Возање смртника
ПРУГА БЕОГРАД-БАР
Било је као на екскурзији. Када сам пошао, био сам у вагону са групом Руса, али су они врло брзо изгубили дух и поспали, па сам отишао код неких домаћих. Они су правили журку, имали су портабл звучник...
Најважнији домаћи железнички виц вели да је Тито једном пошао на пропагандно путовање са свитом новинара и функционера, и да је воз стао у неком беспућу. Пита Стари шта је, машиновођа каже „Нема више пруге“. „Нема проблема“, вели маршал, и нареди да се окупи која хиљада омладинаца и омладинки, и за тили час ето ти пруге пред возом. Две деценије касније, пође Милошевић на исто такво путовање, вероватно са истом свитом, воз опет стане, а Милошевић нареди да се окупи локални СПС, и да скида прагове иза композиције и поставља их напред. Прође још деценија, пође и Ђинђић на пут, новинари колутају очима, већ трећи пут у каријери стају у беспућу, али премијер нареди кабинету да се распореди дуж композиције и да је заљуља, па се окрене новинарима, намигне и каже: „Гурамо, а?“У савременом финалу вица на пропагандно возикање пошао би и Вучић, али би у последњем тренутку схватио да нема одакле да крене. За њега, додуше, нема проблема, свита би га понела на раменима, а како се возају смртници који су до мора намерили пругом од Београда, решио је да забележи фоторепортер НИН-а Митар Митровић. И већ на првој тури Београд – Бар, како сам каже, убо је у центар мете. Путовао је 24 сата у једном смеру.
„Стали смо у близини Јајинаца јер се нека цистерна излила. Био је мрак, немам појма где смо тачно били, али није била станица. Причали су да ће да нас врате за Београд, да ће да нам врате паре, па да ће да нам дају карте за неки други воз. Провели смо ту десетак сати, па још два сата у Лапову. Барем да су нас вратили у Топчидер; могао сам да одем и до куће, па да се вратим за дванаест сати“, приповеда Митар. Добро, каже Митар помирљиво, можда ни сами железничари нису знали колико ће застој да траје, а његова фото-репортажа свакако се није заглавила. Да ли је то до воза или је до менталитета људи под опсадом, људи су почели да се друже.
„Сви смо циркулисали, било је као на екскурзији. Када сам пошао, био сам у вагону са групом Руса, али су они врло брзо изгубили дух и поспали, па сам отишао код неких домаћих. Они су правили журку, имали су портабл звучник. Од неког тренутка нико више није зарезивао забрану пушења; људи су пушили по кабинама и колективно игнорисали кондуктера који је покушавао да одржи неки ауторитет.“
Касније у Србији, док је композиција савлађивала успоне, почела је киша, што је нека довитљива омладина искористила да се истушира и опере косу пресамићена преко прозора. Са разлогом, наравно, јер су у том тренутку знали да ће, уместо на време за прво купање, на обалу стићи таман на време за први морски излазак. Што се тиче Митра, у повратку из Бара је потврдио новинарски клише да се најбоље приче проналазе у кафанама. У стварности, новинари у кафанама нађу више белих мишева него „црних бисера“, али ова
прича из бифеа воза Бар – Београд сасвим је спортска.
„Упознао сам два брата који су бициклима ишли у Италију, до Сицилије, па трајектом натраг. У Напуљу су им бицикле украли. Схватили су да су их дрпили неки локалци који су се окупљали у близини, па су им пришли и питали да ли могу да их откупе. Човек их је одвео у неку уличицу, а тамо је почело цењкање; тражи им сто педесет евра, ови му нуде седамдесет; човек почне да се дере, да дозива сараднике, али ови схвате да тип блефира, да нема никог у близини, гурну га, седну на бицикле и збришу.“
После спортских страна, било је време за шарене; „Питајте нашег психолога“, тако нешто. Три сата је Митру непознат човек причао о љубавним јадима – она млађа, воли га, али њени родитељи, итд. – па је после те тортуре и сусрет са сумњичавим цариницима, збуњенима тиме што је потегао до мора само са малим ранцем, био освежење. На другом великом путу нашег фоторепортера са малим ранцем атмосфера је била другачија. Крај је августа, ближи се конац сезоне, па има мање омладине, а више породица, али живописних људи не мањка, бифе је бифе.
„Приђе ми неки тип, скида качкет, показује како му је пола главе отишло у неком удесу. Био је естрадни менаџер, носи стари чланак о себи који је изашао у Естради. Наслов је ,Жене ме гутају без обзира на то да ли су чистачице, касирке или мисице’.“
Када имаш професионалну фотографску опрему, не можеш да будеш друго до магнет за људе који се легитимишу металним плочицама у глави и текстовима из Естраде. Човек прича, Митру кроз прозор као кроз објектив пролазе неснимљене слике, но све је то надокнађено, иако се путовало „најнормалније“... „Једно петнаест сати“.
„У бифеу је атмосферу градио неки фрулаш. Шта год извадиш из малог мозга, уме да свира. Аниматор је, ради са децом, талентован за сценски наступ. Причао ми је да се на мору забављао тако што би дошао до рецепције и фрулом одсвирао звоњаву телефона...“
Биће да је и тај чаробни фрулаш јунак заслужан за то што је воз до Бара стигао за свега петнаест сати, а то што се некада путовало седам или осам, из неке је друге бајке, изгледа.
Био је мрак, немам појма где смо тачно били, али није била станица. Причали су да ће да нас врате за Београд, да ће да нам врате паре, па да ће да нам дају карте за неки други воз. Провели смо сатe тако Три сата је Митру непознат човек причао о љубавним јадима – она млађа, воли га, али њени родитељи, итд. – па је после те тортуре и сусрет са сумњичавим цариницима био освежење