СВЕТОВИ НА РУБУ КАТАКЛИЗМЕ
Поред препознавања нових позоришних тенденција, мисија фестивала је да приказује позориште које критички испитује свет у коме живимо. Ове године, та проблемска линија своди се на најопасније изазове с којима се суочавају савремена Европа и свет
Приближава се 52. Битеф. Како га представити у НИН-у? Уредник предлаже да напишем ауторски текст, али другачији од свих интервјуа које ових дана дајем другим медијима. То је сасвим фер захтев: мој лист може, ваљда, да има, у погледу представљања Битефа, неку повластицу... Када боље размислим, читаоци НИН-а заинтересовани за ову тему, имају ту повластицу током целе године. Ове колумне су, у добром броју случајева, неформални дневник селектора, преглед представа које сам гледао у свету, антиципација или потврда могућих учешћа на Битефу, давање или рушење нада домаћим позориштима која имају ту амбицију.
Сваки циклус рада на избору представа за Битеф почињем од: точка. Хоризонтална линија, вертикална, две дијагоналне и кружница која их све обухвата и повезује... Није у питању алхемијска формула, призивање добрих духова, езотерија било које врсте. Реч је, напротив, о алгоритму, о графичком приказу општег концепта који мора, али мора да има свако издање Битефа све док га будем ја осмишљавао (да, јесaм опсесивно-компулсиван). Хоризонтална линија, то је уметнички феномен који нам се те године издвојио као важан, занимљив, актуелан. Данас је много теже него у доба настанка Битефа, готово немогуће (а, можда и илузорно), трагати за модернистичким новумом, за оним новим
и никад виђеним у позоришту, али се зато треба трудити да се препознају и истичу форме које су и даље радикалне, апартне, провокативне, еманципаторске.
Као што је прошле године нагласак био на представама дугог трајања, тако смо ове године Филип Вујошевић, драматург Битефа и ја изабрали да тај, естетски фокус буде на уметности инсталација. Ова одлука није била априорна, нити мотивисана жељом да се провоцира: да се на позоришном фестивалу прикажу, од укупно десет представа, чак три сценографска објекта без иједног глумца или неког другог извођача, које гледаоци сами обилазе, доживљавају, разумевају... Тако слоган 52. Битефа, Свет без људи значи и сцена без глумца... Поред највишег уметничког домета сва три пројекта, немачког Вечне Русије, израелског Па’ам и швајцарског Заоставштина. Соба без људи, још један разлог за њихово позивање јесте давање пуног легитимитета инсталацијама у контексту извођачких уметности. Наиме, инсталације се налазе на граници између визуелних и извођачких уметности: у овим првима су увелико препознате и признате, али не и у другим, бар не у нашој средини. Позориште је било и увек ће бити место непосредног сусрета и размене, енергетске, емоционалне, духовне и мисаоне, између глумаца и гледалаца, али мислим да треба легитимизовати и оне праксе које ће, у контексту театра, остати увек апартне, али извесно јесу (и) театар.
Баш у циклусу инсталација, хоризонтална оса програма се, ове године, укршта с вертикалном или, конкретније речено, тематско-проблемском. Поред препознавања нових позоришних тенденција, или како год да то данас зовемо, мисија Битефа је одувек била и да приказује позориште који критички испитује свет у ком живимо, које нас узнемирује, провоцира да мислимо и деламо. Ове године та се вертикална, проблемска линија своди на најопасније изазове с којима се суочавају савремена Европа и свет: раст десног популизма, јачања ауторитарних режима („нелибералних демократија“, како их сад зовемо), расизма и ксенофобије провоцираних мигрантском кризом... Овој тематици из корпуса инсталација, као неки пресек две носеће програмске осе, одговара представа Вечна Русија. Ауторски пројекат руске позоришне критичарке Марине Давидове, ова инсталација је својеврсни паркур који нас води кроз различите периоде руске историје, као кроз лавиринт, где се увек враћамо у средишњу, „престону дворану“, ону у којој столује актуелна власт: епохе и дизајн дворане се мењају, али кроз руску историју опстају ауторитарни режими владања, закључно с Путиновим.
Осим у контексту Русије, критика савременог света остварује се и у контексту целе Европске уније (свих њених 28 чланица), али, додатно и посебно, и Немачке, Словеније, Хрватске, па и Србије. Представа којом се 52. Битеф свечано отвара, Свита бр. 3: Европа, миљеника фестивалске публике, Француза Жориса Лакоста, састављена је од 28 музичких нумера, свака од њих је посвећена једној земљи чланици ЕУ, пева се на матичном језику, а базира на документарним аудио-записима који, у распону од политичких говора до сасвим интимних разговора, тематизују дотичне друштвене проблеме: десни популизам,
расизам, конзумеризам... Један од најзначајнијих представника политичког театра у региону, а сада и Европи, и такође миљеник Битефове публике Оливер Фрљић, долази на Битеф с две представе, Горки - Алтернатива за Немачку (Берлин) и Шест лица тражи писца (Загреб), који проблематизују не само јачање деснице у Немачкој, односно Хрватској, већ и питање, а које овај редитељ и иначе поставља – да ли и како само позориште реагује на ове појаве. У главном програму домаће позориште заступа представа Боливуд Народног позоришта из Београда, а по тексту и у режији Маје Пелевић, која у само на први поглед лакој форми кемп мјузикла мапира девијације типичне за друштва у транзицији: сурову приватизацију, терор страних инвеститора, ксенофобију, несолидарност међу самим жртвама транзиције.
Овај, политички јаче заоштрен део селекције заокружен је словеначком представом Одило. Затамњење. Ораторијум и естонском Прљавштина. Прва је програмирана за дан Пролога зато што, пре свега, враћа поглед с актуелне европске деснице на њено порекло или аналогије, на изворни нацизам оличен у лику Одила Глобочника, Словенца који је био један од најближих Хитлерових сарадника, а кога се у данашњој Словенији нико не сећа. Такође, ова представа, као већина пролога Битефа, указује и на прошлост самог фестивала, у конкретном случају на познати словеначки уметнички пројект Neue Slowenische Kunst из осамдесетих година 20. века, а који је, заједно са једним од својих главних представника и истовремено редитељем Одила Драганом Живадиновом, био веома присутан и омиљен на Битефу. Представа Прљавштина чувене естонске трупе Театар 99 заузима, у драматургији 52. Битефа, место својеврсне кулминације, јер се може доживети и схватити као комична, телесно изразито артикулисана метафора света на рубу катаклизме – оног који се, као што ћете видети, дословно ваља у блату.
После ње и поменуте Вечне Русије следе две преостале инсталације и једна музичка представа у којима се програмска вертикала благо помера с теме друштвене декаденције и пропадања (десни популизам, ауторитарни режими, ксенофобија) на тему индивидуалног пропадања, нестајања, конкретно – смрти. Као што је и логично, тема смрти кулминира реквијемом. Овог пута у питању је Реквијем за Л. у кореографији познатог белгијског кореографа Алана Платела, заснована на партитури композитора Фабриција Касола, а која комбинује Моцартов Реквијем с афричком популарном музиком и погребним песмама. То што су извођачи ове представе-концерта поглавито Африканци и што је, у великој мери, заснована на афричким мелодијама и ритмовима, јесте остварење и прве од две дијагонале концепцијског алгоритма. Од својих почетака Битеф никад није био фестивал искључиво европског и/или западног позоришта, већ светског у најширем смислу: због тога је нужна ова „дијагонала“која се своди на заступљеност „незападног“позоришта на Битефу.
Поред афричке музике и извођача, ваневропску културу, мада би се теже рекло и „незападну“на 52. Битефу заступа инсталација Па’ам из Израела. Она је, истовремено, и носилац друге програмске дијагонале, а која се своди на промоцију нових имена светског театра. Сваком амбициозном фестивалу, а Битеф је ту функцију остваривао од својих почетака, један је од циљева да у светским оквирима препознају и „лансирају“нове и/или младе уметнике: ове године је то израелски уметник, музичар, светло дизајнер и концептуални уметник Надав Барнеа коме ће ово бити прво учешће на неком великом светском фестивалу (улога коју је прошле године „играо“немачки редитељ Ерсан Мондтаг).
Последње али не и најмање битно, напротив: поред свих вертикала, хоризонтала и дијагонала Битефовог концепта, ту је још и његов, можда, најважнији, обједињујући део - сама кружница. Она подразумева да све представе, без обзира по којој су „линији“ушле у програм, треба да буду врхунског уметничког домета. Јер, не заваравајмо се: програмски, кураторски концепти битни су за мању групу сладокусаца, а уметнички домет је оно што је најбитније за публику, те фестивал као целину.
Позориште је место непосредног сусрета и размене, енергетске, емоционалне, духовне и мисаоне између глумаца и гледалаца, али треба легитимизовати и инсталације које ће остати увек апартне али извесно јесу театар