ЖИВИМО У МУЗЕЈУ БАХАТОСТИ
Апсурд је да градимо зидове омразе око наших најближих суседа, а у исто време градимо дубока пријатељства са Кином, Индијом, Турском. А окружење добрих суседа је много значајније. То је цела филозофија
Кад држава не штити правду, отпор је обавеза. Али кад су људи понижени до те мере да се чини да је призор испред канцеларије јагодинског феуда Палме део модерног перформанса, а не савремене српске реалности, чини се да ни снаге за отпор нема. О Србији као музеју бахатости, у којој светски признат концептуалиста живи изоловано као Робинзон Крусо, јер је критичар власти, за НИН говори Раша Тодосијевић, једини српски добитник награде на Венецијанском бијеналу. „Ова земља није спремна за модеран свет“. „А ако сте уметник, а критикујете власт, онда човека од 70 година, са међународним угледом, шутну у дупе и још му отму од пензије“, каже он.
И шта ћемо с том државом да радимо?
Да се ухватимо за уши, па да играмо. Ја не знам. Ајде кажите ви сестро мила шта да се уради. Да чекамо опозицију? На куково лето!
Зашто им ви и ваша награда нисте битни? Уметност бахатости у музеју бахатости?
Ја сам овде као Робинзон Крусо. У властитој земљи осећам се изузетно усамљено. Је л` овде звонио телефон? Јесте чули да је неки Мика, Жика звао Драгољуба? Нећете чути недељама. Највећи звук, то је звук оних трамваја. И кажу, па немој тако, па Драгољубе сви те знају, 100 доктората о вама пишу у свету… Биг дил! Шта ја имам ту. Ја сам овде усамљен, незадовољан човек оним што се збива, и то је то. Нити имам план, ни жељу, нити видим неки танак слој људи који је спреман да направи било какву врсту преокрета. Шта хоћете? Све што су многи урадили, па и ја, било је испљувано. Многи су напустили земљу, отишли у бели свет да граде свој углед. Једно време сам и ја радио у Британији, Америци, Аустралији, Тасманији…Имао сам атеље на Старом
сајмишту и онда су ме избацили, да би ту направили музеј Холокауста. Знате шта је сада тамо? Теретана. Јако ружно. Овде нико није мрднуо репом да ми помогне. Несолидарност. То је ружна реч, то је једноставно гледање свог посла, како ти да не дођеш у невољу. Нико не жели да се петља.
Сходно овом времену које не зна за емпатију, саосећање, праведност, поштовање?
Ствари никада овде нису биле боље. Никада патријархална друштва нису имала емпатију. Штитећи своју властиту малу заједницу, никада нису осећали блискост, нити имали саосећање са другима ван ње. У тим друштвима свако гледа како да спасе себе и своје, остало, ћао.
У таквом друштву влада се еуфемизмима. Капитулација или споразум? У контексту Косова, на пример?
У западним земљама постоје еуфемизми, социјална категорија људског понашања. Био сам професор у Америци у Сан Франциску, и рекао сам једном студенту да прочита текст који сам написао, у којем пише да је неки црнчуга из Харлема рекао уметност је уметност. Када дође до оног дела где пише црнчуга, он то прескочи. Није хтео да прочита јер се у његовом окружењу тај израз сматра непристојним. Има, не само у Америци, него и у Европи низ еуфемизама који ублажавају друштвену комуникацију. Тако да, када се каже споразум, наравно да неће да ти каже, е мангупе, капитулирао си, сагао си главу, победили смо, него ће да каже, то је био споразум, а ти сад сматрај како хоћеш. Ето, то је.
Као сада око Косова што Вучић пропагира? Је ли то тај еуфемизам за капитулацију?
Јесте. Рођен сам 2. септембра када је капитулирао Јапан и још се користио
израз капитулација. После, више никада није употребљаван у Европи, јер је то увредљив начин да ономе кога си победио кажеш да је капитулирао. Реч капитулирати долази од латинског израза сагнути главу. Корак по корак, та врста разговора са еуфемизмима се изузетно развила. Наши људи онда кажу, па то није капитулација, ми смо се лепо споразумели да нас ви освојите. То је то. Манимо се ми тога. Једноставно, лично осећам конфузију у данашењем српском друштву које не зна којим путем да крене, које се колеба. Постоји велики проблем, јер ми сада градимо зидове омразе око наших најближих суседа, а у исто време градимо дубока пријатељства са Кином, Индијом, Турском. Уместо да стварно градимо добросуседске односе, појачавају се анимозитети према нашим најближим суседима. А окружење добрих суседа је много значајније, него имати тамо неку велику силу на евроазијском континенту, која ће једног дана кобајаги да те штити. То је цела филозофија. Ја бар тако мислим, не вређам, тако мислим.
То је као у Старом завету савез Аврама са Богом. Како може да буде савез тако неједнаких сила? Замислите једног сточара, номада који тера овце по брдима обећане земље или великог бога свемогућег, какав је то савез? Ако је таква несразмера између савезника, какви смо ми савезници са Русима или Американцима? То је заблуда, у ствари.
Одлазак Вучића на Косово треба да изазове осећање угрожености? То што министар полиције, Стефановић понавља: Забринут сам, опет прете Вучићу, то је…
… Ма забринут је он… То је једна демагогија и ништа изван тога. Знам ту реченицу. Покушавам корак по корак да престанем да размишљам о актуелној политици у Србији, да се удаљим од те локалне демагогије и да
се концентришем на културу. Од тог плебејског стајања на једну или другу страну, нема никакве вајде. Када имате доста година као ја, јасно вам је да су многе ствари већ виђене у разним облицима. Сећам се, као клинац, протестовали смо против рата у Вијетнаму, писали смо пароле „Џексон, свиња“… Постоји нека глобална историја, као када имате велику реку и пуно малих притока, речица, које не могу да промене њен ток, е, ми смо једна од тих малих речица, и наш утицај је безначајан.
Мислите да то политички естаблишмент наш схвата, разуме?
Код нас не постоји политички естаблишмент. Овде нема политичких елита, већ само група које имају неке заједничке интересе, а то нису друштвене, социјалне елите нити су то интереси друштва. Има једна стара прича у старој Атини подељеној на братства. При сваком договору никако нису могли међу собом да се договоре јер свако братство је захтевало више за себе и гледало како да од целокупног интереса свој учини најефикаснијим. И један од тих великих политичких вођа рекао је - нећемо ми више да Атину делимо на братства, него географски ћемо је поделити тако да би део могао да захвата по три братства. Кад свој властити интерес хоћете да подредите целини, никада то не води добром.
Говорите о садашњем политичком моменту у Србији?
Да. Ако мислите да једна партија може да има све и да све треба да буде подређено њој, то ствара лошу управу. А имате једну дивну фреску браће Лоренцети, која осликава последице лоше и добре управе. Овде имате партијску државу која ставља знак једнакости између својих и интереса државе. И тако добијете ово што имате у Србији.
Није до њих, до нас је?
Да се вратимо на патријархалност. Увек се сетимо Француске револуције. Једна од најкрвавијих револуција кратко је трајала, али је била крвава и укинули су феудализам, попове смакли и вратили тамо одакле су дошли, у цркву, тражећи социјални систем, једнакост свих класа. После је дошао Наполеон и вратио ствари…
Шта да вам кажем када тамо где је требало да је музеј Холокауста, сада је бодибилдинг центар, а мени су наврат-нанос одузели атеље. Је л` то није увредљиво за јеврејску општину? Није
И полако, све се претворило у индустрију, укључујући уметност, такође?
Романтичне идеје су нестале. Од пре Другог светског рата до данашњег дана то тело уметности толико се трансформисало да је за неке старе људе непрепознатљиво. Наши људи су понеки пут јако лицемерни, кажу, висим у сто музеја али сам против западних галериста и лове. Па, како висиш у исто време у сто музеја а против си великог бизниса и лове? Људи лажу, људи јако лажу, не знам зашто, ваљда се своде по тим малим срединама на лажи. Кажу, излагао сам у Швајцарској. Где? У музеју или некој клоњи? За њих, свеједно. Осим тога, откуд љубитељу уметности 10, 20 милиона да купи неку слику?
Је ли то одговор на питање зашто Србија није заинтересована за уметност?
Не интересује Србију то. Српски арт-бизнис је смејурија. У свакој сиромашној земљи нема капацитета за велике културне подухвате. Нити жели да их има. Знате шта је румунско-кубански синдром? Пре 30, 40 година Румунија и Куба су биле јако сиромашне и на шта ће да уложе лову Кубанци? На боксере. А Румуни? На Нађу Команечи. Уложили су силан новац једни и други да би преко таквих људи стекли какву-такву репутацију на светској сцени. То је синдром сиромаштва.
Синдром сиромаштва је ред испред канцеларије Палме у Јагодини? Како се осећате док посматрате тај Палмин перформанс?
То је супер за мене. Када кажем супер, мислим у оном циничном смислу. Тужно и јадно. То јесте његов лични перформанс. Има стих од Силвија Крањчевића - девојчица мала, имала би образа да нема желуца. Капирате? Разумете шта значи то? Имала би неког морала када не би имала желудац. У том реду, најинтригантније је што је 80 одсто било жена и деце, а мушкарци су некако хтели да избегну да се прикажу као јавни просјаци.
Тај призор, тај политичко-социјални перформанс, чија је то кривица, чија одговорност?
То је одговорност једног бахатог човека који је пре тога правио оно кување и певање у мору уз мирис хармоникаша. Еј, људи су играли коло у води, који је то примитивизам људски. Јесмо ли чули да је неко рекао да је то ружно и примитивно? О.К. Дошао је у Грчку, поређао људе у воду, музиканти су свирали, а људи су играли коло. Тужно.
Ствар је у томе…
… Што су пристали да играју. Да буду мајмунчићи у том његовом перформансу.
Можда зато што немају други излаз, избор?
Знаш, кад нема лове, немаш морала. Неко други каже, када имаш лове, имаш морала. Само, то није тачно.
Као да сте кивни или бесни на те људе, на њихово пристајање, и на изостанак побуне, на то што нису рекли, чекај, ко си ти, овде постоје институције, Завод за социјално…
Немојте мене да питате, питајте њих. Ја то доживљавам као властито самопонижавање, а ти људи не сматрају да себе понижавају, апсолутно. Они су чак и радосни.
Чекајте, шта би требало да ураде?
Баш ме брига шта би требало да ураде!
Није вам жао?
Шта ја имам од тога што ће мени бити жао?!
Овде нема политичких елита, већ само група које имају неке заједничке интересе, а то нису друштвене, социјалне елите, нити су то интереси друштва
Шта да урадимо са свим тим што нам држава изгледа накарадно, пошто они очигледно знају, али њихова су правила игре?
Не бацај бисере међу свиње. То је мој одговор. То је већ генерисано стање преко три деценије. Шта да вам кажем када тамо где је требало да је музеј Холокауста, сада је бодибилдинг центар, а мени су наврат-нанос у највећој брзини одузели атеље. Је л` то није увредљиво за јеврејску општину? Није.
Шта рећи о таквој држави?
Па баш ме брига за такву државу! Увек сам био ненаклоњен тим колективним акцијама. Сећам се пре 20, 30 година било је акција борбе против сиде, сликари се окупили, кажем, дајте паре за болнице, шта петљате уметност са сидом?! Да скратим причу, свака уметничка акција која жели на истом терену да се бори са државним системом, принуђена је на компромис или на неефикасност, ништа друго.
То значи, ако сте критичар власти, а уметник сте…
… Онда сте склоњени постранце. Не постојите. Ја се већ 60 година бавим уметношћу. Излажем у свету, а живим као Робинзон Крусо, ево овде, где ви сада седите. У новембру идем у Рајхстаг, имаћу тамо изложбу. Кога то занима овде шта ће то Раша Тодосијевић да излаже у Рајхстагу?! Први Србин који је икада излагао у Рајхстагу, а после та изложба иде у УН, ма кога то брига?! Тако да, шта сад ја да нешто критикујем министра културе? Знате какав вам је код нас министар културе? То вам је као када деца иду на два дана на излет у природу, па једно дете се изгуби. Изгубило се, па шта сад. Сећам се ситуације, министар културе отвара моју изложбу ретроспективе у Музеју савемене уметности. Чак га није занимало да се са мном упозна. Човек неће да се упозна са мном и ћао, а дошао код мене на отварање моје ретроспективе.
Имате објашњење за то?
Бахато! Шта га брига. Ми смо једна од ретких земља у окружењу која нема музеј са међународном збирком. Чак и Бугари је имају, Хрватска својим новим музејом на пола је пута. Наши колекционари, назовимо их колекционари, уопште не скупљају стране уметнике. Шта значи да имате слику неког уметника када нико не зна ни ко је тај, неки остатак рестлова Саве Шумановића, то може.
Можда људи овде не разумеју модерни концептуализам, ево рецимо вашу опсесију кукастим крстовима, гозбу на столовима у облику кукастог крста? Шта та симболика значи?
У позоришту „Максим Горки“у Берлину имао сам гозбу на кукастом крсту, да. Реч је о старом симболу који је имао своје значење пре Хитлера. Да се вратимо теми зашто овде нико не жели, нити колекционари, нити сами музеји, дела страних модерних уметника.
Можда зато што су ствари тако конципиране да је почасни члан УЛУС-а Драгица Николић?
Када нешто кажем, не знам зашто, тачно знам шта ће бити ваше следеће питање.
Је л` вас то изненадило?
Мене овде ништа не изненађује.
Јесте ли резигнирани због читаве ситуације?
Знате шта, стално су ми говорили, пошто си толики критичар овог овде, што ти ниси отишао из ове земље. А у иностранству су говорили, знаш ти си један таман славјански облак, таман ко црно небо. И, то моје присуство на међународној сцени, то је амбивалентна ствар. Нема мене по комерцијалним галеријама, моје присуство на Западу је само по музејима и великим бијеналима. У нижем рангу ме нема, не постојим. Али, на пример, та награда на Венецијанском бијеналу 2011. уопште није добро прихваћена код нас. То је изазвало шок, штавише, говорили су овде код нас да је то најгора изложба икада направљена, а ја, човек из Србије добио награду. То је нешто што не лажете, евидентно је да је било Венецијанско бијанале 2011. и да је жири који је шврљао тамо од једног до другог, дао Тодосијевићу награду и огромну лову и то је видљиво и ту не може да се фолира. А овде, када је нешто јасно као дан, то изазива бес. А ово је толико евидентан успех, и најгоре у целој ситуацији, то је прва награда коју је Павиљон Србија добио после 100 година. Значи, 100 година смо чекали на ту награду. О.К? И нису били задовољни тим.
Мислите да овде може да се сними филм, на пример, ако нисте блиски с влашћу?
Не може. Судбина уметника попут вас, Марине Абрамовић, који се баве концептуалном уметношћу…
…Нисам ја концептуални уметник. Али то јесте био историјски пресек, били смо први који су поставили Београд у међународне оквире и људи су овде долазили не због белих лала и црвених ружа, него због нас. И наравно да је то фрустрирало амбијент који је био затворен. Људи су непрекидно пљували по нама, какве стипендије, атеље сам добио после 30 година. И онда вас избаци ова власт, човека од 70 година са међународним угледом они шутну у дупе и још му отимају од пензије. Једноставо, ова земља није спремна за модеран свет.