ућуткивање опозиције, или покушај изазивања инцидента који би кулминирао такозваном Олујом спекулише се. Правог одговора нема. Не зна се ни зашто су, пре десет дана, тог четвртка специјалне јединице Росу стигле у село Свињаре
од Северне Митровице, Кфор недалеко на Газиводе, а хеликоптери читаву ту ноћ облетали север.
Је ли опасно у овом времену коначног разрешења за српског полицајца који седи у полицијском возилу чекајући колегу Албанца ту у јужном делу Косовске Митровице? „Ког бре, коначног разрешења?“„Мислиш нема?“„Видећемо. Нећу да мислим, ако мислим, нервирам се и онда боље да не мислим.“
„Јеси ли могао да нађеш сигурније место на свету где ћеш да се родиш и живиш?“„Свако место је боље од овога.“„Сигуран?“„Јесте, сигурно.“„Радиш са албанским полицајцем…“„Проблем је у власти, не у нама.“„Он је Албанац?“„Јесте, и шеф ми је.“„Како вас двојица функционишете?“
„Никако. Он хоће велику Србију ал’ мора да трпи, ништа друго“, каже његов колега Албанац.
„Плашите се један другог, пошто носите оружје?“
„Не плашимо се, јер, ко први… Шалим се, апсолутно се не плашим.“„Постоји мржња међу вама?“„Не што се мене тиче, можда има мржње код њега, пошто сам ја његов шеф.“
„Шта се прича о подели, јесте ли у стању приправности?“
„Радимо нормално, једемо, пијемо, спавамо…“
„Ипак, у том селу изнад Митровице, Свињаре, тамо је специјална јединца Росу?“„Питајте надлежне.“Лице пуно презира према ситуацији у којој се нашао говори више од ма које речи признања српског полицајца.
Он не зна ништа о плану за будућност о којем преговарају Вучић и Тачи у Бриселу.
Ништа више не зна од жене у локалној продавници села надомак Зубиног Потока и Газивода. Она има само питања, али не и одговоре. „Неће нас сада протерати? Нећемо завршити као ови из Крајине? Ја рачунам, ако су и Албанце штитили 1999, ваљда ће и нас сада да штите. Јер ми смо сад у тежој ситуацији него они. Они се сад праве важни, имају државу, по њиховом је, а ми чекамо шта ће да нам сервирају. Видећемо“, каже.
Њих двојица су у радњи у главној улици Северне Митровице. Један ћутљивији а други срдачно отворен. Овај други се управо вратио са летовања
после 20 дана: „Када сам отишао све је било нормално. Сада чекамо да видимо шта ће да нас снађе.“
„Свака промена морала би бити условљена неком реакцијом. Ако неко са стране умеша прсте, могуће је све.“
„Можете да живите са Албанцима без мржње?“„Па, можемо.“„Зашто не живите?“„Ето, много је више оних Шиптара који мрзе Србе.“„Како ћете онда да живите заједно?“„Видећемо, живећемо с Албанцима како се мора. Ми немамо где, они немају где, ето.“
Тројица младића, нешто даље у кафићу, имају своју верзију будућности и врло једноставну слику виђења. „Они су сила, ми смо једноставно народ. Ми смо стока. Изгубили смо се у Ибру. Марко Ђурић дође и шта каже - 5:0, али никако контру да поведемо.“„Шта ако ставе границу овде?“„Не знам како су они мислили да поделе територију, то је немогуће, пола брда ’вамо пола брда тамо. Сви бисмо ми волели да припадамо Србији, али шта ћемо са народом на јужној страни, Грачаница, Партеж, да их бацимо у Ибар, шта да радимо с њима?“
„Нема поделе без крви, то сте рекли?“
„То. Како ћете ви сад да поделите јужни део и север, ајде објасните ми ви, са стране сте дошли, како ћете да поделите Србе доле и Србе овде, значи они су Срби Шиптари а ми смо Срби. Како да се поделимо?“
„Деле сељаци међу, па се убијају кочевима, а не када се дели држава. Убијају се за 20 сантима, а не државу када делиш.“„Превелики залогај.“„Нека фотељаши из Београда дођу да слушају мало народ, можда тад нађу решење.“„Чекај, је л’ вам Вучић био ту?“„Ја се не сећам. Далеко му лепа кућа“, каже кроз смех „Па је л’ био човек?“„Који човек?“„Срешћемо се ми…“, загонетно констатује други младић.
„Што нисте ишли да кажете шта мислите?“
„Поједини смо ишли. Али, нисмо могли да уђемо. Кодекс облачења није био одговарајући. Дошли смо са лептир машнама, овог пута рекли су - не, само са краватама.“
„Ципеле нам биле…“ „…Велике, а шљапавица.“„Били сте у поворци која је испратила Оливера Ивановића?“
„Био је велики број грађана, али ништа то није помогло, требало је да се окупимо пре поворке, да поворке не би било.“
„После поворке џабе, кад дође до поворке, готово.“
„Њему је тотално свеједно ко је био иза њега док га са Косова односе у ковчегу.“„Шта бисте рекли Вучићу?“„Па нисмо ми Срби бре, ми смо вакуум, ми смо у тај вакуум упали…“
„Нека кажу они шта смо, пошто ми не знамо.“
„Они, власт из Београда, убацили су нас у тај вакуум, сад не знају како да нас извуку из тог вакуума. То је сад проблем.“
„Није свеједно никоме када види конвој од 20 оклопних возила, не виђамо их уопште а онда се одједном појаве у великом броју, хеликоптери надлећу целу ноћ. Из Београда кажу - будите мирни! А овде народ огуглао. Мало-мало неки проблем, трчи, јури. Кад год је било, годинама уназад, трчи на мост. Увек су млади људи трчали у првим редовима.“„Јесте то били ви?“„Јесмо, али млади више нисмо.“„Били смо сви. Некад је било као радна обавеза, тад су се затварали локали, жене су улазиле у куће са децом, само су мушкарци били на улици. Али тада смо имали подршку државе. Знало се тачно шта је чији посао. Имао си полицију у цивилу, судство, институције, сад немаш ништа. Све је то погашено. Интегрисано у косовско друштво, и то је то.“
„Јесте ви интегрисани у косовско друштво?“„Хвала богу, ја нисам.“„Где сте ви интегрисани, у које друштво?“„Нигде.“„Где Вучић да вас нађе када буде дошао?“
„Само он нека дође, ту смо, овде на трг да може са зграде неко да пита, да не буде: ти можеш а не, ти си зајебан, ти бежи са стране.“„Нећемо ни трактор ни краву.“Двојица радника Трепче чекају превоз на аутобуској станици у Звечану. Један од њих нуди цигарету, каже да рата више неће бити, да не зна где мисле да повлаче границе, али да сумња да Косово одавно није у саставу Србије,и то од оног дана откако су их саветовали да преузму косовске личне карте. Није преплављен мржњом према Албанацима, али је забринут због
чињенице да нема апотеке у близини, и још више немогућношћу да плати лекове који су му неопходни.
Нешто касније рећи ће исто и осамдесетогодишњи Ахмет у Јужној Косовској Митровици. Ту, у албанском делу где је град окићен албанским заставама, каже: „Неки пут је било браћа Срби и Албанци. Шта се догодило, не знам, они горе знају боље него ми. Моји рођаци, њих пет, један је имао 18 година, нашли смо га у селу без главе. Гледај шта ћу да ти кажем, Милошевића мрзим, али да видим његову децу овде, нећу да их пипнем. Радио сам у Звечану, сада сретнем Србина, инжењера, пита - где си. За мене је одличан човек и даље. Ама, баш сада да седимо међу њима, не иде. Извини. Немој да ме сликаш, бога ти, да изађем у српским новинама да ме убију Албанци.“
Азем има око 60 година, прича српски не мисли ништа лоше о Србима, али када му кажете да је ово српска земља и питате да ли се сада наш однос променио, одговара: „Како мислиш, ја да долазим у Београд и кажем ова земља је моја, како бисте реаговали, па, ви и ја знамо да је наша.“„А где је онда српска земља? Оних Срба који су живели овде и у Приштини и свугде?“Каже да желе да живе заједно: „Нити ти да мени даш твоју земљу, нити ја своју теби.“„То је српска земља?“„Није“. „Чије је Косово?“„Наше. Нема дељења. Какав рат, још нисмо све ране свили, шта имаш од тога опет?“„Ми смо овде једини Срби?“„Ниједан други нема.“„Можемо да вас сликамо?“„Ма, јок море. Да ме не маркира неко.“„Што причате са Србима?“„Ма, да.“
Живећемо како се мора. Ми немамо где, Албанци немају где Милошевића мрзим, али да видим његову децу овде, ни пипнуо их не бих