Живот је мера пада

КАРЛОС РЕЈГАДАС, РЕДИТЕЉ

Падамо и не успевамо, па устанемо и тражимо даље, па нађемо хармонију и опет паднемо. Трудимо се да имамо што је могуће више хармоније, али увек буде и падова

Падамо и не успевамо, па устанемо и тражимо даље, па нађемо хармонију и опет паднемо. Трудимо се да имамо што је могуће више хармоније, али увек буде и падова

специјално за НИН

Као да се Мостра одиграла под слоганом „Да живи Мексико“– како давно у својој саги рече Сергеј Ејзенштајн. Један од „три амигоса“мексичке кинематографије изразито утицајне на 75. Мостри (уз председника жирија Гиљерма дел Тора и лауреата Златног лава Алфонса Куарона) био је и Карлос Рејгадас. Попут Куарона, фрагменте из свог живота пренео је на филмско платно, свесрднo подржан од својих најближих.

С намером да избрише разлике између стварног и фиктивног филмског брака у трочасовној руралној драми Наше време, супрузи и деци доделио је улоге чланова породице која живи на фарми, бавећи се узгајањем бикова за кориду, а самом себи главну мушку улогу – песника, оца и супруга. Тема Рејгадасовог филма, у чијем је фокусу љубавни троугао, јесте елаборирање питања о љубави, међу којима је кључно – да ли смо спремни на компромисе и слободу.

Шта вас је навело да заиграте главну улогу у филму који сте режирали, уз своју супругу и децу?

Две плате. Ја сам редитељ и глумац. Нисам могао да пронађем одговарајућег глумца. Не зато што не постоји, него зато што једноставно нисам могао да га нађем. Неко је морао да ради све те практичне ствари на селу, а успут је публику требало убедити да је главни јунак и писац и узгајивач бикова. То није лако наћи. У данашње време глумци, или људи који се баве таквим изражавањем, далеко су од рада на земљи и са животињама. Помислио сам да покушам да научим да будем глумац. За мене је то морало да буде банално, јер кад тако нешто учините у свом филму, то буде трансфигурација, готово у верском смислу. То што снимате је неко други. Ниси више ти... Кад

сам видео тамо своју жену, више није била она, већ нико, илузија. Само лик. Снимамо филмове с тим илузијама, па су те ствари заправо ирелевантне.

Да ли правилно закључујемо да је реч о аутобиографском филму, надахнутом стварним животом?

У великој мери. Све што радим, све о чему размишљам, све што чујем, сањам, доживљавам – од тога градим филмове. Овај филм је о суицидном човеку, а ја никад нисам био суицидан. Ипак је аутобиографски. Ствари које се догађају у филму уопште нису део мог живота, али су аутобиографске зато што знам људе који ово преживљавају, знам да се дешава. И машта поприлично тако функционише. Људи мисле што је то чудно... Али само зато што ми све желимо да кодирамо, посебно сексуалне фрагменте, па кажемо: а не, то је брак. Знате ли колико мушкараца машта о томе да њихове жене имају секс с другим људима? Много! Истовремено, превазилазе код, па се у стварном животу суздржавају, плаше и вероватно реагују против тога.

Да ли бисмо могли рећи да је ваш филм Наше време попут форензичког прегледа брака у кризи?

Не баш. Рекао бих да смо ми увек у кризи, али увек тражимо и хармонију и налазимо их у истој мери. Падамо и не успевамо, па устанемо и тражимо даље, па нађемо хармонију и опет паднемо. Трудимо се да имамо што је могуће више хармоније, али увек буде и падова. Ипак, у филму се, у праву сте, највише говори о паду и неуспеху. Но, увек постоји нада, светло, труде се да наставе даље. Он лаже, и она лаже на свој начин. Ту су рационализације, покушаји да се комуницира емоцијама. Ми постојимо у вишеслојном нивоу свести у коме се много ствари манифестује у нашој комуникацији. Морао бих да комуницирам с вама, а ви се вероватно бојите, збуњени сте; ја сам вероватно превише рационалан, а ви превише емотивни. Морали бисмо направити некакву карику која нас повезује говором тела, додиром, гледањем у очи. Људска комуникација, на то се све своди… Зато стварамо уметност, зато се шалимо, зато разговарамо, само зато што нам је потребно да се видимо. Нисмо као тигрови, ми смо друштвене животиње.

Како је адвокат специјализован за решавање оружаних конфликата у Бриселу постао редитељ?

Волео сам право, тиме сам се бавио. Чак сам радио и са Трибуналом за ратне злочине за бившу Југославију. Волео сам то што радим, волео сам свој живот – не живот, волео сам своју професију. Случајеве. Али живот адвоката деловао ми је можда превише равно. Нисам желео да идем у канцеларију, чак ни да се облачим као адвокат. Желео сам да радим нешто друго, а чинило ми се да бих могао да правим филмове јер их волим од малих ногу. Мислио сам да ћу их можда једног дана снимати, на пример око педесете, онако, из задовољства. Али

Ствари које се догађају у филму уопште нису део мог живота, али су ипак аутобиографске

та потреба ме је толико прогањала да сам морао да оставим све да бих пробао. Моји први кратки филмови су били покушај да то радим. Гледао сам филмове и обраћао пажњу и помислио да бих могао да пробам. Мислио сам, ако ми буде ишло, наставићу, а ако не буде, вратићу се адвокатури. За сад ми иде снимање филмова.

Мислите ли да то што сте Мексиканац има икакве везе с вашим редитељским дискурсом? Мексички утицај је ове године врло јак у Венецији?

Да, постоји утицај. Наравно, да је редитељ рецимо са Балкана, то би било веома изражено у његовим филмовима. Ту смо где смо на том нивоу. Стварност која нас чини је вишеслојна. То је део онога што ја јесам. На много начина сам могао да будем Швеђанин или Јапанац, али бих вероватно радио то исто, само бих се прилагодио Јапану, Шведској или где већ. На једном нивоу. Не волим своју земљу у оном патриотском смислу. Волим ту земљу зато што је познајем. Да сам одавде, волео бих Италију. Волим ту земљу, волим то дрвеће, волим те биљке. Волим како људи говоре. Често то и мрзим. Облаке. Све је ту, у мојим филмовима, зато што то волим и желим те ствари да поделим с другима. Али ако погледате друге мексичке редитеље, сви имају врло различите ствари у главама. Наше земље су веће и зато има више различитости него у Европи.