Мучење надом
Упетак, 24. августа умро је Фридрих Ниче. Добро, мислим, 1900. године. Умро је у нервном растројству од сифилиса. Није, ваљда, сифилис запатио од Лу Саломе!? Или, још горе, од рођене сестре у коју је био заљубљен... У нервно растројство Ниче је запао у Торину када је гледао како кочијаш бесомучно шиба мршаво кљусе које је, под теретом, посрнуло на калдрми. Ситнице, ситнице сломе нежну душу.
А био је, баш, поменути петак, 24. августа када сам из Мокранског врела, ко зна који пут, спасавао пчеле које се даве у води. Мики Луле, ватрогасац у пензији, тврди да пчеле долазе на врело да се намерно удаве, да ту свој живот заврше. Као да из неког разлога више воле да буду храна рибама него црвима, мравима, па и стршљеновима.
Елем, износим на длану пчелу из врела, спустим је на камен, а она се стресе, не само крилцима, већ целим телом и умре копрцајући се ножицама. И, сад, реците поштено, није ли то довољно за нервно растројство!? Ту се, не знам зашто, сетим Беле Хамваша, тачније драме Мучење надом покојног Милана Митића из Беле Паланке. То је драма о измишљеном сусрету између Беле Хамваша, писца „космичке свести“и Шандора Мараија, писца „грађанске поетике“, а разговор између ове двојице мађарских гиганата води се у кафићу, негде на обали Пацифика.
Е, сад, Бела Хамваш није хтео да емигрира из Мађарске и под најездом стаљинизма завршио је као ноћни чувар на градилишту не објавивши ни слово за живота. А Шандор Мараи је за другу домовину изабрао Америку али се, под старост, убио патећи за – мађарским језиком. Зато, ваљда, и не смем да из ове стаљинизоване Србије збришем за Индију и да патећи за српском речју, испалим себи метак у главу, као Мараи, негде у Кашмиру.
Милан Митић није успео да за живота објави и постави на сцену Мучење надом. А то му је убедљиво најбоља драма и дође ми да позовем мог фана Душка Ковачевића и да га молим да Мучење надом постави на сцену у Звездара театру.
Него, и мене мучи нада. Ако је градоначелник Ниша одбио да отвори Филмске сусрете, а све у страху да ће га публика извиждати због аеродрома, да ли су се и глумци „уплашили“да честитају Радошу Бајићу награду „Павле Вуисић“? Поготово после поздравног говора мог Алека на Конгресу слависта у Београду. Том приликом, мој Алек је рекао да су Србима и осталим словенским народима потребни „нови просветитељи“. Ах, није ваљда мислио на мене!?
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, нема, ту, недоумице: „А на кога би другог мислио него на тебе!? Довољно је, дечаче, да те човек погледа па да схвати да си месија! Уосталом, зар ти и лепа Ирена из белопаланачке библиотеке није, ономад, рекла да јој личиш на Исуса Христа! И није ли ти то, својевремено, рекла и твоја Биља док си као лептир обигравао око ње, удварајући јој се!“
И, ако нећу да се фемкам, наравно да сам свестан да ми је, са неба, поверена улога новог Ноје. Али, не знам зашто сам себи увртео у главу да моја Нојева барка мора да има метални кревет са месинганим куглама и насликаним пауновима. Без тог кревета барка би ми, некако, била неубедљива! А бели кревет са месинганим куглама прати ме од детињства, када сам дрхтао од страха плашећи се панично смрти, баш као Сјерен Кјеркегор...
Раширио сам међу пријатељима да ми, под хитно, треба кревет са месинганим куглама. Знам да моја адвокатица Тања из Ниша има такав кревет, али, авај, она још спава у њему па ми је за усељење на Нојеву лађу поклонила диван тепих. А такав кревет ми је обећала и моја глумица Милица из Зајечара која ће сигурно стићи до Холивуда. Али, гле, кревет стиже са сасвим неочекиване стране, од Слободана Милошевића! Шатро, из села Шпај код Црвене Реке. Додуше, Милошевићев кревет нема месингане кугле, ни паунове, али има црвене руже које је, својевремено, носила једна моћна жена са Дедиња, а која данас живи иза зидина Подмосковља. А гле, њен јуноша постао министар војске, а да војску није ни служио.
Ту моја Црна не може да издржи, а да не каже: „Пошто твој Алек најављује поново обавезно служење војног рока, ето прилике Вулину да под старе дане постане регрут. Мада данас Србији треба војвода Мишић, а не неки миш из Алековог кабинета.“
Или: ако је градоначелник Ниша одбио да отвори Филмске сусрете а све у страху да ће га публика извиждати због аеродрома, да ли су се и глумци „уплашили“да честитају Радошу Бајићу награду „Павле Вуисић“