КАД МАНИФЕСТ ПОСТАНЕ ПОЗИВ НА ОРУЖЈЕ

Жене и моћ

Моја мајка рођена је пре него што су жене имале право да гласају на парламентарним изборима у Британији. Доживела је да види прву премијерку – пише Мери Бирд на почетку књиге Жене и моћ. Без обзира на њене ставове о Маргарет Тачер, била је задовољна што је дошло до таквих промена и поносна што је узела учешће у револуционарном преокрету који је донео двадесети век.

Неколико страница даље, професорка античке историје, класичне уметности и археологије на Кембриџу, списатељица дела о Колосеуму и Партенону, животу у Помпеји и старом Риму – враћа се на Хомера и причу о Тројанском рату. Примећује да већ у првом певању Одисеје Телемах каже мајци Пенелопи: „А сад у собу иди и ту се за послове своје старај, за преслицу

и стан и дворкињама нареди нека иду за послом; мушкарци треба да зборе сви, а највише ја, јер власт је у кући моја.“

Напомиње да је занима однос између овог древног примера ућуткивања жене и свих оних начина на које се у савременој култури не чују ставови жена о политици и друштву. Притом, Мери Бирд обазриво повлачи паралеле с прошлошћу. После Телемахових речи долазе стихови: „Томе се задиви мати и пође у одаје своје, јер синовљеве паметне речи у срце узе.“Инсистира да се из старих књига не могу извући примери и представљати наук за ново доба. Записаће да нам заиста није потребан несрећни римски пример да закључимо да би западњачка војна интервенција у Авганистану или Ираку могла бити лоша идеја.

„Не мислим да постоје просте лекције које бисмо могли да научимо или упрошћена поређења“, каже Мери Бирд у разговору за НИН. „Истина је да Доналд Трамп није налик ниједном римском императору (осим по начину како прави фризуру). Међутим, сматрам да смо на Западу усвојили обрасце мишљења о моћи и родовима делимично и из класичне традиције. Нисмо нужно ограничени тиме, али јесмо несвесно преузели многе од начина на које су Грци и Римљани дискутовали о свету и дефинисали га, тако да нам се чине потпуно природни (а нису).“

Скреће пажњу да има пуно разлога да изучавамо Одисеју и да не би ваљало уколико бисмо је читали искључиво због истраживања мизогиније. Полази од премисе да је основни ментални,

културолошки шаблон о моћној особи остао мушки. Позива нас да затворимо очи и замислимо председника, професора. Ретко ко ће помислити на особу женског пола. Зато отвара Гугл да погледа шта ће изаћи после претраге речи карикатура професор (не жели стварне личности, већ замишљене ликове, управо због поменутог обрасца). Претраживање ограничава на Велику Британију. Након првих сто резултата, види, ту је само једна жена: Професорка Холи из Покемона.

У истој реченици помиње Твитер и Телемаха. Колико се променио свет од оног доба? „Више него што бисмо могли да замислимо!“, одговара. „Готово у потпуности набоље! Па ипак, поента у вези са старим светом јесте да је прилично другачији од нашег; потпуно другачији од нашег у другом смислу. На почетку моје историје старог Рима упоређујем га са ходом по жици; историчар одржава равнотежу премеравајући прошлост под собом. Погледате на једну страну и антички свет вам изгледа блиско (људи се понашају попут нас); баците око на другу страну, све је потпуно другачије, потпуно друга земља.“

Књигу Жене и моћ дефинисала је у поднаслову као манифест. Наравно, критичари се питају да ли је изабрала прејак појам... Ништа ново! Мери Бирд је током бурне каријере отворила бројне важне полемике, њени ставови су под лупом, нарочито на друштвеној мрежи Твитер (претили су јој смрћу, подметањем бомбе). Професорка која баш не држи до формалности – како је обично описују – ушла је и у историју телевизије. Добро је позната домаћим гледаоцима који на кабловској прате канале посвећене историји: писала је сценарије и била изузетна нараторка документарних серија о Помпеји, Калигули, историји цивилизације, Јулију Цезару. Премда је на почетку било ТВ критичара спремних да је дочекају на нож, коментаришу чак и њен физички изглед.

Отворено (кажу понекад и контроверзно) расправља о актуелним догађајима у најгледанијим политичким емисијама. Пише блог на сајту књижевног магазина The Times Literary Supplement, где је уредница за прилоге о класици. Манифест?

„Зато што се надам да је то позив на оружје“, одговара. „Није то манифест у уобичајеном смислу, четири или пет тачака дневног реда `шта би требало учинити`, али јесте објава начела и анализа – зашто смо ту где смо. Реч манифест учинила ми се одговарајућом.“

На више места помиње мајку, објашњава да је она знала да се добијањем права гласа неће завршити борба за једнакост, да ствари нису једноставне; у будућности ће се постављати исто питање. Мајка је жалила јер није могла на факултет, нервирало ју је што њен глас и погледе не узимају озбиљно. Мери Бирд је размишљала о њој, припремајући два предавања, 2014. и 2017. године, окосницу ове књиге. Преточити предавања у штампано дело незгодан је посао – рећи ће на крају.

Када је реч о литератури, примере је тражила у Овидијевим Метаморфозама, у Бостонцима Хенрија Џејмса; есејизирала је о миту о Амазонкама и Аристофановој Лисистрати. Издање из колекције Реч и мисао сажима заплет: предузимљивој и проницљивој Лисистрати, јунакињи комада, полази за руком да склони жене да неизвршавањем брачне дужности приморају мужеве на склапање мира. У потпису једне од фотографија, Мери Бирд закључује да модерне поставке комада кубуре с решењем приказа ерекције сексуално изгладнелих мушкараца.

Често помиње Цицерона. Важна тема у књизи о моћи јесте јавни говор. (Упечатљиво описује и Цицеронов крај.) Привлачи пажњу коментар да је пре ере Доналда Трампа често истицано да Барак Обама или писци његових говора, најбоље трикове преузимају од Цицерона. Но, шта је с Доналдом Трампом, на какву се традицију он наставља...

„Па можда постоје извесне сличности између Трампа и древних политичара, иако је мање очигледно да је он прошао кроз школу класичне реторике. И у оно доба постојала је традиција паљења масе говором. Морамо да будемо пажљиви када се ради о речима `демагог` и `популиста`. Нагињемо да их употребимо за људе чије су политике популарне али које `ми` не волимо.“

Ако помислимо на оно доба, пред нама су често Медеја, Клитемнестра или Антигона. На први поглед, закључује Мери Бирд, постоји импресивни низ моћних јунакиња у грчким митовима. Насупрот томе, у стварном животу, ондашње жене нису имале политичка права, економску и друштвену независност; ретко су се могле видети изван куће.

Размишљајући о данашњој политичкој сцени, примећује да се у нападима на актуелне политичарке редовно користи лик Медузе, прича о митолошком чудовишту. Поготово током изборних кампања у којима је учествовала Хилари Клинтон. На причу о Холи из Покемона, то јест наметнутим представама, надовезује се дигресија о облачењу државница, уз заједничку фотографију Хилари Клинтон и Ангеле Меркел. Изгледају униформисано.

Подвлачимо редове о Маргарет Тачер, бившој британској премијерки. Постоји прича да је узимала часове и тренирала да говори дубље, не би ли повећала ауторитет. Требало је симболе који наизглед смањују моћ претворити у њихову супротност. Мери Бирд се чини да је Тачерова то учинила са својoм ташнoм. Посталa je симбол моћи.

Не треба заборавити Елизабет Ворен, сенаторку из Масачусетса. Опасно је повлачити везе с далеком прошлошћу. Али, описује како су је ућуткали у Сенату и искључили из дебате док је покушавала да прочита писмо Корете Скот Кинг. Важио је исти пословник, колегама је ствар дозвољена.

Актуелна премијерка Тереза Меј такође је доживела поређења с Медузом и сличне нападе. У књизи Жене и моћ проналазимо реченицу штампану у загради. Мери Бирд једва одолева да је не упореди са Клитемнестром.

„О, боже“, одговара на опаску. „Једноставно нисам могла да присилим себе… Премда постоје неке сличности (рецимо, обе су жене осуђене на пропаст, на неуспех). Ипак не бих волела да људи помисле да је госпођа Меј попут Клитемнестре – мужоубица.“

Истина је да Доналд Трамп није налик ниједном римском императору, осим по начину како прави фризуру. На Западу смо усвојили обрасце мишљења о моћи и родовима делимично из класичне традиције