ВЕСЕЛИНОВИЋЕВ ВРХ, БРАТЕ
НИН ИСТРАЖУЈЕ: КО ЈЕ СТВАРНИ ВЛАСНИК НЕЛЕГАЛНОГ ОБЈЕКТА НА КОПАОНИКУ
Економија Ко је стварни власник нелегалног објекта на Копаонику
Шта повезује Снежану Митковић из Смедерева и Звонка Веселиновића из Косовске
Митровице? Какве послове бизнисмен близак врху СНС-а има са државом? Да ли је министарка Зорана Михајловић изненадно отказала обилазак Коридора 11 зато што баш тај део ауто-пута, као један од подизвођача, гради и фирма чији је формални власник
сестра Звонка Веселиновића
Бизнисмен близак Српској напредној странци, пореклом са севера Косова, Звонко Веселиновић, по свему судећи има везе са градњом нелегалног објекта на врху Копаоника. До тог закључка НИН је дошао укрштањем више јавних података у јавним регистрима Србије.
Протекле недеље још једном се показало да се закон у Србији примењује само када на његовом удару нису моћници са јаким политичким везама. Нелегални кафић на највишој тачки Србије, у зони Националног парка Копаоник, није срушен, упркос правоснажном решењу, којим је држава требало да покаже да ради у оквирима закона.
Нелегални објекат у којем се данас налази ресторан под називом Врх 2017. подигнут је на државном земљишту, чији је носилац права Министарство пољопривреде. Постојала је дозвола за изградњу монтажног објекта скибифеа од 150 квадрата, да би на крају ту никао трајни објекат од око 1.000 квадрата, открио је БИРН. Касније истраживање Инсајдера показало је да се бесправна градња одвијала наочиглед и уз помоћ више државних институција. То су пре свега Скијалишта Србије, Општина Брус, али и Министарство одбране, које је потпуно игнорисало то што се гради у близини војних објеката, на стратешки важној тачки у близини административне тачке раздвајања са Косовом. После вишемесечних перипетија, коначно рушење је било заказано за прошли уторак, 7. августа. А није се десило због полиције, управо оне институције пословично устројене да спроводи закон.
Испоставило се да Министарству грађевине фали један папир, па је припадницима Министарства унутрашњих послова наређено - а они су истренирани тако да искључиво извршавају наређења - да се тог јутра не попну на врх Копаоника, иако је било потребе за тим. Новинари који су се у време заказано за рушење затекли на Копаонику посведочили су да су ту затекли неколико аутомобила са регистарским ознакама Смедерева и Косовске Митровице (касније из текста видеће се још неке везе између та два града). Ваљда су људи који су дошли тим аутомобилима имали намеру да се успротиве покушају рушења.
У јавности се као инвеститор овог објекта спомиње Снежана Митковић, потпуно непозната жена из Смедерева. Сврставање државних институција у
одбрану нелегалног објекта оправдано је будило сумњу да је Снежана Митковић само параван за неког далеко моћнијег инвеститора. Како је НИН дошао до закључка да би Звонко Веселиновић могао да стоји иза нелегалне кафане на врху Србије?
Снежана Митковић је већински власник фирме Топ-реноме интеграл. Седиште ове фирме налази се у београдском насељу Крњача, на адреси Зрењанински пут 82е. Први комшија ове фирме на адреси Зрењанински пут 84д јесте фирма Рамид, која продаје ексклузивне станове у насељу Денкова башта у Београду. Сувласник ове фирме је Љиљана Божовић, супруга Звонка Веселиновића. Ранија фирма из Смедерева, која је користила адресу Зрењанински пут 82е, оглашавала је да им се магацин налази у истој улици, само у згради број 84.
Читаоцу се то што су Митковићева и Веселиновић прве комшије у Крњачи може учинити као танка веза, али сумњу појачава чињеница да њих двоје имају бизнис практично једно поред другог и на 290 километара удаљености од Крњаче - баш на Копаонику. Веселиновићев хотел Греј, у којем је одговорно лице управо његова супруга Љиљана Божовић, налази се близу почетка стазе жичаре на Копаонику, док се Митковићина „инвестиција“налази на Панчићевом врху.
Колика је вероватноћа да две особе, једна из Смедерева, а друга из Косовске Митровице, буду комшије у Крњачи и на Копаонику, потпуно случајно, односно да не постоји никаква веза између њих? НИН је консултовао једног од водећих српских економиста, експерта за рачунање вероватноће. Он је израчунао да је шанса за то скоро један према три милиона, јер толико отприлике има адреса у Србији. Дакле, вероватноћа да две особе, из различитих крајева Србије, буду пословне комшије на две потпуно географски другачије локације је толико мала да се, математички, практично искључује могућност да су фирме отворили једну поред друге потпуно случајно.
И посланик СНС-а Владимир Ђукановић индиректно је довео у везу Звонка Веселиновића са објектом на Панчићевом врху. Ђукановић је прошле недеље преносио своје обраћање на Фејсбуку и рекао следеће: „...Ви сте хапсили све оне људе који су хтели да спасавају да не буде граница на Јарињу и Брњаку, па који су чак једном и запалили ту границу. Ви сте их хапсили овде по Србији. Ви водите данас разне кампање да се руше неки објекти, баш уз административну линију, баш зато што вам смета да неко има контролу над том административном линијом. И водите преко својих медија разне хајке и харанге...“.
Још једна „комшијска“веза могла би да иде у прилог тврдњи о повезаности Веселиновића и Снежане Митковић. БИРН је раније довео у везу Митковићеву са Гораном Јанићијевићем Чедом, трговцем отпада из Браничевског и Подунавског округа. Митковићева је заправо била наследник Јанићијевића у сада угашеној фирми Ђурђев град из Смедерева. Додатно, као формални власник кафића на врху Копаоника наводи се жена која је, по свему судећи, конобарица у једном пожаревачком ресторану, у коме Јанићијевића ословљавају као шефа. Јанићијевић је хапшен 2013. под сумњом да је са групом особа оштетио буџет Србије за шест милиона евра, као одговорно лице фирме Ема. НИН је утврдио да је данас седиште ове фирме промењено и више се не налази у Пожаревцу. Нова адреса фирме је у Зубином Потоку, у Улици Арсенија Чарнојевића бб, у близини пумпе Звонка Веселиновића. Вероватноћа да постоје случајне пословне комшије на чак три различите локације увећава се у овом случају на један према девет милиона.
Овде би ваљало осветлити везе Звонка Веселиновића са државом и њеним високим представницима. Веселиновић у Србији нема званично никаквих послова на своје име, иако се о њему као моћнику, шапатом, говори пре свега у Новом Саду, али и у Београду. У пословном регистру се једино може пронаћи као заступник представништва фирме МГ спорт из Никшића. Та фирма је у власништву извесне браће Предрага и Ненада Маговчевић за које је забележено да су 2006. у Никшићу ранили извесну браћу Вицковић, наводно због дуга од 20 евра.
Веселиновић је широј јавности постао познат 2011, у време нереда на северу Косова. На седници Одбора за безбедност Скупштине Србије означен је „коловођом“протеста и паљења прелаза Јариње. Испливало је на површину да се Веселиновић сматра сивом еминенцијом на северу Косова, са дугачким пипцима у сфери политике, бизниса и криминала. Он је у београдској штампи енергично демантовао нелегалне послове. Сматрао се вођом барикада и човеком који гради алтернативне прелазе између административне линије.
Тада опозициони СНС одлучно га је бранио од свих напада који су га доводили у везу са организованим криминалом. Веселиновић је касније у интервјуу Печату рекао: „Изненадио ме је позив Александра Вучића, он ме је, када је почела хајка, лично звао телефоном и рекао да као странка стоје иза мене“.
После нереда на Јарињу, Веселиновић је ухапшен и оптужен 2012. због нелегалног присвајања камиона, али је неколико година касније ослобођен. Промена власти између хапшења и ослобађања је, вероватно, случајност.
За Веселиновића се после тога чуло још свега неколико пута. Лист Ало је 2013. објавио да је виђен уочи локалних избора у Врбасу где је наводно претио и застрашивао гласаче. Пословично обавештени Блиц је неколико дана касније објавио да се Вучић наљутио на тадашњег премијера Ивицу Дачића и да није дошао на седницу Владе зато што је веровао да су „људи из полиције
Један према три милиона је вероватноћа да потпуно случајно две особе, једна из Смедерева, а друга из Косовске Митровице, буду пословне комшије и у Крњачи и на Копаонику, као што су то Снежана Митковић и Звонко Веселиновић Власник Инкопа је Веселиновићева сестра Душица Максимовић, а директор Милан Милетић. Особа са истим именом и презименом била је један од 2.283 донатора СНС-а за изборе 2012.
и СПС намерно подметнули информацију о наводном одласку Веселиновића у Врбас“.
Сам Веселиновић није крио да је близак СНС-у и то је јавно изјавио у пар наврата. И данас се рецимо на сајту СНС Крушевац могу пронаћи фотографије са седнице Покрајинског одбора СНС-а у Лепосавићу, на којима се у првом реду могу видети Братислав Гашић, садашњи директор БИА, као и Марко Ђурић, директор Канцеларије за КиМ, у друштву Веселиновића.
Вучић је једном био упитан за Веселиновића. У интервјуу за КРИК рекао је да је Веселиновића подржавао док није био на власти и то само у време док су постојали проблеми на прелазу Јариње. „Ја сам му пружао политичку подршку тада док сам био у опозицији. Подршка се тиче барикада, не бизниса. Звонка Веселиновића видео сам једанпут у животу. Видео сам га на Косову, то је било 2009. Чуо сам и да је једном у Лединама на Новом Београду био на некој великој свадби на којој сам био и ја. Али га нисам видео“, рекао је Вучић. Он је тада нагласио да је Веселиновић развио бизнис још за време власти Демократске странке, те да Веселиновић не финансира, нити данас има подршку СНС-а. Није искључио могућност да неко из његовог окружења сарађује с Веселиновићем.
НИН је у протеклом периоду утврдио неколико пословних веза Веселиновића са државом и њеним представницима. Примера ради, његов хотел Греј послује у саставу компаније Доли бел, чије је седиште на адреси Бирчанинова 27, у Београду. Увидом у катастар, НИН је утврдио да зграда на тој адреси припада државном предузећу за издавање некретнина ДИПОС, из чега произлази да је Веселиновић један од закупаца ове зграде у којој се некад налазила амбасада Швајцарске. НИН је на истој адреси нашао и фирму Голдман капитал партнерс, у којој је сувласник главни урбаниста Београда Милутин Фолић. Ова фирма је спомињана у јавности када је 2015. градила зграду на Врачару, у Средачкој улици и случајно срушила зид суседног простора у којем се налази Удружење слабих и слабовидих. Касније су надокнадили штету која се процењивала на 15.000 евра.
Најпознатија Веселиновићева фирма у Србији је Инкоп из Ћуприје. Као власник те фирме уписана је његова сестра Душица Максимовић. Директор Инкопа је извесни Милан Милетић из Ћуприје. НИН је особу под истим именом и презименом из истог града пронашао на списку од 2.283 донатора СНС-а за изборе 2012. који се налази на сајту Агенције за борбу против корупције.
Инкоп је корисник чак два кредита, која је, условно речено, добио од државе. Један им је дала Поштанска штедионица и то у износу од 1,4 милиона евра, док је други кредит заправо неплаћени дуг. Фирма, наиме, није плаћала порез, па јој је Министарство финансија – Пореска управа у Ћуприји одобрило порески кредит у износу од 46 милиона динара.
У финансијском извештају Инкопа види се још један Веселиновићев посао са државом. То је изградња ауто-пута на Коридору 11. Поједини кредити обезбеђени су подизвођачким уговором који је Инкоп потписао са фирмом Енергопројект-нискоградња за извођење грађевинских радова на пројекту изградње деонице 5, Лајковац - Љиг у дужини од 24 километра. Уговор је закључен 27. маја 2014, у време када је у фирми Енергопројект-нискоградња држава била појединачно највећи власник.
Сазнање да његова фирма има уговор за изградњу те деонице ауто-пута је веома важно у чудном низу случајности које се доводе у везу са Веселиновићем. Само дан пре заказаног рушења на Копаонику, министарка грађевине Зорана Михајловић отказала је раније најављени обилазак баш те деонице ауто-пута између Лајковца и Љига. То што је министарство за које је надлежна Михајловићева најагилније у покушају рушења објекта на Панчићевом врху и отказивање посете деоници коју гради баш фирма Звонка Веселиновића, можда и немају везе једно са другим. Али, само ако верујемо у случајности.
Седиште компаније Доли бел, у чијем саставу је и хотел Греј на Копаонику, налази се у Бирчаниновој 27, у Београду. Та зграда припада државном предузећу за издавање некретнина ДИПОС