Дводневна мисија великог месије
Политички домети посете српског председника општинама на северу Косова, без сумње, данима ће се анализирати из свих могућих углова, у распону од значењских до симболичких, иако поруке које је изнео нису уопште одударале од његовог званичног политичког тона. И своде се на три: Србија нема никакав нацрт решења за Косово на видику, „а када буде имао нешто да саопшти о договору, то ће урадити не у Београду, већ у Косовској Митровици“. Жели да сачува свој народ, земљу, институције и мир на Косову. И циљ му је да покуша да успостави мостове пријатељства са Албанцима. Укратко, мир, стабилност и пружена рука која, за сада, како је рекао, виси у ваздуху. Дакле, у говору Александра Вучића није било ничег новог, нарочито не историјског.
Па шта је то онда ову његову дводневну посету учинило тако важном, другачијом и судбоносном у односу, рецимо, на ону такође дводневну из јануара ове године, кад је на косовској турнеји посетио манастир Бањска, па се у Косовској Митровици састао са српским званичницима на КиМ, да би на крају, до дуго у ноћ, слушао муке грађана у Лапљем Селу, јужно од Ибра. А оне се уопште нису тицале високе политике него тегобе свакодневног живота - тражили су посао, стан, пут, лекара, трактор, стоку… Сценарио је и за ову посету био сличан само што је уместо појединачних донација сада имао инвестиционе пакете за десет општина у којима живе Срби.
Али, мирис конфликта који се осетио у Бриселу након противљења албанске стране да дозволи посету брани и језеру Газиводе, симболика мапе пута која носи дубља политичка значења и каприц да на пут свакако крене (што његови сарадници зову Вучићевом неустрашивошћу), учинили су ову посету Косову прворазредним медијским и политичким догађајем. И још као бонус, све се то заједно показало као добра прилика да се хомогенизује српски народ на Косову и у Србији. Али и да се узгред, још једном, оптужи бивша власт, односно садашња опозиција, за фактичко губљење Косова. Три у један!
Зато смо присуствовали директном преносу боравка Александра Вучића на Косову, посредством сајтова скоро свих дневних листова, који су из минута у минут извештавали о кретању председника, али и телевизијских преноса посете у реалном времену. Уз огромну медијску тензију која се подизала комбиновањем живе слике и коментарисања из студија, са додатним динамизовањем, наглим и драматичним прекидањем аналитичара у пола речи, најавама да ће се „управо тог тренутка“на неком пункту појавити председник Вучић и нешто судбоносно изјавити. Штавише, невиђена медијска спектакуларизација посете Александра Вучића Косову учинила је овај догађај par excellance политичким ријалитијем. А унакрсне поруке које су здруженим снагама слате са терена и из студија направиле су густу мрежу за додатно ловљење политичке подршке.
Непријатељски, готово ратни мизансцен појавио се овог пута као оквир за председникове речи мира о Косову као Гордијевом чвору наших промашених политичких потеза и трагичне идеје да се ратним средствима може постизати мир. Запаљене гуме, балвани, пушкарање у даљини и запреке као ехо речи са бине да смо све пробали на Косову осим политике мира и договора. А онда као епилог најава инвестиција као нове будућности и кључа за опстанак српског народа на Космету. И тужна слика мештана села Бање поређаних у шпалир, спремних за групни портрет са председником коме је забрањено да дође.
У оценама ове посете, нема сумње, албанске власти ће понети епитет лоших момака. Ипак, речи нису довољне да би се српски сматрали добрим. Јер за нормалност није довољан миротворни говор, него атмосфера у којој, на пример, никоме неће пасти на памет да албанским јуниоркама забрани играње утакмице у Србији. За нормалност је важно да председник никад не подржи екстремистичке групе које спречавају спортске догађаје. А подржава! Да се у Србију са Косова несметано долази на трибине, изложбе и фестивале. А не долази! Да се чују Срби са Косова који другачије мисле. А не чују!
Пет година је српска власт имала да елементарно нормализује живот како би нормализовала политику. Одлучила је да живот чека политичке одлуке. А то је дужи и много неизвеснији пут. Пример је и ова посета Косову.
Мирис конфликта учинио је Вучићеву посету прворазредним медијским и политичким догађајем. И још као бонус, била је то прилика да се хомогенизује српски народ и узгред оптужи бивша власт, а садашња опозиција, за фактичко губљење Косова