Главни јунак у граничној људској ситуацији
ЂОРЂЕ КАДИЈЕВИЋ
Ми се сада налазимо у агонијалном тренутку кога се стидим, а стидим се што сам уопште жив, што сам сведок оваквих дана. Дубоко се стидим, јер ово данас не заслужује партиципацију озбиљног и живог човека
Ми се сада налазимо у агонијалном тренутку кога се стидим, а стидим што сам уопште жив, што сам сведок оваквих дана. Дубоко се стидим, јер ово данас не заслужује партиципацију озбиљног и живог човека
Овогодишња награда Стефан Првовенчани, највише признање које додељују Рашке духовне свечаности, припала је Ђорђу Кадијевићу (85), историчару уметности, угледном филмском редитељу и сараднику нашег листа који је пуне 53 године писао ликовну критику у НИН-у. Југословенску кинематографију задужио је са двадесетак дугометражних играних и телевизијских филмова и драма, међу којима су Празник и Лептирица антологијски. Драгуљ у његовој редитељској каријери је телевизијска серија Вук Караџић снимљена у продукцији ТВ Београд (1987-1988) која је на предлог Умберта Ека добила Гран при Европе на ТВ фестивалу у Риму и проглашена најбољом ТВ серијом икада снимљеном на простору Југославије.
Кадијевићи су пореклом Црногорци. Првобитно Петровићи из Његуша, од истог племена из којег је и Његош, на шта је Ђорђе посебно поносан. У 18. веку прешли су у Имотско поље и ту остали испод Биокова и постали Далматинци. Отац Ђорђа Кадијевића био је краљевски морнарички официр који је по завршетку војне школе, прву годину дана провео на броду у Шибенику. У том граду срео је девојку којом се оженио и која му је родила сина Ђорђа: „Мој отац је био Србин а мајка Хрватица, и ја сам дошао на свет у Шибенику као Југословен у правом смислу те речи, пошто нисам био ни Србин ни Хрват, односно и Србин и Хрват. А крштен сам и у католичкој и у православној цркви.“
Шта су биле ваше младалачке жеље?
Моју младост је покварио Други светски рат, тако да сам се ја, у тренутку када сам прелазио из дечаштва у младићство, затекао у најгорим околностима које могу да се замисле за живог човека, поготову тако младог као што сам био ја. Имао са само једну жељу – да преживим. Када у најосетљивије доба развоја своје личности, и уопште суочења са светом и са људима, имате пред собом страхоте једног рата које сам ја доживео у највећој могућој свирепости, ви заправо изгубите веру у живот, у свет и у људе. Ја сам толико пута био суочен са смрћу и неким чудом остао жив у рату, да је живот за мене већ тада био нешто сасвим релативно и ефемерно. Имали сте осам година када је почео рат?
У току рата сам често веровао да не могу преживети, мирио сам се са тим да се налазим у ситуацији у којој могу само погинути. Са чуђењем, које траје све до данас, примећивао сам да сам још увек жив. Са друге стране, свет ми се чинио потпуно хаотичним. Нисам имао ону очекивану представу о свету који је нека залога егзистенције у коју се можете поуздати. Нагледао сам се и добрих и лоших људи до те мере да сам изгубио веру у сва три фундаментална појма која чине основу људског живота. У свет, у живот и у човека.
А када је прошао рат?
Приметио сам да сам жив и да у том животу морам бити присутан онолико колико ми је суђено. Кад те ратне прилике прођу и када нема актуелне опасности по живот, када вас ништа директно не угрожава до сутра, онда примећујете колико је свет тривијалан. Затекао сам се у време стварања неког новог друштва, неке нове идеологије, неког новог погледа на свет, прављења неког новог човека, нуђења нове утопије коју ја наравно нисам могао да прихватим јер су се све утопије потопиле у мојим очима за време рата. Указала ми се уметност као једна врста алтернативне егзистенције која је за мене једино могућа. Збиља је за мене била буквално неподношљива. Да вам не причам колико сам морао трпети гледајући како пролази моја мајка као жена једног краљевског официра у емиграцији. Живели смо у највећој беди, жигосани, морао сам да испаштам ту нову утопију која је била актуелна непосредно после рата.
Тај бег од стварности нашли сте на Катедри за историју уметности?
Био сам пасионирани посетилац свих културних манифестација у Београду. Моји другови, одреда чланови чувене групе Медиала, били су моја непосредна физичка околина. Уз њих Данило Киш, Шејка, Мило Главуртић, млади Добрица Ћосић и многи који су тада били нико и ништа као и ја, али смо сви били луди на исти начин. Знао сам да је сва та владајућа идеологија сасвим пролазна, а мене је привлачила идеологија Медиале, која је била потпуно утопијска.
На првом конкурсу Фонда за кинематографију добили сте новац за свој први играни филм Празник?
Рано сам схватио да једина истина коју могу да кажем да бих ушао у ту велику утопију која се зове алтернативни свет уметности, јесте да говорим истину. А моја истина је био рат, то је оно у чему сам изгубио све. Сви ми у једном тренутку постављамо себи једно можда наивно али сасвим оправдано питање – када сам ја то пропао? Сваки човек постави то питање. Ја знам када сам пропао, 1941. године када сам изгубио свог оца заувек. Када сам остао са несрећном мајком, највећом мученицом на свету и када сам фактички почео стаж своје перманентне самоће која траје до овог тренутка.
Снимили сте један од највећих пројеката у историји ТВ Београд?
Направио сам највећу филмску серију у историји телевизије, Вук Караџић. Можете мислити колико је она коштала и како се осећа рука која потписује уговор на толике милионе тадашњих динара или долара, не знам ни ја чега. Морао сам, наравно, да се упитам јесам ли ја за то, а шта ако оманем. Замислите, рецимо, да је та серија испала таква да не могу да је саставим, као рецимо Немањићи? Уместо тога, она је добила прву награду у Европи на Европском фестивалу телевизије и једини је продукт наше кинематографије и телевизијске продукције који има статус културног добра додељен од Унеска?
Подаци говоре да сте од 1967. до 1976. снимили 14 филмова. Више него филм годишње. Зар то није било срећно време за једног редитеља, уз то представника црног таласа?
То показује да је бивши систем био много бољи него што је овај данас. Ја сам комуниста, наравно не у смислу титоизма, кастроизма, маоизма, стаљинизма, већ у смислу изворног
Ви не знате како се звао канцелар Аустрије у Моцартово време, и не морате да знате, али за Моцарта знате. По томе видите шта значи култура
марксизма. Ништа горе од капитализма. Тај комунизам који сада служи за пљување, сви га се одричемо, стидимо се, рушимо споменике, тај нови систем државног уређења пружио нам је много тога што данас немамо. Пружио је комплетну утопију, нову утопију. Веровали сте у једног новог човека, у један нови однос према животу, према људима, у том систему је школовање било бесплатно, није се могло замислити да сликар слика целе године а да ни на једној изложби не прода ниједну слику, већ је постојала државна комисија која их је откупљивала. Постојао је један велики сан у Титово време. Титова лозинка „братство и јединство“сигурно нам је дража него ово данашње директно хушкање на убијање и фашизам. Ја верујем и данас у то, ја сам и данас Југословен и убеђен сам да ће ови народи на југу Европе, на југу Балканског полуострва, једнога дана поново да се уједине као што се ујединила Француска, као што се ујединила Немачка, Италија, родиће се поново један Бизмарк, Гарибалди, Јованка Орлеанка, који ће нас позвати у стварање једне истински праве отаџбине, отаџбине Јужних Словена. Овако, још мало па треба да се одвоје и Шумадинци, а што не бисмо и Војводину поделили на Срем, Банат и Бачку, како би било слатко да су то неке посебне државе.
Испада да је друштвени контекст за културу био неупоредиво бољи онда него данас?
Читава Југославија је истински бринула за културу јер она је имала као парадигму ону чувену Лењинову реченицу – „ми морамо привући уметнике јер ако су они са нама онда ми имамо државу, онда имамо систем, онда имамо вечност“. Јер, само то остаје, све остало се мења. Ви наравно не знате како се звао канцелар Аустрије у Моцартово време, и не морате да знате, али за Моцарта знате. По томе видите шта значи култура.
Ја сам био млад човек, показало се да филмови које правим имају могућности не само да прођу цензуру, него да буду оцењени као уметничка дела. Нисам ја правио филмове а ла Жика Митровић и Вељко Булајић, где се знало ко су добри и ко лоши момци. У свом жанру сам се специјализирао за филмове који се баве контрареволуцијом. Код мене има филмова где се не појављује ниједан партизан. Зашто?
Зато што сам ја, лутајући за време рата са мајком за руку кроз ову несрећну Шумадију, бежећи од енглеског савезничког бомбардовања у Београду, гледао све те војске, четнике, партизане, недићевце, љотићевце, Немце, Бугаре и не знам кога нисам видео, то је било место од којег сте могли правити филмова.
По ком рецепту?
На мене је највише утицао Карл Јасперс са једном својом реченицом: „Aко хоћеш да се бавиш уметношћу онда знај да је твоја тема критична људска ситуација, гранична људска ситуација.“Шта је гранична људска ситуација? Ако тражите шифру за све моје филмове, они су филмови о граничној људској ситуацији. То је она ситуација у којој ви не можете да се правите, не можете симулирати, кад вас живот притера уза зид и не можете да будете друго него оно што јесте. Е, тај тренутак ме је интересовао и увек се мој главни јунак налазио у граничној људској ситуацији.
Шта вас је препоручивало за следећи филм?
С једне стране, бољи глобални контекст културе, тада се више радило и више се обраћало пажње на људе који су способни да раде и даван им је посао, мислило се на то. Данас имате једну катастрофалну ситуацију за коју нисам мислио да ћу је доживети. Замислите ситуацију у којој не можете бити чак ни дисидент. Да ли ви можете бити данас дисидент? Не можете. Против чега, против кога?
Како је данас могућ један Борислав Пекић? Против кога би он то? Против Вучића, или против кога? Којешта. То је све смешно. Међутим, у оно време једне врсте озбиљно инсталираног друштвеног система, ви сте могли не само да искусите негативне реперкусије, него исто тако да доживите и позитивне ефекте свега тога. То је било једно боље друштво, иако далеко од комунизма у који ја верујем.
У шта, у кога ви верујете?
Ја сам хришћански комуниста, али колико сам у комунизму далеко од свих лидера који се зову комунисти, толико сам и у хришћанству далеко од свих попова, од свих црквених сабора и од свега што је конфесионално. Одан сам само Христу и његовом учењу о љубави и праштању, његовој етици. Ја већ сумњам у Павла који је измислио цркву као овоземаљску институцију. Христ није никад то рекао да су нам потребни бискупи као што ни Маркс никад није рекао да су нам потребни комесари који имају право да ваде пиштољ и да пуцају у нечију главу.
То што данас млади и талентовани људи апстинирају, то је трагедија. Замислите колико генерација младих и даровитих људи је остало без могућности да раде филмове, позоришне представе, да сликају, да пишу, да се баве музиком. Појединац је на неки начин обесхрабрен и незаинтересован.
Данас је то видљивије него јуче?
Слободан Јовановић је тридесетих година прошлог века рекао чувену реченицу „ми смо народ“, мислећи на југословенски, „који још увек није дефинисао културни образац“. Није ни чудо, ми смо један несрећан народ који је до јуче био под Турцима, а после тога под пресијом себе самога, који се сада налази у једном агонијалном тренутку кога се ја стидим, а стидим што сам уопште жив, што сам сведок оваквих дана. Дубоко се стидим, јер ово данас не заслужује партиципацију озбиљног и живог човека. Велика је жртва тих младих који толико трпе.
Писали сте пуне 53 године у НИН-у као наш стални ликовни критичар. Знам да су за вас Петар Лубарда и Мића Поповић највећи сликари које сте познавали. Које сте сликаре дочекали, препознали као велике?
На самом почетку свога бављења критиком препознао сам Рајка Дамњана, Душана Оташевића, Радомира Рељића, Шејку... То су први људи о којима сам писао и можда нешто мало допринео њиховој афирмацији. НИН је био врло угледан и престижан и када се појави текст у НИН-у о некоме, то је нешто значило. Било је и других
Постојао је велики сан у Титово време, и лозинка „братство и јединство“сигурно нам је дража него данашње хушкање на убијање и фашизам
које сам препознавао као велике сликаре, све до појаве тзв. нове уметничке праксе, до Раше Тодосијевића, Марине Абрамовић, који су тада били авангарда. Њих нисам могао подржати и имао сам озбиљан дијалог и озбиљну опозицију са те стране.
Ових дана ће вам бити уручено једно лепо признање – Стефан Првовенчани, које вам додељују Рашке духовне свечаности. Знам да сте током протеклих деценија много учинили за културни развој Рашке?
Не мислим да сам превише задужио тај крај. Оженио сам се у Рашки и 40 година летовао у Рашки заједно са својом породицом док сам је имао. Сада више нема ни моје жене, ни моје ћерке, остао је само мој син који је мој колега, није синеаста, али је професор универзитета. Нисам могао само да летујем у Рашки, него сам деловао и културно чим се тамо појавим. Идеја о уметничкој колонији у Рашки, која се одржава у манастиру Градац који је уз саму Рашку, потиче од мене, од пре 30 година. Одржао сам безброј филмских пројекција, готово сваки филм који сам направио приказивао сам за публику у Рашки. Одржао сам и безброј предавања, о филму, о историји уметности, о сликарству... Приредио сам неколико изложби у граду који иначе нема ликовну галерију. Дом армије у Рашки је љубазно прихватао моје идеје да у њиховим просторијама правим изложбе. Највећа изложба коју сам направио је била својеврсна ретроспектива нашег великог и највећег сликара српског романтизма – Ђуре Јакшића. То је сигурно најзначајнија и највећа изложба која је икада у историји тога града направљена у Рашки.
И сада је дошло време, изгледа, да они који данас у Рашки помишљају на културу, саберу сећања на све то што је трајало пуних пола века мојих долазака у Рашку и деловања на тај народ. Захвалан сам људима из Рашке, јер ако сам волео један град, ако сам од срца давао себе једном граду, онда је то Рашка. Признање које ми дају примам к срцу и са неком топлином после губитака које сам преживео. Сувише сам изгубио да бих се икад више могао обрадовати, али осећам задовољство због којег кажем људима из Рашке - хвала!