АКО ГУБИМ ДРЖАВУ, ШТА МЕ БРИГА ЗА СВЕ
Ми смо толико слаби да Албанци немају више никакву потребу да нас притискају. Него то чине наши људи. Сад опет шапућемо и у школи, као што смо некад због Албанаца, прича наставник биологије из Косовске Каменице
Један наставник биологије из Косовске Каменице постао је пред посету председника Србије Косову и Метохији вирална звезда с претњом да засени догађај. Муњевито је, међутим, Богољуб Милошевић добио одговор од директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића, након што је одлучио да на друштвеним мрежама објави своју изјаву о томе зашто одбија наређење директорке школе у којој ради да организовано оде на завршни митинг председникове посете КиМ у Косовској Митровици. Ђурић је, наиме, казао да „Вучић управо овде, на КиМ, ужива 80 посто подршке, насупрот лажима које покушавају да пласирају људи попут Богољуба Милошевића који овде не могу ни 30 посто да окупе“, изложивши на тај начин јавној осуди наставника Основне школе „Десанка Максимовић“, једине у Косовској Каменици коју похађају српска деца. Да „критика“буде моћнија одговорио му је и председник Вучић током саопштавања нацији своје одлуке о путовању, док она још није била извесна. Никакве принуде нема, био је изричит Вучић.
Директорка школе Јадранка Васић није демантовала Милошевићеве тврдње нити да је захтевала да се писмено изјасни ако одбија да организовано крене на овај „излет“са истока на север Косова. Одбијање да пружи подршку Вучићу на митингу Милошевић је образложио с два разлога - јер „не подржава политику председника Србије о коначном решавању статуса КиМ“и зато што не жели да иде „под принудом, јер одлазак на митинг треба да буде одраз моје воље, а не наређење“. У разговору за НИН Милошевић, наставник биологије са 32 године стажа, кроз свој случај саопштава и недаће Срба који живе јужно од реке Ибар.
Сматрате ли да је и сама директорка Васић била уцењена да вас „позива“на митинг или је њен поступак последица уверења да су спискови политички подобних легитимна демократска средства?
Директорка је постављена као кадар СНС. Дошла је на то место по политичкој линији, независно, а ако могу тако да кажем и супротно својим квалификацијама. Вероватно чини притиске, јер је и сама под притиском. Њих, директоре, позову у Косовску Митровицу на састанак школске управе, где друга тачка дневног реда буде посета председника Вучића. Али сигуран сам да ту има и њене потребе да се добро котира у тим структурама и да без присиле, а само да би се „шлихтала“, ради подобне ствари. Први мандат је при крају, за други је већ спремна гласачка машина, а ту су и просветне власти код којих се високо котира.
О тој врсти притисака на запослене у државној служби, у здравству и школству, о уценама радним местом, причало се и у време избора, као и приликом последње посете председника КиМ. Како то да се пред вама тек сада овај захтев нашао?
Ја сам у тој школи у положају својеврсног дисидента. Био сам директор од 1993. до 2000, а и последњи пут противкандидат тренутној директорки. До сада од мене нико није тражио да идем на политичке скупове и она ме се клонила знајући ваљда да мој став не би био у складу са таквим понашањем. Истовремено сам слушао од колега да их је позивала, причало се у кулоарима о бројним уценама радним местом. У ситуацији кад је обоје супружника запослено у школи, за једног није могло бити изговора. Та путовања она је објашњавала као тобожње екскурзије за наставнике, али никада није у стању да ученике поведе на екскурзије. Кад су одлазили у Лапље Село, колеге су ми причале, најпре се аутобус заглавио, па нису могли ни да уђу у ту салу где је председник разговарао са грађанима, смрзавали се напољу и онда седели по кафићима. Тако и сад себи олакшавају што су пристали да иду на митинг. Кажу, нема везе, сешћемо негде на кафу…
Шта се овог пута променило да сте морали да пишете изјаву?
Дошла је у наставничку зборницу и саопштила нам да се потпишемо да ћемо ићи на митинг у Косовску Митровицу да дамо подршку председнику Вучићу. Казао сам да је моје демократско право да о томе одлучујем, а она је рекла да морам изјавом да се изјасним ако нећу да идем. И написао сам је. Пре овог тренутка нису, дакле, остајали писани трагови о њеним наредбама наставницима да посећују политичке догађаје. Ни ја никада пре нисам био у ситуацији да пишем изјаву.
И ви сте били политички ангажовани.
Као нестраначка личност сам изабран за директора школе 1993. Након првог мандата под притиском сам ушао у Социјалистичку партију Србије, кандидовао се за место одборника на локалним изборима, добио већину у првом кругу, па су ме склонили и заложили се да у другом не победим. Када су 1999. Албанци окупирали школу
успео сам наставу да одржим годину дана у четири приватна локала у месту. Драгослав Видић (ондашњи начелник одељења за Косовско-поморавски округ у Министарству просвете, прим. нов.) онда је инсистирао да деци морам да организујем превоз да би се настава одвијала у Ранилугу. Желео сам, по сваку цену, да сачувам школу у Косовској Каменици. То је, иначе, зграда у којој су смештене једна основна и две средње школе, уједно једина школска зграда са српском децом у урбаној средини. Успротивио сам се и почео самостално да трагам за решењем и да га захтевам од Унмика. Једна тадашња Унмикова администраторка, Маргарет Реј, схватила је потребе Срба и 2000. присилила Албанце да напусте школу, а ми смо се у њу вратили. Тада сам проглашен издајником који је омогућио да Унмик бележи некакав успех што је српску децу вратио у школу.
Зашто сте се онда повукли из школе?
Под притиском и оптужбама. Једноставно, нисам осећао да више могу да живим с тим притиском. Поднео сам оставку, али испоставило се да је моје разрешење стигло у Министарство просвете две недеље пре моје оставке. Један од услова да се школа врати Србима, који би нестали са ових простора још тад да је нисмо сачували, био је да се ангажујем и у Унмику. Албанци су малтретирали, тукли и убијали Србе. Крадена им је стока, нису смели да иду на пијацу, да говоре српски… Кроз Канцеларију за заједницу у општини сам успео да прогурам да у управи раде преводиоци на српски, да на једном делу пијаце, који би Срби користили, патролира полиција, да престану пребијања људи и разбијања аутомобила. Душко Ристић, Рада Трајковић и Оливер Ивановић су ме предложили за кандидата коалиције „Повратак“. Али, чак и у то време, морам да подсетим какав је однос према нама био - из региона Гњилана имали смо права на само четири посланика, док је из Митровице стигло 20. То је време ДОС-а и Небојше Човића. Ми, наравно, ништа нисмо могли да урадимо у тој скупштини, а за сваку ситницу смо ишли у Београд да питамо.
Како се мењао однос према Србима јужно од Ибра?
Увек је било по потреби. Пре мартовског погрома, 2004, из Београда су слали авионе по нас да покажу колико су им Срби са КиМ важни. Потом смо долазили аутобусом и све трошкове боравка сносили сами. То вам само илуструјем. Али након мартовског погрома 2004. и ја сам се разочарано повукао. Вратио сам се у школу. Године 1999. Албанци су свуда вршили терор, па су и на моју зграду бачене две бомбе. Породицу сам послао у Врање, а ја сам се вратио. Ускоро, од седам српских станова сви осим мог су се продали. Остали смо сами у згради, супруга и ја, јер се ни наше три ћерке овде неће враћати. Нама је овде цео живот прошао у страху, зазирању и под притиском. Имају ли моја деца право да се осећају као људи? Најмлађа студира, а две старије су завршиле факултет, без могућности су да се запосле у струци. Овде, као и увек, живимо са Албанцима - једни поред других. Не дружимо се и не посећујемо. Супруга је, такође, наставница, предаје српски језик у истој школи. Да смо 1999. имали јасну поруку из Београда и свих година након рата, овде нас не би било тако мало.
Кажете да је након првог разлога да чувате своје демократско право на избор - други због кога сте одбили да идете на митинг тај што се не слажете са Вучићевом политиком према КиМ? Са чим се не слажете?
Пре свега, залажем се за враћање на Резолуцију 1244 Савета безбедности УН и држања у њеним оквирима. И за конзистентност. Оно што Вучић пре подне дели, у подне му је цело, а увече га нема. Велика грешка је учињена измештањем разговора из Савета безбедности у Европску унију где су наши вековни непријатељи. Па и ако не може да брани наша права на КиМ, ако је паметан повући ће се.
Шта тиме добијамо?
Да се не понижавамо сваког дана. Заправо, ми смо толико слаби да Албанци немају никакву потребу више да нас притискају. Него то чине наши људи. Сад опет шапућемо и у школи, кад што смо некад због Албанаца.
Како су на вашу одлуку реаговале ваше колеге?
Млако. Чини ми се да се иза директорке створио ред оног тренутка када је од мене тражила изјаву. Али ја не страхујем за последице. Ако губим државу и достојанство, шта ме брига за друго.
Због чега мислите да губите државу?
На основу најаве Ангеле Меркел да све мора бити готово до 2019, колико и на основу живота. Знате ли да наша школа има директорку по српском систему, а директора, њеног мужа, по албанском? Она се стара да образовни програм буде по српском систему, а плате лежу по албанском. Е то је још један начин уцене. Буџет он гледа, плате распоређује како хоће, дели по пола… Исти човек је, у другој основној школи, међутим, директор по српском систему. Брат је директор гимназије по косовском систему, а сви са Географског факултета у Косовској Митровици. Не бисте веровали. Сваког дана примају нове раднике, дају фонд часова од по два, три, пет… Сутра кад паднемо под власт „велике Албаније“они ће одлучивати ко ће радити а ко не.
А шта се у том мноштву збива са вама, старим наставницима?
Не добијамо разредна старешинства, рецимо. Скоро је, на пример, распуштен школски одбор, а министар просвете лично је именовао у школски одбор учитељицу која је запослена прошле године. Шта зна Шарчевић ко је она? СНС ради свој посао овде као машина. Булдождер. И док ми овде причамо, хајка на мене је већ почела. Марко Ђурић ме на РТС 1 именом и презименом стави у ред најокорелијих терориста и неконструктивне опозиције. Председник у обраћању нацији рече да нико никог не тера да иде на митинг ако не жели. Значи овде лажем ја, јер није нормално да то чини председник државе. Сад сам ја легитимна мета репресивног режима, као Оливер Ивановић. Јадна ли је земља у којој човек није слободан да изрази своје мишљење јавно а да за то не сноси последице.
Председник рече да нико никог не тера да иде на митинг ако не жели. Значи овде лажем ја, јер није нормално да то чини председник државе. Сад сам ја легитимна мета репресивног режима, као Оливер Ивановић