TУРБО-ФОЛК ЕЛИТИЗАМ
ОПЕРАЦИЈА БЕОГРАДА БЕЗ ЛАБОРАТОРИЈСКИХ АНАЛИЗА
Друштво Операција Београда без лабораторијских анализа
Да би становници Београда на води уживали у елитним зградама, власт је одлучила да им уклони бучан и ружњикав мост и замени новим, далеко тишим и, наравно, скупљим. Поглед, железничка станица и правна држава, који су некада припадали свим грађанима, већ су им поклоњени
Да ли је Мухамед Алабар до те мере зачарао српског председника да га је добровољно засуо целокупним благом које је српска престоница кроз историју стекла или је у питању само мутна новчана трансакција, сасвим је небитно за исход приче са поражавајућим крајем - Београд једноставно више не припада Београђанима. Прво им је одузето право на правну државу да би се комерцијални посао прогласио пројектом од националног значаја (запослиће 4.000 људи који ће, ваљда, елиту опслуживати као конобари и чистачи у Београду на води), а и да би се без консеквенци терен рашчистио од неелите.
Онда је грађанима првог реда препродат поглед који припада свима, јер ће убудуће само они гледати у реку, а сви остали у бетонске солитере. Успут су Београду на води уступљене све некретнине у Савском амфитеатру, вредне око 30 милиона евра, рачунајући и железничку станицу, а грађани су протерани којекуда да би у понижавајућим условима ловили возове, уколико још увек живе у уверењу да путовања припадају и њима. А онда је прошле недеље објављена и најновија, нажалост не и последња, ингениозна вест: Савски мост је сувише бучан за елиту, па ће бити пресељен на другу локацију, између Аде Циганлије и новобеоградских блокова (њима тамо може да клопара колико год хоће), а за житеље зграда у које су прве станаре уселили лично председник и премијерка биће обезбеђен нови, модеран, скуп и нечујан.
Колико скуп нико не зна, јер смо од Милутина Игњатовића, директора Саобраћајног института ЦИП, који је задужен за реализацију пројекта, могли да чујемо само да ће „нови мост
коштати три пута више од премештања старог“, што значи да нам је један непознати појам објаснио другим непознатим појмом. Чули смо још нешто, да ће по захтеву службе за заштиту културног наслеђа имати лук, што по мишљењу председника Академије архитектуре Србије Бојана Ковачевића није својствено градским мостовима, због што нижег профила и визуелне комуникације обала. „Сељење моста је извињење што трошимо огромне паре да би на истом месту подигли капацитетнији мост због Београда на води, уместо улагања у неке од раније познатих места за потребне мостове Београду. Увек сам више зазирао од сељаклука него од лоповлука“, истиче Ковачевић.
Грађанима је обећано да ће то бити урађено тек када се обезбеди алтернатива, мада ником није јасно како ће сви трамваји који су стизали до Савског моста сада стизати до Аде, а још мање где ће ићи с оне стране реке. Такође, Савски мост дневно пређе 30.000 аутомобила, а још увек нико није поменуо куда ће се убудуће они кретати. Зашто и би, четвртина житеља Београда која је изгласала актуелну власт, изгласала је и суманут план по ком ће се 25.000 људи сместити на два милиона квадрата, са 40.000 аутомобила који никако не могу да стану на две подземне етаже, а по мишљењу архитекте Бране Јовина, тај прилив
Нико не зна: Милутин Игњатовић, директор Саобраћајног института
ЦИП, каже само да ће нови мост коштати три пута више од премештања старог Савског моста, па је један непознати појам објаснио другим непознатим појмом
људи на толико малом локалитету би могао да реши само булевар са 12 трака.
Да ли то значи да сви постајемо жртве напредњачког турбо-фолк елитизма и задовољења потреба „грађана по његовој мери“, док су остали становници Београда занемарени? Душан Теодоровић, академик и саобраћајни инжењер са међународним искуством у тој области, каже да све досадашње одлуке о градњи нове и реконструкцији постојеће саобраћајне инфраструктуре не садрже иоле озбиљнију саобраћајну анализу, која свуда у свету претходи доношењу крупних инвестиционих одлука и да ови проблеми имају и политички и стручни аспект.
„Евидентна је опседнутост Вучића пројектом Београд на води, који му служи да би међу својим гласачима учврстио представу о себи као човеку чврсте руке који уме да заврши ствари. Није битна транспарентност, није битно гажење права и понижавање грађана, није битан пљачкашки уговор неповољан по Београд и Србију, битна је представа о компетентном вођи који води земљу ка економском опоравку. Изградња Београда на води, уз најављено измештање трамвајског моста и изградњу булевара који би требало да споји Булевар војводе Мишића и Карађорђеву улицу отвара низ стручних питања. Да ли су ово праве одлуке у овом тренутку? Професионално ваљан одговор на ово питање подразумева постојање саобраћајне студије, чији су саставни делови изворно-циљне матрице кретања, процењени начини избора руте од стране путника и возача, предикција расподеле саобраћаја на мрежи и могуће уштеде у времену путовања по једном обављеном путовању. Ово је слично ситуацији у којој хирург пре сложене операције мора да има на располагању све лабораторијске анализе, налазе са ултразвука или магнетне резонанце. Александар Вучић, Мухамед Алабар, Игл хилс и градски архитекта Милутин Фолић оперишу Београд без икаквих лабораторијских анализа, уз свакодневну анестезију преко послушничких медија.“
Да је тако потврђује и чињеница да никада нисмо имали прилику да видимо детаљан план Београда на води - са све канализацијом и противпожарном заштитом - већ су све мегаломанске идеје приказиване кроз фантомске макете. Почело се још 2012. са нечим што се делимично уклапало у урбанистички план Београда (изградња објеката од јавног значаја попут музеја и галерија, ниска градња која ће обезбедити опстанак степенасте конфигурације Београда, пуно зеленила, али и напредњачког „печата“у виду елитних хотела и луксузног стамбеног комплекса), а завршило са хиљадама тона бетона употребљеног за стамбену градњу, са само једним процентом простора предвиђеним за културу и зеленилом - са друге стране реке. И то не у фигуративном смислу: још важећи закони прописују колико се у оквиру неког објекта мора издвојити за зелену површину, а с обзиром на то да од бетона ништа није остало, „украден“
је део зелене површине с друге стране Саве и фиктивно припојен Београду на води.
На питање да ли уопште постоји пројекат или се неко сваког јутра пробуди и смисли шта би му тог дана било по вољи да догради, Ковачевић каже: „Базична целина постоји али ни данас, још увек, не знамо о зачећу, име оца пројекта, да ли је дело ’групе аутора’, или је неко био донор идеја, а већини је јасно да је у питању силовање. По морфолошким и семантичким атрибутима ради се о другоразредној роби са распродаје у Персијском заливу. Али није урбанистичко-архитектонска тематика главна у пројекту. Она је само последица правно-економске логике ’заглави ногу у врата’, укини законе и прописе домаћина и забрани било коме приступ простору и одлукама о њему. Све остало је луткарско позориште. Па и то са инфраструктуром. Ајд’ да у тренутку заборавимо на саобраћајнице, канализацију, метро станицу ’Глиб 1’ или како ће се већ звати, а само да се упитамо где су паркинг места за ову прву од две зграде. По било ком коефицијенту рачунања - има ли их мање од броја станова? Да не говорим о бројевима: сад се говори о милион квадрата, уместо ранија два милиона, а и даље се спомиње вредност, или како гуслари кажу – инвестиција, од три и по милијарде евра!“
Колико је урбанизам важан демонстрирао је још 1972. Јосип Броз Тито када је приликом израде новог плана изградње Београда ангажовао више од 250 експерата и сарадника и упослио седамдесетак научних и стручних институција. Нова власт још увек није објаснила шта ће урадити са подземним водама испод Београда на води, шта са канализацијом, а ни како ће најављену кулу од 168 метара у случају пожара моћи да сервисирају ватрогасци са мердевинама од 22 метра. Већ су свечано уселили једну од кула (потпуно је небитно да ли неко ту станује или имају упослене људе да пале светла у одређено време и стварају привид), а још увек нису решили питање саобраћаја. Уместо тога главни градски архитекта Милутин Фолић најављује нови булевар од шест трака, који ће ићи од Мостарске петље до „новог савског моста“, који за сада постоји само у сновима твораца „новог градског идентитета“. Али, без обзира на то Фолић без имало нелагоде каже да се „Београд на овај начин враћа правилној урбанистичкој градњи, што значи да се прво донесу планови, изгради инфраструктура, па тек онда зидају стамбени и пословни објекти“?!
Заборавио је да је Београд на води већ не само подигнут већ и делимично усељен? Да је исељена Железничка станица, а није пронађена права алтернатива? Да је немогуће промовисати Прокоп у нову главну станицу без инфраструктуре и метроа? Да је зграда Поште, која је такође уступљена „арапским инвеститорима“, била ту са сврхом – пошиљке стижу железницом и неко мора да их сервисира. Да је уобичајено да аутобуска станица буде уз железничку...
„Они доносе одлуке као када деца фломастерима цртају по замишљеном граду. Нормални људи уче из својих грешака. Тако је, на пример, одлука од пре више од четири деценије, о изградњи железничке станице Прокоп била просто једна трагедија. Тада су погажени основни постулати дисциплине која се зове Теорија локације. Одлука о локацији овог београдског ’Скадра на Бојани’ била је заснована на идеји градње трговачких и пословних центара у Прокопу, проласку будућих метро линија кроз Прокоп, итд. Ништа од тога се није изградило током четрдесет година и данас Прокоп, без сумње, представља најнеприступачнију још увек (неизграђену) железничку станицу у Европи. Сада се примењује иста методологија за пројектовање будуће мреже линија метроа“, каже Теодоровић и истиче да је у свету развијено више метода за пројектовање мреже линија јавног градског превоза и линија метроа, а да се у Београду примењује исти метод као и у случају станице Прокоп. А он гласи - не питај компетентне стручњаке о оптималној мрежи линија метроа; поготову их не питај уколико су ти политички противници и уколико критикују твој режим; гради метро тамо где тренутно нема људи (на пример у Макишком пољу где ће наводно да гради станове Богољуб Карић); скрени мало метро ка Београду на води где тренутно станове гради Мухамед Алабар и можда још неко са српске стране; немој да градиш метро тамо где живи велики број потенцијалних путника (на пример коридор око Булевара краља Александра и Булевара Зорана Ђинђића).
„Сви методи за пројектовање мреже линија јавног градског превоза и линија метроа спадају у сложене проблеме комбинаторне оптимизације. И лаицима је јасно, на пример, да Трг републике или Кнез Михаилова не могу да буду локације без метро станице. У овом тренутку Макишко поље и Ада Хуја побеђују Кнез Михаилову улицу и то искључиво због приватних интереса повезаних лица“, каже Теодоровић.
Идеју да Прокоп буде главна станица нису смислили напредњаци, тај план постоји деценијама и исто
Увек сам више зазирао од сељаклука него од лоповлука – Бојан Ковачевић
толико дуго је оспораван. Међутим, ником до сада није пало на памет да га спроведе, а нарочито не да тако срља у њега пре него што грађане бар научи да лете (остале везе са њим баш и не функционишу). Међутим, ником другом није ни било толико битно да задовољи инвеститоре на рачун сопственог народа.
Тим пре што новој напредњачкој елити нису битни грађани који немају пара за скупе станове у Београду на води, али ни они који се возе градским превозом и железницом, ни они који би да негде паркирају свој аутомобил, ни туристи који користе возове и аутобусе. А да ли су битне историја и култура Београда? Рецимо, зграда Генералштаба, рад архитекте Николе Добровића, спада у заштићени споменик културе и као таква требало би да буде обновљена, а не срушена. Уместо да се новац искористи за то, зграда Железничке станице постаће музеј Немањића, а испред ње ће бити трг са огромном статуом Стефана Немање.
Колико је то бесмислено објашњава Ковачевић: „Шта чини колекцију тог музеја, да нећемо сами опљачкати манастире или Музеј СПЦ? Шта је симболичност локације за споменик Стефану Немањи испред, макар и бивше, железничке станице? Да је Немања долазио возом у Београд, шта ли!? А треће је обећање да ће Пошти код станице (!?) бити враћено Коруновићево рухо. По ком сачуваном пројекту? За колику астрономску цену? И за коју намену, кад је чак и некомплетним идиотима јасно да је она била ту јер су Пошта и Железнице биле близаначке институције. И то све најављују исти они који оно закошено улупавање на Славији не умеју да заврше“.
Нема везе што не умеју да заврше, бар умеју лепо да обећавају. За нови булевар, који иде „из ничег у нигде“, већ су предвидели гранитне плоче по угледу на оне које су се широм града одвалиле где год да су их поставили. Уз то ће све бити „обогаћено зеленим површинама“, оним које ће на папирнатој мапи града заокружити у Миријеву или Сурчину и рећи – то је то. А кад све осветле лед-сијалицама, као што је Фолић обећао (е њих, као и свега осталог што шљашти имају у изобиљу), ужитак ће бити потпун.
Насељавање 25.000 људи на тако малом локалитету може да реши само булевар са 12 трака Брана Јовин