МАЛО АГОРА, ВИШЕ ГОМОРА
ДИЈАЛОГ НА ИНТЕРНЕТУ
Дијалог на интернету
Не може се порећи да је онлајн свет омогућио анатемисанима да се и њихов глас чује, али се идеја да ће интернет усавршити политички дијалог веома
брзо показала као фатаморгана
Има неких сто тридесет година откако је британски политичар Чарлс Вентворт Дилк свратио у Монтечиторио, седиште доњег дома италијанског парламента, не би ли чуо како звучи када Италијани бистре политику.
„Човек којем није позната енергија италијанске реторике очекивао би да исход жучне расправе у посланичком дому буде туце двобоја следећег јутра. Ако их не би предупредила општа макљажа у самој скупштини“, записао је енглески либерал.
Шта је Британац записао о италијанском парламенту 19. века, могло би се рећи о данашњем српском интернету. Горе и коментаторске секције српских медија и лични профили на друштвеним мрежама када год се нека крупна или бизарна политика догоди, што ће рећи свакодневно, и човек којем није позната енергија српске онлајн реторике очекивао би да сваки пут када режим или опозиција нешто објаве исход буде бар туце мртвих, а опет – сви умрежени Срби увек остану на броју, режим у фотељама, опозиција у облацима, при чему то чак није ни домаћи специјалитет. Нешто није у реду са том савременом агором, од које се не тако давно очекивало да револуционарно мења друштво. Пре свега, стручњаци подсећају на то да на агору не излазимо сви.
„Неоспорно је да данас људи веома мало разговарају о политици. То је у складу са још једном констатацијом, а то је да генерално и о свему осталом све мање разговарају”, сматра Мирољуб Радојковић, редовни професор комуникологије на београдском Факултету политичких наука.
Налази вашингтонског истраживачког центра Пју дају за право професору Радојковићу. Ова је организација 2016. закључила да свега девет одсто испитаних корисника друштвених мрежа често виртуелно расправља о политици, док још 23 одсто то чини понекад. Скоро трећина испитаних рекла је да се у интернетске политичке ратове не упушта скоро никада, а 38 одсто тврдило је – никада. О илузији да је наше окружење репрезентативан узорак света више доцније. Сада треба скицирати контекст у коме на агору редовно долази тек девет одсто становника.
„Политичари су се отуђили од бирача, јавни дискурс од јавности, власт од институција, па и политичке теме од дигиталних медија. Дигитални посредници наметнули су начин комуницирања који је брз, усмерен на мноштво тема и у коме се информација након пријема брзо затрпава новима. Ове одлике не фаворизују политичке теме као нешто о чему би требало промишљати или, не дај боже, одлучивати. У таквом контексту, растућа већина грађана све више избегава класичне медије у којима се још тематизује, анализира и коментарише политика, и окреће се према изворима информација који и њу пакују у кратке `залогаје` на својој временској траци извештавања, без хијерархије и селекције“, објашњава Радојковић.
Према поменутом истраживању Пјуа, чак су и ти политички канапеи многима превише. Двадесет одсто испитаних рекло је да им се свиђа што су им Фејсбук или Твитер или шта већ засути политичким објавама и расправама, тридесет седам одсто каже да им је тога пун куфер. Око трећине сматра такве садржаје занимљивим и информативним, скоро шездесет одсто – фрустрирајућим и стресним. Наоко парадоксално, отуда потиче и „твитерманија“политичара, како би је назвао професор Радојковић. Знају и они да је мало фанатика вољних да читају чаршаве говора и програма како би их анализирали, а можда је још мање вољних да их читају зато што ауторима верују.
„Уколико у новим медијима не може да прође читав политички наступ, говор, интервју, хајде да понудимо барем један цитат, коментар, досетку. Таман довољно за 144 словна места у глобалној друштвеној мрежи општег, па и политичког усмерења. Слободни корисници информација тако добијају у `потрошачким корпама информација` и натрухе оних које се односе на политику, али врло ретко им поклањају посебну пажњу. Стога мислим да се количина времена посвећена разговорима о политици смањује. Привилегију да бистре политику имају још само најстарије генерације које су измакнуте од свеопште брзине живљења и тираније тренутка. За миленијумце и генерације пре њих, које су сада већ зрели људи, то је смарање, као што оне који се тиме још баве зову сморовима“. Илузија је, дакле, да „интернетски Монтечиторио“значи да се за политику озбиљно занимамо сви, што потврђује и Раде Вељановски, такође редовни професор београдског Факултета политичких наука.
„Осећај појединаца да се тако остварује и некакав утицај често је велика самообмана. Интернет је, дакле, створио привид демократизације јавне сфере и појачао потребу `да се и ја чујем`, као и ону `сада ћу да му одговорим`, али није сам по себи повећао интересовање за политику”. Професор Вељановски додаје и да правог политичког дијалога одавно нема ни у стварности, нити га може бити.
„Сви облици манипулативног, девијантног, лажног информисања, које у највећој мери генеришу припадници и симпатизери владајуће олигархије, заправо су димна завеса која треба да прикрије чињеницу да правог дијалога нема. Конструктивни дијалог захтева да све стране поштују нека правила, да се међусобно бар формално уважавају и да – у крајњој линији – имају сличне циљеве друштвеног бољитка, што у овом тренутку није случај“, објашњава Вељановски. Фасада уважавања поготово није случај у интернетским дебатама. Натраг на америчко истраживање које вели да 53 одсто испитаних сматра да у виртуелним политичким дискусијама има мање међусобног поштовања него у стварности, наспрам свега пет одсто који су некако закључили да има више. Има и мање основне уљудности, каже 49 одсто; да га има више, то је умислило седам одсто. Но још је Пекић подсетио да је парламент ваљда место у коме се дебатује о најважнијим питањима друштвеног уређења, да је природно да тим питањима људи приступају страсно, те да не треба да буде шокантно ако неко некога назове магарцем.
Ако прихватимо да то важи и за онлајн агору, нема ничег страшног у међусобним тастатурним оптужбама за издају земље – добро, без претњи набијањем на колац би се могло, када би их одговарајући органи схватали озбиљно – али стручњаци Пјуа имају и горе податке. Скоро половина анкетираних закључује да се у интернетским дебатама теже задржава фокус на предмету расправе, а све то скупа даје резултат 34:14 у корист оних који мисле да је виртуелна дебата о политици бесмисленија чак и од оне у стварном свету. Остали, додуше, тврде да је реч о истом врагу.
Зато се професор Раде Вељановски, осврћући се на неке примере успешних платформи за дигиталну размену политичких идеја, попут иницијативе Не да(ви)мо Београд, пита да ли је ту баш интернет помогао или су важнија била окупљања у стварном свету. Но, свеједно, чак и ако се племенита и небулозна идеја да ће интернет значити неограничену слободу говора веома брзо показала као фатаморгана, не може се порећи да је онлајн свет омогућио и анатемисанима да ступе у какав-такав дијалог.
„Мрежа свих мрежа обезбедила је да сваки њен корисник коначно може да постане и комуникатор, онај који говори и јавно се обраћа другима. Техничке карактеристике које су то обезбедиле свакако су ишле наруку свим и маргинализованим појединцима и групама изопштеним из јавног дискурса. Све мањине, од религиозних до сексуалних, па чак и оне које су правним нормама забрањиване, могу да у интернет сервисима – јавним или тајним – понуде своје ставове и мишљења и тако се боре за разумевање, поштоваоце и следбенике. То је код аналитичара друштва побудило наду да ће се тако обезбедити мноштво погледа на стварност и плурализам мишљења. Правило да се чује и друга страна добило је константну потпору. Истраживачи јавног мњења најавили су цветање обиља струја мњења из којих би се дебатом могло кристализовати оно опште и у политици инструментализовано – јавно мњење“, подсећа професор Мирољуб Радојковић.
Међутим, шта се може употребити, може се и злоупотребити, и то је познато свакоме ко је видео како коментари на веб-сајтовима медија добијају плусеве и минусе пре него што човек и стигне рећи „јавно мњење“, и свакоме ко је по тим веб-сајтовима и по друштвеним мрежама читао коментаре писане језиком којим човек не комуницира осим ако за живот зарађује писањем коминикеа и политичких хагиографија.
„Стварност интернет сервиса није потврдила очекивања. У виртуелној стварности експлодирало је мноштво монолога слободних комуникатора, али њега не прати истовремено јачање дијалога и расправе по савести. Уместо тога, све чешће се стварају виртуелне заједнице истомишљеника које желе само да се бескомпромисно разрачунају са неистомишљеницима. Понекад по својој вољи, а понекад и уз помоћ злоупотреба техничких средстава – ботова, тајног запоседања компјутера, плаћања активиста, итд.“, подсећа Радојковић. Зато се, додаје Вељановски, где год да се отвори могућност коментара или дијалога, то брзо претвори у „вулгарни, примитивни вербални окршај“. Но рекосмо, није најстрашније када агресија извире из аутентичних мишљења. Још је црње када испод неке вести доминирају коментари попут: „Труд који ова власт чини сваки дан, иако је сваки час саботирана од разних маргиналних појава, јесте труд који мора кад-тад да да резултате“. Овде није битна садржина, већ форма, јер људска бића, чак и ако подржавају власт, овако не пишу. Овако се некада „мислило“и говорило само у вештачким световима дипломатије и пропаганде, и ту нема простора ни за најбруталнији судар мишљења, јер мишљења у цитираном коментару ни нема. Сада се та беживотност прелила и у дебатне просторе интернета, изворно резервисане за људе. Ако овакво фразирање постане нормално, уништићемо и језик којим бисмо неког лепог и теоретског дана могли да дебатујемо. „Интернет је као технолошка иновација настао пре него што је успостављена нова, адекватна култура комуницирања. Када је политичко поље у питању, губи се из вида да највећи број комуникација на интернету заправо има облик приватног мишљења, чак и онда када га изражавају носиоци јавних функција и актери политичког живота. У тим околностима нема правог сучељавања ставова и аргумената“, сматра Вељановски. Професор Вељановски стога закључује да је прави политички дијалог ипак могућ само у традиционалним медијима, уз модерацију професионалних новинара, макар њихови садржаји били дистрибуирани интернетом. Но, видели смо, коментаторске секције већ смо заразили беживотношћу, а ми новинари смо њоме махом заражени и независно од тога. Такође, упозорава Вељановски, начело „слушања друге стране“у политици се не поштује ни најмање, поготово у ауторитарним друштвима попут српског. А интернет комуникација је приде по природи једнострана. „У њој преовладава појединачно изјашњавање или групно комуницирање и то углавном истомишљеника, а то није велики допринос плурализму идеја.“
Човек никада се не сме да заборави да његово окружење највероватније није репрезентативан узорак света. То што деведесет одсто наших виртуелних другара не подржава или подржава режим, свеједно, не значи да су револуција или крунисање акламацијом иза ћошка. Ми смо те пријатеље углавном и бирали зато што са њима делимо неке вредности, и зато се „дебата“са њима често сведе на потврду да смо баш паметни. „У природи стварања виртуелних заједница постоји тенденција ка ширењу једног мишљења. Групишу се следбеници неких јавних личности или утицајних блогера, а на листи људи којима ће се кликом миша поделити информација свакако су првенствено `пријатељи`, дакле људи са којима имамо већ проверену сагласност. Због тога овакве заједнице постају првенствено солидарне групе истомишљеника који су склони томе да само бране своју позицију без много разумевања за остале, а удруживање свакако потврђује припадницима групе да је њихов став исправан. Није, ипак, проблем у томе што у групама нема места за неистомишљенике, већ у томе што се не признаје да постоје и `друге стране` на широј друштвеној равни, и што са другим виртуелним заједницама нема толерантне комуникације“, закључује Радојковић. Избор је, дакле, између никакве и нетолерантне дебате, баш као у Монтечиторију 1887, и ту, изгледа, само одмаже што је на интернету 21. век. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
Већина грађана све више избегава класичне медије у којима се још тематизује, анализира и коментарише политика, и окреће се према изворима информација који и њу пакују у кратке „залогаје“на својој временској траци извештавања, без хијерархије и селекције Мирољуб Радојковић