Ћирилица у кривом огледалу

Више од деценије Закон о службеној употреби језика и писма није прилагођен Уставу, а у члану 10 највишег правног акта пише да су „у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“. Просто чуди како су све прилике за то пропуштене

Оозбиљним стварима, па и о језику и писму као основним оруђима културе сваког народа, ваља размишљати и писати озбиљно. Озбиљност подразумева вишестрано вредновање чињеница и околности. Свако покретање теме статуса ћирилице у делу наше ексклузивне јавности изазива повишену температуру и набој при којем се превиђа много шта битно за разматрање ствари, за обликовање уравнотеженог односа према теми. Тада се посеже за циничним изокретањима и деформацијама проверљивих чињеница, при чему се оне више не могу препознати, као у кривом огледалу.

Кад год понеки чују и прочитају реч „ћирилица“, маше се поруге и ниподаштавања као оружја. Јер, то за њих „није тема“, јер то „није проблем“. У најблажој форми, истакну да није невоља у писму него у степену писмености. Као да однос према историјском писму културе којој припадамо није део ширег проблема писмености. Као што је, за медијске понављаче већ увелико дотрајале идеолошке песме, ћирилица симбол наше затворености, а латиница наше отворености. Свако легитимно свраћање пажње на питања националног идентитета – за њих је србовање, недолична активност и у најмањој размери, дотле се, као по команди, игноришу други, околни или овдашњи агресивни шовинизми наоштрени на српску страну.

Као да ћирилица није, што можемо видети и на новчаницама

валуте зване „евро“, равноправно писмо Европске уније. Бугари су ступили у унију историјских народа са свим културним својствима своје баштине. Сложићемо се, врло лако, да је срозан ниво опште, јавне и приватне комуникације, а томе доприносе и политика и медији. Не само односом према правопису и граматици него и према озбиљности, аналитичкој страни свога писања и исказа. А то није само део наше ендемске заосталости, него и глобална дијагноза друштава технологизоване епохе. Проблем сложен и слојевит, може му се одупирати само део по део, узимајући у обзир целину контекста и тока. А вреди се одупирати, јер тиме се, без обзира на учинак, можемо оправдати и пред прошлима и пред будућима.

А када се озбиљно питање постави неозбиљно, онда нпр. предлог измена и допуна постаје „употреба силе“, у друштву у којем се најпре законима регулишу односи. А да се ауторка текста боље обавестила о садржају предлога за измену закона, увидела би да нема бојазни да ће Happy да „постане Срећа“, јер се закон не односи на логотипе. Онда се, по навици, призове у помоћ угледни англиста (увек спреман да пружи очекиване одговоре а да уједно прећути неке битне аспекте), који ће нас и овде уверавати да је ћирилица „максимално заштићена, има уставну заштиту првог реда“. Довољно је на то поновити речи академика Предрага Пипера да

оваква теза „наивно или намерно превиђа да уставно решење не значи ништа ако не постоји на њему ваљано засновано законско решење које се сада предлаже“. Наш угледни слависта притом поентира правим питањем: „Устав без закона је као кућа са кровом, али без зидова. Коме одговара да српска култура личи на такву кућу?“

И заиста, како је могло бити да прође више од деценију од усвајања Устава Србије а да се Закон о службеној употреби језика и писма не прилагоди највишем правном акту, у чијем члану 10 пише да су „у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“. Значи, не прво без другога. У више наврата је овај закон допуњаван одредбама што до у танчине разрађују права националних мањина у овој области – нимало спорно! – али просто чуди како да су ове прилике пропуштене, да се основне одредбе закона усагласе са Уставом. Да ли је овде реч о селективној употреби Устава и законских прописа, зависно од политичког или каквог другог интереса?

У више наврата је лингвиста Милош Ковачевић указивао на чињеницу да међународни стандард ISO 12199 познаје једино одредницу „српски језик – ћирилица“, али и на неопходност да се термину „службена употреба језика и писма“врати садржај који има у другим језицима, јер се свуда његово значење простире на читав јавни контекст језичког општења. За

недовољно упућене препоручујемо истраживање Синише Стефановића у којем се показује да је термин „јавна“употреба (као конкуренција изразу „службена“) произведен у Хрватској у раздобљу СФРЈ, када је требало, мимо државно октроисаног језичког јединства, у тадашњем хрватском Уставу пронаћи место за „хрватски књижевни језик“(вид. http://zaprokul.org.rs, текстове Синише Стефановића „О јавној употреби језика и писма“). Треба ли уопште напомињати да је термин „јавна употреба“(као измишљено подручје између „службене“и „приватне“употребе) напуштен обновом независне Хрватске, а у Србији се још увек позивају на тај недефинисан термин, иако га ни у једном од важећих правних аката нема.

Унашем јавном простору препознају се повлашћене и обавезујуће теме, као и оне које се потискују, без обзира на њихову важност у живој реалности. Подразумевају се јавне политике заштите свега што се „препозна“као угрожена вредност, од кућних љубимаца и заштићених биљних и животињских врста до свега другог, само се на голим оком видљиву чињеницу да је ћирилица све мање заступљена у медијима, у књижарама и киосцима, на јавним натписима – као по команди, узвраћа с отпором и негодовањем. А за поткрепу оцене о занемаривању ћирилице, као културног симбола и добра, чак нису потребна опсежна истраживања, каквих је уосталом било, макар и на парцијалном узорку.

Држава Србија се с правом хвали, пред собом и Европом, високим стандардима права националних мањина, који подразумевају и културна права. Већи део важећег Закона о службеној употреби језика и писма тиче се мањинских права у области употребе језика и писма, пажљиво покривеним и казненим одредбама. Казнене одредбе, као и инспекцијски надзор, досад су изостајали када је реч о непоштовању одредаба о службеној употреби српског језика и ћириличког писма, што је био повод летње успаваним медијима да у први план истакну предложене „драконске“казне за непоштовање закона – а чија висина није ни већа ни мања него што предвиђају скале у сличним законским решењима.

Док се мањинским заједницама системски омогућава да свеобухватно чувају своје особености, већинском народу се стално сугерише да потисне и занемари оно што га чини својим. Крунско позивање на чувену реченицу Венецијанске комисије да националне мањине у Србији радије користе латиницу неодрживо је већ само по себи („моћ навике!“), него и стога што важећи закон исцрпно третира и мањинска права. Да ли је од репертоара основних културних права нешто остало и за припаднике већинског народа, вреди се запитати. Србима је наводно свеједно, ћирилица или латиница, чујемо неретко. У региону, па и у традиционално ћириличким земљама каква је Црна Гора, ћирилице више готово нема. Ритуално разбијање латиничко/ ћириличких табли у Вуковару, пре неку годину, или организовано зацрњење ћириличких исписа на саобраћајним знацима у Федерацији БиХ није појава вредна пажње за наше отворене духове.

Многи шовинисти, отворени или пригушени, однос према српском народу исказују нултим степеном толеранције према ћирилици. Ћирилица је културно добро првог реда, као и културни симбол српског народа. Латиници нико не може наудити, нити намерава да то чини. За разлику од ћирилице, латиницу нико није никада забрањивао, него је српски ђаци зарана уче. Ако бисмо, ма којем народу у Србији, покушали да дирнемо у ствари до којих држе, наишли бисмо на недвосмислен одговор, јавности и система. У српском случају, такав одговор упорно изостаје, поприма димензије нескривеног културног рата. И на такав статус смо навикли, захваљујући сталном дејству привилегованих фигура у јавности, чија је свест видно колонизована, или врло селективно и сведено „критичка“. „Култура је важно поприште борбе различитих страна за сферу утицаја и обликовање јавног мњења путем тзв. меке моћи. Као и други народи Срби немају само пријатеље него и оне који то нису, мада ће многи од њих јавно тврдити супротно“, пише овим поводом академик Пипер, указујући на овдашњи „антићирилички“говор мржње који остаје без одговора: „Као што је познато, велики део меке моћи носе тзв. агенти утицаја, личности које могу да утичу да се културна политика неке земље води у смеру који они желе да наметну. Они могу бити вишег или нижег ранга или ситни новинарски провокатори (мада има и не мало појединаца који нису агенти утицаја и реагују самоиницијативно). Да ли то раде из убеђења, или из неких опипљивијих мотива, или из оба разлога, то је сада мање важно.“Поштовање Устава и у домену службене употребе српског језика и ћирилице само је први од многих корака, обавезујућих али и подстицајних, да бисмо били шири и освешћенији као култура – не постајући лак залогај туђе меке моћи. Будимо отворени према другима, али не и немарни и затворени према себи самима.

Закон о службеној употреби језика пажљиво предвиђа казнене мере за кршење мањинских права у области употребе језика и писма, а због непоштовања одредаба о службеној употреби српског језика и ћирилице оне се досад нису примењивале