ЗА НЕГАТИВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ НИЈЕ КРИВО ПИТАЊЕ, ВЕЋ ОДГОВОР
МЕЂУНАРОДНИ СУД ПРАВДЕ И КОСОВО
Највећи број држава признао је Косово 2008. и 2009, што је доказ да саветодавно, необавезујуће мишљење МСП дато 2010. није имало никаквог утицаја на њихов став. Он је, без сумње, био детерминисан политичким ставом тих земаља
Често се у последње време чују критике на рачун владе која је својевремено поставила питање Међународном суду правде (МСП) о томе да ли је или није једнострано проглашење самосталности Косова у складу са међународним правом. Суд је дао саветодавно мишљење 2010. Они који имају неку представу о овом питању и који не пате од, у Срба традиционалне амнезије, извесно се неће сложити са доста грубим квалификацијама израженим у критикама политичара на власти, које су вероватно пре свега у функцији дневнополитичких циљева. То је главни разлог за овај текст који покушава да на други начин информише јавност.
Треба прво рећи да је МСП 2010. први пут од кад постоји донео саветодавно мишљење о унилатералној одлуци о независности, која није везана за колонијализам. По мишљењу многих стручњака за међународно право, питање које је Србија преко Генералне скупштине поставила било је несрећно срочено и на штету Србије. У политичком дискурсу у Србији се подносиоци питања оптужују за незнање, због којег се Србија нашла ту где је данас, што је далеко од истине. Истина је да су бројни стручњаци мишљења да је тако постављено питање омогућило Суду да у мишљењу избегне одговоре на друга важна питања која произлазе из Декларације о независности.
Оцена је да је слабост питања била у томе што није укључивало последице Декларације о независности, што је Суду омогућило уже тумачење, односно да не да мишљење о томе под којим условима једна земља која је прогласила независност може да стекне статус државе и колико је она потенцијално у могућности да врши ефективну власт на односној територији. Суд је оценио да се само тражило мишљење о томе да ли је проглашење независности у складу са међународним правом, да постављено питање није укључивало и питање права на самоопредељење и на постојање права на „корективно отцепљење“, због чега се ограничио на утврђивање да ли је проглашењем независности прекршено међународно право или lex specialis који
је установљен Резолуцијом 1244 Савета безбедности.
Да је коришћено међународно искуство, односно да је постављено питање слично ономе које је поставила канадска држава у случају Квебек пред Врховним судом Канаде, МСП би морао да да шире тумачење, које је могло да се користи као преседан. Питање је требало да садржи и то да ли Декларација о независности Косову даје и право на сецесију од Србије, јер би у том случају одговор Суда био негативан.
Истина је да је последица саветодавног мишљења МСП за Србију била штетна, јер по њему унилатерална Декларација о независности није нелегална по међународном праву. А да је питање укључивало и да ли позитивно мишљење укључује и право на формирање државе, Суд би свакако донео мишљење о нелегалности такве одлуке, као што је и доносио у неким другим случајевима. У случају Квебека суд је одлучио да сецесија не би могла да се оствари унилатерално, због успостављених веза економске, друштвене, културне природе у Канади а да не изазове озбиљне ризике, поткрепљујући то тврдњом да је Устав више од писаног текста и да обухвата читав низ правила и принципа који обезбеђују функционисање уставне власти. Сходно томе сецесија не би могла да се оствари унилатерално, већ једино путем преговора заинтересованих страна у постојећем уставном оквиру.
Убрзо по објављивању Декларације о независности 2008, бројне земље - а посебно оне развијене, које су и учествовале у операцији Милосрдни анђео - признале су Косово, што су стручњаци за међународно право оценили преурањеним и делинквентним. Указивали су, такође, да негативне последице на међународном плану настале након мишљења МСП нису биле у самом питању колико у одговору Суда. Треба се подсетити и да је највећи број земаља признао Косово 2008. и 2009, што је несумњив доказ да мишљење Суда дато 2010. није имало никаквог утицаја на њихов став, који је без сумње био детерминисан политичким ставом тих земаља.
Неки су покушали да укажу да је случај Косова случај sui generis што у најмању руку звучи цинично, јер је сваки случај - по сличном или истом постављеном питању који је био предмет расправе у Суду - био специфичан. Указивањем на квалитет sui generis случаја хтела се нагласити његова посебност и јединственост, што укључује да убудуће може да се користи и као преседан у међународном праву.
Да би се објективније оценила садржина постављеног питања требало би имати у виду и Резолуцију 1244, у којој мислим да би требало и тражити одговор зашто је на тај начин питање постављено. Резолуцијом 1244 је, наиме, гарантован територијални интегритет Србије у складу са међународним правом (дакле битан атрибут државе), а Савет безбедности је био гарант Резолуције. То је био разлог зашто је Србија пристала на повлачење војних снага са територије Косова и на долазак мировних снага. Каква би то била држава која би се својевољно одрекла своје територије да није било гаранције Савета безбедности и да није веровала у норме међународног права да се територијални интегритет решава између држава.
Гаранција Савета безбедности, ипак, није спречила доношење одлуке о сецесији и признање државности од земаља које су највеће заговорнице владавине права и легалитета и која је у међународном праву створила лош преседан. Тај преседан је и основни разлог што државе које су суочене са опасношћу од сецесије појединих региона нису признале Косово. Али, непоштовање обавезе Савета безбедности је без сумње допринело и смањењу поверења у међународне институције.
У том смислу треба тумачити и неспретно - ако је уопште било неспретно - постављено питање Србије, која није размишљала о могућности сецесије због дотадашње праксе у међународном праву, а посебно зато што јој је територијални интегритет Резолуцијом 1244 гарантовао Савет безбедности. А управо уже тумачење и доношење саветодавног мишљења Суда омогућило је сецесију Косова и отворило Пандорину кутију у међународној заједници и дијаметрално различите ставове, посебно међу земљама које имају и оних које немају сличне етничке проблеме као што је косовски. Можда би ваљало поставити хипотетичко питање - како би, на пример, САД реаговале под претпоставком да су поставиле исто питање и добиле исто мишљење о декларацији о независности уз сецесију Тексаса? Или, шта би било да је Србија, као што је била пракса у другим случајевима сецесије, покренула војну силу у циљу њеног спречавања, односно заштите територијалног интегритета, а за то је имала гаранцију у складу са Резолуцијом 1244, а и право (по међународном праву) и да ли би била поново суочена са неким новим Милосрдним анђелом?
Није овде место да се говори о карактеру и степену обавезности међународног права. Подсећање на неке чињенице је у функцији залагања да данас, када се повећао притисак на Србију да закључи правно обавезујући споразум са Косовом, није примерено веома неодмереним речником критиковати претходну политичку структуру, повећавати тензије у друштву, делити народ и трошити енергију на бесмислене расправе. Није, такође, примерено паметовати осам година након доношења саветодавног мишљења Суда (које и није правно обавезујуће ), имајући у виду критике не малог броја експерата за међународно право на рачун тог мишљења и не узимајући у обзир сплет међународних околности – на Декларацију није реаговао ни специјални представник генералног секретара УН, јер је оцењено да она „није дело институција привремене самоуправе“, уследило је брзо признање Косова у чему су посебно предњачиле најмоћније земље света, а нису испоштоване одредбе Резолуције 1244 која је гарантовала територијални интегритет Србије. Уместо да свако из свог угла тумачи оно што се десило пре осам и 10 година, данас би требало покушати да се, пре свега дипломатским путем, пронађе најбоље могуће решење у овом тренутку.
Уместо да се критикује претходна структура, дели народ и троши енергија на бесмислене расправе, требало би покушати да се пронађе најбоље могуће решење у овом тренутку