ВИШЕЗВУЧЈЕ
57. ОКТОБАРСКИ САЛОН „ЧУДО КАКОФОНИЈЕ“ Шта ће ново донети Октобарски салон из света, за чију се периферију предуго сматрамо, и да ли ће Београд бити културна престоница, бар током трајања бијеналне приредбе, од 14. септембра до 28. октобра
Крајем лета, или од 2014. сваког другог, домаћу публику визуелних манифестација подилазе жмарци у ишчекивању шта ће им ново донети Октобарски салон из света, за чију се периферију предуго сматрамо. Овогодишњом смотром, 57. по реду, названом „Чудо какофоније“, кустоски пар Гунар и Данијел Кваран поручује да центар културе и не постоји као такав, па ће Београд бити културна
престоница, бар током трајања бијеналне приредбе, од 14. септембра до 28. октобра текуће године.
Посетиоци чак седам простора које ће заузети највећа изложба савремене уметности у Србији (Музеј града у Ресавској, Галерије САНУ и Ремонт, три „филијале“Културног центра Београда – Ликовна галеријa, Подрум и Артгет, као и Уметнички простор У10), имаће прилику да виде
звезде међународне сцене – Такаши Муракамија, Јоко Оно, Хиту Стејерл, Олафура Елијасона, Анселма Кифера... и учествују у откривању младих домаћих нада. Укупно 72 уметника из 27 земаља представиће концепт куратора, заснован на разноликости израза, односно, њиховој какофонији. Притом, какофонију овде не треба схватити у пежоративном смислу, већ као „диверсфикацију – ширење у ра-
зличитим правцима и хибридизацију – стварање нових жанрова у савременој креативности“.
„Док је до пре само четврт века свет савремене уметности био отворен искључиво за ауторе са Запада, данас је он доступан ствараоцима са свих континената“, кустоси објашњавају за НИН. Сматрајући занимљивим да осмотре ту новонасталу ситуацију и прикажу глобалну продукцију, карактеристичну по употреби свих могућих материјала, техника и стилова, стране су уметнике позвали, а домаће одабрали на конкурсу и на основу препорука овдашњих колега.
„Интернационална сцена данас има много центара, и да бисте је ваљано сагледали, потребно је да развијете мрежу разнородних професионалаца – уметника, кустоса, критичара, галериста... из које ћете добити информације о томе шта се све дешава широм света“, кажу Данијел и Гунар Кваран. Осим тога, веома је важно, напомињу, редовно посећивати изложбе, бијенала, уметничке сајмове и атељее уметника.
„Такође, добијамо и гледамо каталоге многих поставки на дневном нивоу, док је и интернет моћно средство за прикупљање сазнања“, напомињу. Међутим, истичу, ништа не може да замени искуство директног контакта са ствараоцима, због чега Гунар, као директор Музеја „Аструп Фернли“из Осла, и Данијел, директорка Музеја уметности у Рејкјавику – много путују.
Конкретни излагачи на 57-ом издању Салона изабрани су на основу оног што они „фундаментално представљају“, по сопственом избору дела који их презентују, и осим различитим континентима (осим Аустралије), припадају и широком спектру генерација. Више од половине су жене, што такође верно осликава стање на глобалној уметничкој сцени. Публика ће срести најразличитије приступе стварању, од слика и скулптура, до инсталација, перформанса, in situ креација - дела насталих у односу са датим простором.
Овде се поново срећемо са погрешном представом о себи, ако узмемо у обзир шта мисле куратори: сва поменута попришта поставки нису ни безлична, ни досадна, како их углавном сматрамо, већ потентна и атрактивна. Куриозитет „Какофоније“представља и успостављање дијалога међу свим тим уточиштима различите публике, од алтернативне, до академске, у прилици да освести или се поново увери у сву ту силесију архитектонских стилова, топографски једног недалеко од другога. Ту неће бити почетка ни краја, или било какве хијерархије, препоручљивог правца кретања, а све у служби дочаравања вишезвучја.
Још једна је реч које се ми клонимо, а Кваранови је сматрају битном за своје виђење понуђених радова, а то је оригиналност, тешко замислива у време кад је све већ виђено. „Управо та слобода да се уметник определи за одређену тему, или крене са одређеним циљем и намером, основа је оригиналности, односно, чињеници да не постоји заједнички именитељ на међународној сцени“, наводе.
„То значи да данас уметник поставља своја правила и заснива их на пробирању оног што њему лично лежи од свега што уметност и неуметност (тзв. обичан живот) имају да понуде“, кустоси даље тумаче како стваралац функционише у широком спектру пракси и технологија, чија је асимилација у сопствено дело – сасвим легитимна. Уметник данас може да се окружи и сарадницима из других професија и области. И свака та ефемерна заједница биће „геометријски различита, у зависности од природе пројекта“, илуструјући логику експанзије, укрштања, отварања, расељавања…, својствених савременом стваралаштву. Пласираће свој „фрагментарни наратив“на путу кроз време и простор, изнедриће нешто лично и своје, па тиме и оригинално.
Али, док је Муракамијева „суперфлет“поетика брисања граница између високе и популарне културе – општепозната, као и активистички приступ Јоко Оно, или специфичан вид надовезивања на себе пређашњег Анселма Кифера…, нека од имена са овогодишњег Октобарца тек ће бити упамћена. Припремање Салона била је прилика и да Гунар и Данијел Кваран „нешто ново науче“, како са радошћу признају. Истовремено су могли и да споје „тон и слику“, односно већ им познате уметнике из Париза, Лондона, Њујорка... доведу у везу са српском постојбином, чему су примери Ђорђе Озболт, или Дарја Бајић, рецимо. Код Владимира Величковића, што је радом прославио и себе и своју земљу, одавно нема дилеме да је и светски, и овдашњи.
„У самом почетку рада на Октобарском салону, приступили смо индивидуалном истраживању и саставили листе аутора које смо знали или запазили, а као врсту сировог материјала за финалну селекцију“, кустоси објашњавају свој поступак, у ком су испрва сучељавали аргументе зашто баш тај неко одражава „Какофонију“. Ако би дошло до драстичног неслагања, име би скинули са листе, али, „у принципу, махом су били сагласни“. Временом, избор је постао синтеза њихових појединачних сензибилитета. Ако публика примети какав тон који штрчи, и он је одраз права на различитост.
Из тог разлога, кустоси своју поставку описују као „огледало света“. „Будући да нема одређене теме на коју уметници одговарају, публика ће њихова дела посматрати као индивидуална поглавља“, објашњавају даље Кваранови. Искусиће различитост, истовремено понирући у сваки рад понаособ, издвојен сопственом формом, филозофијом, позицијом у простору. „Посматрач ће читати изложбу на основу њеног назива, а радове на бази садржаја и визуелног утиска, а у складу са транспарентном релацијом између концепта изложбе и њене вербалне одреднице – Чудо какофоније“, они дају „инструкцију“за опсервацију Октобарца, која заправо значе да је свако виђење валидно и исправно. А ни на ово нисмо баш навикли, вазда вођени туђим дефиницијама, или држани под овом врстом притиска - да разумемо како нам се сервира.
Сад кад знамо да је свет глобално село, уметнички гледано, питамо се шта значи манифестација попут Октобарца за локалну средину. То је прилика да се цело село окупи на једном
месту, у слободном преводу. У односу на свет, бијенала попут нашег значајна су јер доприносе живости дате средине. Иако нису комерцијални, такви садржаји су потентни да „привуку различите актере уметничког света и створе синергију“. „Бијенала делују локално и интернационално на бази капацитета да валоризују ’парохијално’и ставе га у контекст глобалног“, кажу Кваранови.
Кад је Београд у питању, и сама шароликост излагачких простора „пева“какофоничним нотама, наглашавају аутори поставке. Нама као медију остаје да опоменемо на значај адекватног обележавања галерија где ће разнолики „оркестар“музицирати, да не би остали, као до сада, за већину непримећени. Јер, овакве смотре важне су да подстакну и „обичну“публику, и увере је да је Београд (бар током трајања Салона) део укупног уметничког универзума. А месец и кусур трајања изложбе – време празновања чињенице да смо у жижи уметничких збивања, што би нас могло ослободити комплекса паланке.
„Данас не постоји ниједан покрет или сцена повезана са одређеним географским центром који доминира уметничким светом, за разлику од ранијих ера у којима су се различити уметнички трендови (импресионизам, симболизам, кубизам, дадаизам, надреализам, нови реализам, поп арт, минимализам, концептуална уметност...) појављивали на Западу и бивали извезени у оне на периферији“, Кваранови неуморно понављају, објашњавајући одакле тај тобожњи „провинцијализам“потиче. „Та бивша вертикална хијерархија замењена је хоризонталном чији је центар свуда и нигде“, истичу.
„У овом светском простору, мултифокалном и егалитарном у својим принципима, све праксе, жанрови, стилови и начини дискурса коегзистирају, хранећи локалну културу и њом се појећи, као спољним референцама или изворима“, тумаче они. И, иако се не може оспорити позиција Париза или Њујорка, музеја и институција попут Лувра, Помпидуа, МоМА и Метрополитена, све шири слој образоване средње класе широм света, те „локалне“сцене сматра интригантнијим и узбудљивијим од главне. На овај начин се стварају „стварне заједнице љубитеља уметности, били они у Шангају, Сао Паулу, Кејптауну, Њујорку, Паризу, Берлину, Рејкјавику, Ослу…, или Београду.
Иопстају упркос политичким барикадама, економији, географији, па чак и чињеници да су две најважније институције (МСУБ и Народни музеј) толико дуго били затворени. Јер, чак и у депоима, дела комуницирају са уметничком интернационалом, у вечитом протоку идеја.
Што се тиче саме презентације, ту су политике различите, па националне збирке имају одговорност према баштини дате земље. Приватни музеји (попут „Аструп Фернлија“, који воду Гунар Кваран) имају слободу да комбинују, прикупљају изузетна дела на рачун локалних, да афирмишу одређене уметнике за које кустоси верују да су трансформисали појам уметности својим оригиналним замислима и начинима реализације. Да са уметницима сарађују, а не да их користе да би оправдали своју политику.
И поред убедљивих навода Гунара и Данијел Кваран, у души домаћег љубитеља визуелних манифестација (средњег и плићег џепа) остаје бојазан: кад се повуче плима глобално препознатог стваралаштва, шта ће нам оставити осека?Да ли ћемо збиља схватити да припадамо свету, као и он нама? Или остати у уверењу да смо провинција.