Хероји остају сами
СТРЕНГЛЕРС: ТАЈНА ИСТОРИЈА РОКЕНРОЛА
Култни британски састав није извршио утицај само на панк сцену у својој земљи, већ и на овдашње новоталасне бендове. Својим наступима често изазивају и контроверзе, што се догодило и на недавном београдском концерту
Рок група Стренглерс (The Stranglers), најдуговечнији непрекидно активни изданак првог таласа британског панка, одржала је експлозиван, деведесетоминутни концерт на Београдском фестивалу пива, и, што је много важније, изазвала је жучну реакцију режимских ботова зато што је њен басиста и фронтмен Жан-Жак Бурнел изнео нимало ружичасто виђење председника Србије. Свако ко познаје дугу историју овог отпадничког а чудесно жилавог и пркосног бенда зна да његови чланови, иначе веома образовани, не гаје љубав према улагивању и политичкој коректности и да нимало не зазиру од провоцирања естаблишмента. Исто тако, свако ко прати овдашња политичка дешавања мораће жестоко да се напрегне како би се сетио када је последњи пут неком домаћем или страном рок саставу пошло за руком да испровоцира власти или њене ботовске послушнике.
Oчито је да су прави људи урадили праву ствар у право време и да се дубоко апатичној Србији догодио рокенрол у његовом изворном, бунтовничком облику. А мало ко је у историји популарне културе живео рокенрол живот тако бескомпромисно, бурно и храбро као Стрeнглерси, и мало чија прича као њихова може да послужи као пример борбености и непризнавања пораза у околностима које би фатално деморалисале готово свакога.
Званична историја панка, постпанка и новог таласа – коју су обликовали људи попут Џона Севиџа, утицајног рок критичара којег су 1977. покосиле песнице Жан-Жака Бурнела, власника црног појаса у каратеу – каже нам да су Стрeнглерси пре свега били њувејв бенд, да су доспели на сцену у време експлозије панка, да су од 1977. до 1990. године нанизали 21 сингл у британском топ 40, укључујући класике Golden Brown, Peaches, No More Heroes, Nice ’n’ Sleazy, Something Better Change, Skin Deep i Always The Sun, као и хит обраде Walk On By, All Day And All Of The Night и 96 Tears, да је звук бенда током седамдесетих био агресиван и експерименталан ослањајући се на Бурнелов снажни, мело-
дични бас и клавијатуре Дејва Гринфилда, а да се почетком осамдесетих трансформисао у софистицирани поп-рок, да су прва четири албума Стренглерса Rattus Norvegicus (1977), No More Heroes (1977), Black And White (1978) и The Raven (1979) имала великог успеха код публике, да је бенд на почетку био веома критикован због „мизогиније“и „инфантилне лирике“, да је доживео фаталан ударац када га је 1990. године напустио гитариста, фронтмен и главни певач Хју Корнвел, а да је после низа анонимних албума са певачем Полом Робертсом и гитаристом Џоном Елисом, доживео неку врсту ренесансе и код публике и код критике са албумом Norfolk Coast (2004) на којем је дебитовао гитариста Без Ворн (данас главни певач, с обзиром да Робертс више није у постави).
Истина је да Стренглерси, због „јеретичког“коришћења клавијатура, свирачког искуства и тражења инспирације у психоделији, прог-року и блузу, никада нису били прави панк бенд, барем не у ортодоксном облику који су форсирали критичари попут Севиџа, али њихова свирка јесте била агресивна – резултат каљења кроз стотинак наступа по лондонским пабовима и сталних туча са непријатељски расположеном публиком – и јесте се уклапала у менталитет млађаних панкера који те 1976. године још нису имали своје бендове, већ су долазили на концерте Стренглерса да уче занат и инспиришу се. Странглерси јесу били најстарији учесник (и по годинама и по стажу!) првог таласа британског панка (заједно са The Sex Pistols, The Clash и The Damned), али били су изопштени из елитног друштва. Свеједно, албум првенац Стренглерса, знаменити Rattus Norvegicus, надмашио је по продаји све што је снимила (и што ће снимити) њихова конкуренција, а садржао је стихове због којих су Стренглерси оптуживани да су женомрсци и сексисти. Томе је нарочито допринела политички некоректна реп-реге песма Peaches – уз God Save The Queen најконтроверзнији велики хит 1977. године у Британији – са својим духовитим приказом мушког воајеризма на плажи…
Кад се медијска бура остави по страни, песма Peaches и албум Rattus Norvegicus избацили су на сцену једну велику музичку новину – конзистентно коришћење баса као водећег инструмента, инспирисавши Питера Хука (Joy Division), Адама Клејтона (U2) и Сајмона Галупа (The Cure) да почну да свирају као Жан-Жак Бурнел. Његов утицај на те бендове помиње се тек однедавно. Првим постпанк албумима, са другачијим звучним поетикама у односу на панк, уобичајено се сматрају првенци Public Image Limited (First Edition) и Siouxsie And The Banshees (The Scream), који су објављени крајем 1978. године. Стренглерси су се отиснули у исте воде шест месеци раније са својим бриљантним, мрачним албумом Black And White, али он се готово нигде не спомиње ни као пионирско дело постпанка или готик-рока, нити се сврстава у ове жанрове.
Основано се може претпоставити да је ово брисање из историје цена коју су Стренглерси платили због начина на који се Бурнел, човек злогласно кратког фитиља, обрачунао са Севиџом (касније аутором најважније књиге о панку England’s Dreaming), након што је овај написао негативан приказ албума No More Heroes. И далеко да је то био једини или највећи ексцес свадљивих Странглерса. Шта кажете за везивање угледног француског критичара лепљивом траком за високу пречку Ајфеловог торња? Отмица и присилно одвођење новинарске „неверне Томе“на концерт Стренглерса да се увери у квалитет њихових наступа? Наступ са професионалним стриптизетама у лондонском Батерски парку као одговор на оптужбе за мизогинију? Хапшење у Ници због изазивања побуне? Откриће да највећи хит бенда, нежни валцер Golden Brown (1981), заправо говори о хероину?
Иначе, ова песма нетипична за Стренглерсе, избацила је у први план Хјуа Корнвела, који се показао као власник једног од најлепших вокала у британском рокенролу. Golden Brown је бенду спасио каријеру после пропасти концептуалног албума The Gospel According To The Meninblack (који се бавио посетом ванземаљаца) и постао камен темељац музички смиреније фазе стваралаштва бенда, у којој је Бурнелов бас изгубио ранију улогу и звук. Стренглерси су од 1981. постали широко препознатљиви по Корнвеловом гласу, а када је он 1990. изненада напустио бенд, произвео је ефекат као да Ролингстонси остају без Мика Џегера. Стренглерсе су без Корнвела отписали буквално сви, укључујући њихову издавачку кућу, али они су наставили да свирају. у новом миленијуму су се чудесно и вратили на сцену. Тада је почела поновна евалуација значаја Стренглерса и Бурнела у историји рок музике – превасходно преко нових генерација критичара, неоптерећених искуствима и предрасудама својих старијих колега.
А занимљиво је да таква искуства и предрасуде нису имали ни критичари из бивше Југославије. Док су у домовини били прокажени, Стренглерси су уживали велико поштовање код овдашњих рок новинара, а оставили су крупан утицај на новоталасне бендове као што су Електрични оргазам, Филм, Шарло Акробата, Дисциплина кичме, Екатарина велика, Луна...
Иако је повратак Стренглерса дошао на таласу носталгије за панком и новим таласом, иако су се они мање-више вратили звуку са почетка каријере, не може се рећи да се возе на носталгији. Подржани веома лојалним фандомом, Стренглерси наступају са младалачком енергијом (с тим што се бубњар Џет Блек повукао због лошег здравља и уласка у осму деценију живота), свирајући и старе и нове песме. Спремају нови албум и гаје здрав однос према неумитном биолошком крају, што се види у стиховима њиховог позног бисера Relentless (2006) и на црнохуморном омоту за сада последњег албума Giants (2012), на којем су сами себе повешали. Они знају да време више није на њиховој страни, али да га је глупо проводити у страху, зароњен у успомене. Они неустрашиво иду напред. Сами су себи постали хероји, у духу песме No More Heroes.
Стренглерси заправо никада нису били прави панк бенд, али се јесу уклапали у менталитет млађаних панкера седамдесетих