ТРИ ПЛЕМЕНА ПРОМОВИШУ ШТЕДЊУ

ЈАНИС ВАРУФАКИС О НАЈВЕЋИМ ГРЕШКАМА

Економски аргументи непобитно потврђују да је у време рецесије штетно инсистирати на вишку у државној каси, јер то привреду води на бескрајну силазну путању, уз растућу неједнакост и хроничну нестабилност

Ниједна политика не наноси толико штете у доба рецесије као инсистирање на буџетском суфициту с циљем да се јавни дуг држи под контролом - укратко речено, политика државне штедње. Како се ближи десета годишњица слома Лиман брадерса, прикладно је поставити питање зашто су након имплозије финансијског сектора 2008. програми штедње били толико популарни међу политичким елитама на Западу.

Економски аргумент против државне штедње је непобитан: економски пад, по дефиницији, имплицира смањење потрошње у приватном сектору. Влада која смањује јавну потрошњу како би одговорила на пад пореских прихода тиме депресира национални доходак (који је укупан износ приватне и јавне потрошње) и тако, неизбежно, смањује и сопствене приходе. На тај начин она поништава изворни разлог због кога је и кренула у смањивање дефицита.

Очигледно је да мора постојати други, неекономски аргумент у прилог штедњи. У ствари, они који фаворизују државну штедњу могу се поделити у три различита „племена“, од којих свако промовише сопствене разлоге за то.

Прво и најпознатије племе промотера државне штедње мотивисано је тенденцијом да се на државу не гледа другачије него као на неку фирму или домаћинство које мора да стегне каиш кад наиђу лоша времена. Превиђајући круцијалну међузависност између државне потрошње и (пореских) прихода (којих су компаније и домаћинства лишени), они праве погрешан интелектуални

скок од приватне штедљивости до јавног програма штедње. Наравно, ово није произвољна грешка; она је снажно мотивисана идеолошком посвећеношћу концепту владе са суженим овлашћењима, што заузврат прикрива мрачне класне интересе у редистрибуцији ризика и губитака, који се пребацују на сиромашне.

Друго, мање уочљиво племе промотера државне штедње може се пронаћи унутар европске социјалдемократије. Да издвојимо пример који се упадљиво истиче: када је 2008. криза експлодирала, на челу немачког министарства финансија био је Пер Штајнбрик, један од водећих људи тамошње Социјалдемократске партије. Готово моментално, Штајнбрик је дозу државне штедње преписао као оптимални немачки одговор на Велику рецесију.

Мада то није тако формулисао, Штајнбрикова имплицитна порука била је јасна: чак и ако се државном штедњом уништавају радна места и наноси патња обичним људима, она је неопходна како би се сачувао простор за доношење демократских одлука. Зачудо, није му пало на памет да се, барем у периодима силазних економских циклуса, демократске опције најбоље чувају без фискалног затезања, једноставним повећањем пореза за најбогатије и социјалних давања за сиромашне.

Треће племе промотера државне штедње је америчко, можда најфасцинантније од сва три. Док су британски тачеровци и немачке социјалдемократе државну штедњу практиковали као лоше осмишљен покушај да се елиминише буџетски дефицит, америчким републиканцима нити је било истиновакве

ски стало до тога да ограниче савезни буџетски дефицит нити су веровали да у томе могу да успеју. Након што су власт освојили на платформи утемељеној на презиру према влади са широким овлашћењима и обећању да ће је „срезати на праву меру“, њихов следећи корак био је да федерални буџетски дефицит увећају смањивањем пореза које су плаћали њихови богати донатори. Иако се чини да нису обузети фобијом од дефицита као друга два племена, њихов циљ - „да изгладне звер“(амерички систем социјалне заштите) - суштински је истоветан залагањима заговорника државне штедње.

У том контексту посматрано, Доналд Трамп је прави републиканац. Потпомогнут неупоредивим капацитетом долара да привлачи купце америчког државног дуга, он је уверен да што више увећава савезни буџетски дефицит (тиме што даје пореске олакшице богаташима попут њега), то ће већи бити притисак на Конгрес да се скрешу издвајања за разне социјалне програме. Уобичајено оправдање за државну штедњу (фискално праведништво и обуздавање јавног дуга) одбацује се како би се постигли дубљи, политички циљеви елиминисања подршке многима, док се приход преусмерава ка малобројнима.

У међувремену, независно од циљева политичког естаблишмента и њихових идеолошких димних завеса, капитализам је еволуирао. Огромна већина економских одлука више није производ утицаја деловања тржишних сила, и сада се доносе унутар стриктно хијерархијски организованог, иако прилично лабаво устројеног хиперкартела састављеног од глобалних корпорација. Менаџери тог картела намештају цене, одређују количине, управљају очекивањима, производе жеље и у дослуху с политичарима успостављају псеудотржишта која субвенционишу њихове услуге. Прва жртва оваквог стања био је у време Њу дила постављен циљ досезања пуне запослености, који је замењен опсесијом растом.

Касније, током деведесетих година, када је у овим хиперкартелима дошло до доминације финансијског капитала (претварајући компаније попут Џенерал моторса у огромне спекулативне финансијске корпорације које узгред праве и аутомобиле), циљ раста бруто друштвеног производа замењен је промовисањем „финансијске отпорности“: бескрајни инфлаторни раст вредности финансијских инструмената и других капиталних добара за неколицину, те перманентна штедња за многе. Овај врли нови свет постао је, природно, подстицајно окружење за три племена промотера државне штедње, од којих свако даје свој посебни допринос идеолошкој доминацији модела државне штедње.

Продорност концепта државне штедње стога рефлектује свеобухватну динамику која, под привидом капитализма слободног тржишта, заправо креира глобални економски систем утемељен на картелима, хијерархијски устројен, уз доминацију финансијског капитала. Тај систем преовладава на Западу јер га пропагирају три моћна политичка племена. Непријатељи владе са широким овлашћењима (који државну штедњу виде као идеалну прилику да јој та овлашћења сузе) удружују се с европским социјалдемократама (који сањају о другим опцијама за време кад се нађу на власти) и снижавањем пореза обузетим америчким републиканцима (одлучним да Њу дил једном и за сва времена демонтирају).

Резултат тога нису само непотребно лоши услови живота у којима обитавају велики делови човечанства. Ово такође наговештава бескрајну силазну путању која води растућој неједнакости и хроничној нестабилности.

Влада која смањује јавну потрошњу како би одговорила на пад пореских прихода тиме смањује и бруто домаћи производ, а посредно и сопствене приходе