ФИНГИРАНИ СУКОБ
Нико ни после овог викенда не зна шта је Вучићева платформа за КиМ. И он и Тачи желе одлагање, јер је то начин да опстану на власти. Сви добро знамо чије и колике су заслуге за овакво стање на КиМ, јер је Вучић пристао на све оно што Тадић није ни помисли
Минулог викенда, председник Србије Александар Вучић окончао је још један државни водвиљ. Једина разлика у односу на идентичне, лоше режиране представе је та што се овог пута одвијала на Косову и Метохији у присуству Срба примораних да слушају лажна обећања и речи пуне контрадикторних ставова. Упадљиво је било одсуство свештенства Српске православне цркве, а разлози су јасни чак и површном посматрачу политичких збивања.
Игром случаја, био сам сведок ове трагикомедије, јер се моја породична кућа у Лешку налази на стотинак метара од места на коме је одиграна ова представа. Мучно и тужно је било гледати све те заставе и билборде који славе Вучићев долазак јер се радило о покушају супротстављања реалности на терену, тренутку у коме се налази Косово и Метохија и Срби који на тим просторима живе. Био је ово судар самопрокламоване државне допинг стратегије са стварним животом и у крајњој линији нормалношћу. У Лепосавићу и Лешку, недостајала је само штафета да дочек нашег вољеног вође буде потпун.
Поред уобичајених контрадикторних фраза испражњених од било каквог садржаја, Вучић је овом приликом похвалио Слободана
Милошевића, генерале, а напао бившу власт која их је изручила Хагу. Осим што су нам добро познати погубни учинци Милошевићеве политике на КиМ, Вучић заборавља да је део власти на коју се обрушио био и премијер Зоран Ђинђић са којим се тако радо и често пореди. Баш као што је свесно заборавио да помене сопствене „заслуге“за садашње стање на Косову. Прећутао је ратнохушкачку реторику, своју и тадашњих партијских другова - радикала, прећутао је и чињеницу да је баш у време бомбардовања био министар информисања у влади која је заратила са НАТО, био део политичке номенклатуре која је потписала Кумановски споразум и Резолуцију 1244 коју би сада тако радо да заобиђе. Није, разуме се, пропустио да кроз блато провуче ни садашњу опозицију, коју је окривио за независност КиМ. Тешко је, у тим речима, било не приметити страх који се разлио међу кључним домаћим политичким актерима и немогуће је било не уочити притисак на сопствене грађане зарад варљиве релаксације спољног притиска и покушаја да се одложи оно што је обећано. Предаја Косова и Метохије.
Нико ни после овог викенда не зна шта је Вучићева платформа за КиМ. До пре само неколико дана слушали смо приче о разграничењу, размени територија, да би на митингу у Косовској Митровици шокирао присутне речима: „Када вам причају да хоћу да мењам границе, не говоре вам истину, јер где су нам данас границе, зна ли ко? Ми мислимо једно, Албанци друго, део света мисли једно, други део света друго“. Можда би ово било и тачно да председник не прескаче једну ноторну чињеницу. Да су границе где он мисли да јесу не би му требала дозвола за улазак на Косово. А сви добро знамо чије и колике су заслуге за овакво стање.
У те „заслуге“свакако спада и темељна демонтажа свих српских институција на КиМ - од полиције, правосуђа, цивилне заштите до предаје телекомуникационог система. Вучић је пристао на све оно што бивши председник Борис Тадић није ни помислио. Многи се још сећају беса немачке канцеларке Ангеле Меркел, након посете августа 2011. када је Београд одбио да укине „паралелне институције“на северу Косова. И одмах да се разумемо, противник сам замрзнутог конфликта, преговарати се мора, али не о статусу. Пре тога мора се разговарати о људским правима, слободи кретања, о државној и приватној имовини, верским и културним објектима и њиховом статусу.
Нисам, морам рећи, претерани оптимиста када је реч о решењу косовског питања. И Вучић и Тачи желе одлагање, јер је то начин да опстану на власти. Са тешким политичким багажом који вуку није тешко претпоставити да би у случају постизања решења прихватљивог и Србима и Албанцима, за Запад постали сувишан баласт. Зато смо и сведоци квазидраматичних сцена прекида преговора. Реч је о договору двојице пријатеља и фингираном сукобу.
Приметно је, с друге стране, да велике силе убрзавају процес решавања косовског питања. Буде ли притиснут захтевима међународне заједнице, највише на шта Вучић може да рачуна је формирање Заједнице српских општина. Биће то једини уступак за потписивање свеобухватног споразума о нормализацији односа и омогућавање Косову да добије столицу у Уједињеним нацијама.