ХОТЕЛИ НА МЕСЕЦУ
Сигет
Прича о успеху и фами око Arctic Monkeys је више од прозаичне рокенрол приче или маркетиншке манипулације какву у 21. веку често виђамо, не знајући где престаје уметнички израз, а почиње „производ“. За почетак, када се 2005. практично ниоткуда (илити из јужног Јоркшира, ако ћемо прецизно) појавила групица и даље бубуљичавих тинејџера непотпуно мутираног гласа, иницијална процена јавног мњења је била то да ће симпатични момчићи у поло мајицама закопчаним до грла бити само још једна краткорочна интернет сензација за тинејџер(к)е. А онда је и изашао Whatever People Say I Am, That’s What I’m Not, и истог тренутка смо знали да имамо посла са нечим изузетним.
Док нису и као бенд израсли у озбиљне музичаре за шта им је, разумљиво, требало десетак година, та изузетност превасходно је долазила од фронтмена, лиричара „par excellence“, једног тихог и повученог клинца са неуредним шишкама по имену Алекс Тарнер. Од самог почетка препознат је његов невероватан таленат за (п)осматрање
света око себе и бележење обичних, свакодневних искустава уз необичне метафоре и маштовите опсервације. У мору клонова и неимпресивних писаца, Тарнер се истакао двојако - са једне стране, обрађујући теме одрастања, сазревања и креирања сопственог идентитета (уз обиље предивних стихова о љубави), а с друге стране својом ауторском храброшћу и умешношћу, да још као адолесцент пише о појавама као што су приморавање девојака на проституцију или екстремни медијски спинови. Незаинтересован да буде центар било чије пажње и предан раду, Тарнер је конзистентно писао врхунске албуме, њих сада већ шест, али је током 13 година глобалне хистерије сазревао постепено, мењајући дужину косе, стил одевања и јавног наступа, чак и начин певања (данас више звучи као Елвис, или макар као Џарвис Кокер, него као Ленон или Макартни).
За успутне слушаоце и неуморне критичаре, развојни пут Arctic Monkeys је дирљив и уникатан „билдунгсроман“препун фасцинантних наратива и занимљивих
гитарских рифова; од тинејџерске „некомпатибилности са животом“и истраживања међуљудских односа, преко болних раскида, пијаних и дрогираних ноћи и напослетку прихватања сопствених слабости. Додајте на то још и психоделичну, пангалактичку епопеју инспирисану „лаунџ“музиком и џезом коју смо добили на последњем издању, Tranquility Base Hotel & Casino, и циклус сазревања се напокон затвара. Тарнер данас има 32 године, живи у Лос Анђелесу, фасцинирају га Кјубрик, научна фантастика и савремена социологија; озбиљним трудом је од крајње просечног постао одличан певач карактеристичне боје гласа који сваки фалсето извлачи као од шале; научио је и да свира клавир, а помиње се и могућност компоновања филмске музике у будућности. Када су на новом албуму представили оштру промену звука и уместо савременом року окренули се филмској музици шездесетих, уз научнофантастичне приче о рецепционерима у хотелу на Месецу и галактичким трубадурима, знали смо да су Тарнер и његов бенд овакве песничке слободе и заслужили – некада перспективни млади рок бенд израстао је у гиганта савремене музике који радује својим идејама и оригиналношћу (или макар инспирацијом коју вуче од једног Боувија или Pink Floyd).
С друге стране, за оне који су одрастали уз овај бенд претходних 13 година, нарочито оне сличног узраста као и чланови бенда, сваки од Тарнерових болно препознатљивих стихова већи је од самог живота. Нема младе особе која нема Arctic Monkeys песму за удварање, сањарење, разочарање и раскид, коју макар нека од Тарнерових занесених прича не асоцира на емотивног партнера, садашњег или бившег. О томе кога замишљамо као особу која је нестала и коју покушавамо да вратимо називајући друге њеним именом, као што Тарнер ради у феноменалној Cornerstone, не треба ни почињати.
Ове интензивне емоције које нас данас дефинишу и пружају нам неке од најдражих или макар најинтензивнијих успомена из младости проживели смо током завршнице Сигет фестивала у Будимпешти, коју је обележио сјајан наступ поменутог бенда. Овогодишње, 26. издање фестивала посетио је рекордни број од преко 565.000 посетилаца, а око 60.000 њих се 14. aвгуста сјатило испред главне бине како би испратило најновију итерацију Тарнеровог већ годинама променљивог стила – свега неколико недеља након што је наступао са зализаним локнама и у плишаном сакоу, имитирајући Елвиса, овога пута добијамо кратко ошишаног мангупа у кожној јакни и смешно превеликој белој кошуљи, који се смешка док покушава да заводи ионако очаране жене у првим редовима.
Некада перспективни млади рок бенд израстао је у гиганта савремене музике, који радује својим идејама и оригиналношћу
Концерт отвара Four Out of Five, уводни сингл са последњег албума и уједно једина песма на том остварењу која има рефрен подобан за певање уз радио. У више од сат и по наступа смењивале су се нумере са свих шест албума, а некад стидљиви бенд који је све свирао као на траци данас је скупина опуштених и зрелих музичара који се не снебивају да импровизују, додатно охрабрени присуством Тома Роулија, гостујућег клавијатуристе који аранжманима додаје на тежини. Већина песама које је бенд изводио одвећ су саставни део канона савремене културе, али неке су ипак покретале ионако зажарену публику више од других. Don’t Sit Down ‘Cause I’ve Moved Your Chair је прва варница за публику и забаван оглед у сарказму, у којем Тарнер поручује неименованој особи да ради дословно шта год хоће, само да не седа, пошто јој је „склонио столицу“. Очекивано, хитови са АМ изазивају најјаче вриске, међу њима посебно Do I Wanna Know?, у којој Тарнер заверенички изговара чувене стихове: „Обоје знамо да ноћи су створене да би се тад рекло шта сутра се не сме“. Do Me a Favour и 505, обе међу најпотреснијим нумерама у опусу бенда, не би требало изводити једну за другом; срећом, живе емоције ових песама одлично умирују опуштеније ноте Tranquility Base и догодовштине фиктивног протагонисте овог дела, који време проводи музицирајући диљем свемира и спрдајући се на рачун модерног друштва, овде или на Месецу. Од одсвираних нумера са овог албума посебно се истиче Batphone, у којој Тарнер машта да је суперхерој (конкретно Бетмен, јелте).
Наравно, највећа хистерија настаје на крају, уз I Bet You Look Good on the Dancefloor и R U Mine, можда и два највећа хита бенда. Живи повратак рок коренима обележавају брзи темпо и разуларени гитарски рифови и сви се присећамо стидљивог упознавања по клубовима кад смо били клинци и бојали се да приђемо некоме ко нам се допао. Можда је и прошло пуних 13 година откако смо упознали Алекса Тарнера, Мета Хелдерса, Џејмија Кука и Ника О’Малија, али приче које смо уз њихову помоћ оживели и измаштали живе и даље, овде или на Месецу, уз љубав велику до краја свемира и назад.