Чија су наша сећања

Две деценије након ратова на простору бивше Југославије на хиљаде породица и даље трага за својим најмилијама, хиљаде лица се воде као нестали. Судећи по брзини решавања њихових судбина, чини се да нема довољно воље, ни хуманости да се бар на неки начин ублажи патња оних који још трагају за синовима, ћеркама, мужевима, очевима...

Овај хуманитарни контекст иницирао је уметнички пројекат Нестали, који је у организацији Међународног комитета Црвеног крста осмислио и спровео професор Факултета примењених уметности у Београду Марко Лађушић и представио га у фоајеу Дворане КЦБ-а (до 9. септембра). Приказано не само да од негалеријског простора твори галерију, већ преноси осећања до којих су аутори дошли посредно, најчешће генерацијски не припадајући искуству „нестајања“у ратним сукобима.

„Карта на коју смо играли је емпатија, а порука коју шаљемо је критика друштва и опомена на последице ратних разарања у којим често страдају ’обични’ и сасвим невини“, објашњава за НИН Лађушић. Уметничким средствима, група студената из Београда, Новог Сада и Ријеке пренела је мисао да „није свеједно ако неко други пати... толико година“. Сви су они прошли кроз „експеримент истраживања своје душе“, у смислу да ли су у стању да разумеју другога и да му, колико могу – помогну. „А ти невољници често желе само да их неко саслуша, док је оном који слуша већ преко главе туђих невоља“, Лађушић тумачи уметничко-истраживачки приступ теми што нам је, чини се, од све мањег значаја. Не и младим уметницима, чини се на основу њихових радова.

Стога на први поглед и не може да се докучи да ли је аутор цртежа људи међу бодљикавом жицом, рушевинама, у редовима за експортацију некамо, лично изгубио тог неког представљеног само силуетом, међу густим линијама и сенчењима, како су остали у групи приказани. И да ли је нечије сећање, а „једини рај из којег нас не могу избацити“, аутентично, испуњено интимном муком аутора.

„Сам процес рада је подразумевао транспоновање осећања, али и превођење једне уметничке форме у другу“, каже Лађушић, откривајући да је сарадња са Академијом примењених уметности у Ријеци значила и низ предавања гостујућих професора који су студентима (тамо, и у Београду, на ФПУ) предочавали разне начине да се из „себе“и „свога“изађе.

Дејан Атанацковић, визуелни уметник, професор у Фиренци, писац и добитник НИН-ове награде је, примера ради, својим младим слушаоцима - говорећи о свом раду - приближио да се „може нестати и услед поплаве бесмислених информација, конструисањем лажних историја, те инвестирањем у краткорочно сећање“, као и да феномен нестајања није искључиво везан за ово поднебље. То је глобална тема у свету лишеном аутентичности, свету имитација које се појединцу често чине као једина стварност.

Резултат размене идеја и емоција јесу кратки видео-радови неколико десетина младих стваралаца што се у лупу понављају на екрану, баш као историја. И, баш као у животу, у свест вам уђе тек понека слика, рецимо, плутајуће хаљине без власнице, која симболише нестајање, али и бол поводом нестанка. У случају кад је, као код Жељке Мићановић, „Св(иј)ет мог д(ј)етињства“збиља изгубљен у Тузли током деведесетих, сећања се преламају и прожимају са свакодневицом, као да је то бивше подједнако реално и живо, као ововремени призори.

Могу ли сви једнако да осете патњу о којој говоре Нестали? Могу, поготово ми са ових простора, жртве бомбардовања, братоубилачког војевања, миграција..., тврде аутори. „Наша је судбина нестајања“, закључује Жељка Мићановић. Само што на најпогубније последице треба подсетити политичаре, поручује Марко Лађушић. Ми се надамо да ће „адресирани“разумети уметнички језик, кад већ нису језик цифара у евиденцији несталих.

Могу ли сви једнако да осете патњу о којој говоре Нестали