Иван Клајн
Франсоа у падежу
Ево још два-три примера за „муке с именима“у нашим медијима, о чему сам писао прошлог пута. Последњег дана јуна „Политика“је саопштила да редитељ Никита Миливојевић, у копродукцији са Грцима, припрема Аристофанову комедију „Плуто“, а наслов чланка је гласио „Плуто је и даље најмоћнији бог планете“. Можда име Плутон старије новинаре подсећа на пса из Дизнијевих стрипова, али чињеница је да се грчки бог подземља и богатства звао Plouton, генитив Ploutonos, a Pluto је енглески облик.
Слична грешка и са латинским, у допису једног читаоца за „Међу нама“, који пише: „Свако предавање професор би почињао алудирајући на говор цензора Като Мајора у римском Сенату: ’Опет понављам, предавања треба слушати’.“Латински Cato Maior код нас се зове Катон Старији, јер име изводимо од основе генитива Catonis.
Из једног историјског романа, засад објављеног само на интернету, читалац Д. А. цитира ми реченицу: „Велики мајстор је краљу Франсои Првом требало да поклони три слике“. Његов коментар: „Ја бих га оставио и у дативу ’Франсоа’, звучи ми мање чудно од ’Франсои’.“
Да, та француска имена као Франсоа, Валоа, Беноа, Делакроа грдна су мука за промену по падежима у српском. У некадашњем заједничком Правопису из 1960. нису била поменута. Читаочев пример вратио ме је у годину 1975, када смо у Сарајеву имали неко саветовање српских, хрватских и босанских лингвиста. Било је то време бурних дискусија које су се зачеле од „маспока“, од Кардељевог устава и других политичких проблема који се још и данас вуку. Уместо дотадашњег јединственог „српскохрватског“, почели су да се употребљавају термини „српска варијанта“и „хрватска варијанта“, док се у БиХ није смело говорити ни о варијанти, ни о босанском, ни о бошњачком, него само (удахните дубоко) о „босанскохерцеговачком стандарднојезичком изразу“. Кад смо дошли у Сарајево, чекао нас је тек објављени „Правописни приручник српскохрватског-хрватскосрпског језика“, дело др Светозара Марковића, Мустафе Ајановића и мр Звонимира Диклића. О томе како су у тој књизи решаване тадашње језичко-политичке несугласице данас више не вреди причати, али у члану 198б први пут је поменуто „француско име François (Fransoa)...“, што ћемо, нажалост, морати да оставимо за идући број.