ПРИЧА С ТУЖНИМ КРАЈЕМ

ОПОЗИЦИОНАРЕЊЕ, ЛЕТА 2018.

Списак „спасилаца“наставља да расте упркос поукама са досадашњих избора о важности удруживања. Није, чак, више ни занимљиво. Само је (о)тужно. Као да смо сви већ стали у јагодински ред, чекајући милост Драгана Марковића Палме

Ко су грађани у тужном јагодинском реду – да ли су то жртве или саучесници у убијању Србије, које их је и довело у ситуацију да сатима чекају помоћ од две-три хиљаде динара, непознатог порекла?

Да ли смо остали без кичме, коју комшије Румуни упорно показују, борећи се на улици против корупције - оне исте пошасти која и нама, потпуно неометано, изједа садашњост и убија будућност?

То су неке од тема око којих се води расправа на друштвеним мрежама – тек да се не може рећи да нема никаквих знакова свести о стварности у којој, овако обамрли, бауљамо. И успут се, свакодневно, прилагођавамо још понекој муци недостојној човека.

Трећи пут се срушио потпорни зид на ауто-путу чију изградњу сви плаћамо?! Добро, бар нико није погинуо.

Откривен је још један тендер скројен за потребе преливања новца грађана у приватне џепове – сада преко увођења електронских дневника у државне школе?! Шта да се ради, свака је власт лоповска, бар се не пуца.

После железничке, скоројевићка памет која презире обичне смртнике укида и аутобуску станицу у Београду, правећи од српске престонице једини велики град у Европи (осим Тиране) у ком се главни саобраћајни чвор не налази у центру, на добробит свих?! Па добро, снаћи ћемо се, нисмо ни навикли да нам буде лако.

Гледај своја посла. Као да од тебе нешто зависи? Све ће се ово звати јуче.

А не баш тако давно – било је овде отпора за дивљење. Храбро и

достојанствено, три месеца по цичи зими, за изборне резултате 1996/97. Бескомпромисно, у јесен 2000, опет у одбрану изборне победе.

Другим речима: колико год били изубијани и измучени, колико год густ био медијски мрак, колико год масовно било исељавање из земље – грађани умеју да се усправе и побуне против неправде, отимачине и бесмисла. И да не питају за цену тог отпора.

Разочарали се у петооктобарце? Да. Али су – и то чак они за које се тврди да су „најразмаженији“, бирачи грађанске провенијенције уочи председничких избора знали да сатима стоје у реду да би дали подршку кандидату за кога им се учинило да има капацитет за враћање изгубљене наде.

Аутократска власт то добро зна – о томе говоре свакодневна истраживања јавног мњења, али и акције усмерене против и најмањих заметака отпора. Сећате ли се, рецимо, прекршајних пријава васпитно подигнутих против студената, оптужених за „организовање“прошлогодишњих пролећних протеста против диктатуре?

Наравно да опозиционо деловање у таквим условима није лако. Али га нимало једноставнијим не чини унутаропозиционо одмеравање (слабих) снага, које је обележило депресивно лето 2018.

Најпре се Савез за Србију из најављене најшире техничке коалиције, прављене с циљем да изроди прелазну владу до избора у демократским

условима, преметнуо у групацију са ставовима који деле бирачко тело (о Косову, ћирилици...).

Онда је Саша Јанковић закључио да свој десетковани Покрет слободних грађана може да удружи са још ситнијим и мање познатим организацијама и све то да представи као блок спреман да покупи опозиционе бираче грађанског усмерења. Одмах се, наравно, распламсао сукоб са претендентима на исто бирачко тело, Демократском странком (чланица Савеза за Србију) и Социјалдемократском странком Бориса Тадића (тренутно неудружена).

Активности су појачале обе фракције покрета Доста је било, односно „оригинални“ДЈБ с новим председником и новонастали Покрет центра. Такође нераспоређена (ни Савез, ни блок) Нова странка Зорана Живковића представила је акциони план рада и позвала на сарадњу. Испрсио се Александар Шапић - он се неће удруживати, јер се већ прогласио савезом, српским и патриотским. Указао се и Веља Илић, он ће исто десно, у највећу гужву.

Списак „спасилаца“ту се, свакако, не завршава, упркос поукама са досадашњих избора – оним о важности удруживања.

Да ли је овде реч само о лошим ђацима, неспособним да науче очигледно? Или су им – некима, многима, свима – припале такве улоге у режираном комаду с тужним крајем?

Није, чак, више ни занимљиво. Само је (о)тужно. Као да смо сви већ стали у јагодински ред, чекајући милост Драгана Марковића Палме.