СВОЈИ НА СВОМЕ
Многи су веровали да се заиста променио. Засенила су их одела која одједном више нису била предимензионирана као ономад, таман колико је био предимензиониран и његов тадашњи патриотизам. Једнако заводљива била је и нова, проевропска политика, опет скројена по мери актуелног тренутка и филозофије „дај им оно што желе да чују“, што је многе навело на помисао „ма можда се заиста променио; па свако има право да напредује!“.
И напредовао је. Данас када се Србија, као у добра стара времена, много више бави наоружавањем правим оружјем, а не културом и науком и када се најављује враћање обавезног војног рока, ствари су нешто јасније. Као што су Секс Пистолси некада извели Велику рокенрол превару, тако су Томислав Николић, Александар Вучић и Војислав Шешељ у Србији извели Велику радикалну превару. Или напредну, сасвим је свеједно.
Полако се затвара пун круг и Србија се враћа свему ономе што су радикали за њу желели, али нису могли. Напредњаци и желе и могу, а богами и хоће. То је постало јасно већ у првих годину-две напредног мандата, бар онима који су умели да „прочитају“Информер, иначе наставак Вучића другим средствима. Не каже џаба наша древна народна пословица: „Шта ти Вучић мисли, то ти Информер каже“.
Они, пак, са јефтинијим улазницама, који нису баш најбоље видели шта се дешава, морали су да мало сачекају, да се преко константног погоршавања односа са буквално свим суседима у региону, преко МиГ-ова без акумулатора, па МиГ-ова са акумулаторима, дође до све отвореније ремилитаризације друштва.
Дошли смо на онај почетак на којем смо били 2007. године, када су радикали у старим, шљампавим оделима били у опозицији и нису могли да спроведу ништа од својих идеја, само што сада више нису у опозицији, имају нова одела и могу све. Па и да врате обавезно служење војске.
На опаску опозиције да би операција поновног увођења војног рока коштала чак 700 милиона евра, председник Србије Александар бурно је реаговао и таман када је деловало да ће о томе причати дуже него што путарима треба да направе добар потпорни зид на Коридору 10, неко му је напоменуо да је сличну процену дао министар Зоран Ђорђевић, кога је управо он именовао.
„Какав геније!“, јетко је приметио Вучић, помисливши како му је управо пропала цела тирада о опозицији коју је претходне ноћи марљиво, озбиљно и одговорно смишљао.
И шта сад? Па ништа. Наоружаћемо се још мало, можда не баш онолико колико смо већ наоружани ако питате Информер, јер би то значило да остатку света буквално ни пушка није остала, припремићемо специјални систем за контролу времена (извор: нећете веровати – опет Информер), грунућемо као припрему снег, сметове, олује, урагане, торнада и Марка Ђурића на Албанце, а онда ћемо на њих послати регруте који су одслужили обавезна три месеца да их својим искуством дотуку.
Само да путари пре тога среде онај потпорни зид, да можемо да прођемо до срца Србије.
Полако се затвара пун круг и Србија се враћа свему ономе што су радикали за њу желели, али нису могли. Напредњаци и желе и могу, а богами и хоће. То је постало јасно већ у првих годину-две напредног мандата, бар онима који су умели да „прочитају“Информер. Не каже џаба наша древна народна пословица: „Шта ти Вучић мисли, то ти Информер каже“