ТУРСКА КАО ОПОМЕНА
ГРАЂАНИ ПЛАЋАЈУ ЦЕХ НЕСТРУЧНЕ ЕКОНОМСКЕ И МОНЕТАРНЕ ПОЛИТИКЕ
И земље са ниским јавним дугом могу доћи до руба банкрота, јер се са привредним растом од два одсто не сме задуживати уз камате од 20 процената
Многи су збуњени финансијском кризом у Турској, имајући у виду неке основне економске показатеље. Привреда расте по стопи од око два одсто, стопа незапослености је 9,7 процената, јавни дуг 28,3 а буџетски дефицит 1,5 одсто бруто домаћег производа. Са те стране ствари не изгледају лоше. Проблем је што ће се ти показатељи брзо погоршати, а до тога ће доћи због онога што каже друга серија: вредност националне валуте је од почетка године пала према корпи стабилних валута за око 40 одсто, инфлација је тренутно око 16 процената и у порасту, принос на десетогодишње дужничке хартије је око 20 одсто, а приватни дуг је 171 одсто БДП-а.
Зашто је неповерење инвеститора у турску државу тако велико да траже принос на њене дужничке хартије чак 20 одсто, ако је јавни дуг само 28 процената БДП-а? Јасно је као дан да се са привредним растом од два одсто не сме задуживати под наведеним условом. А то даље значи да се и земља ниског јавног дуга може наћи пред банкротом.
Основни разлог за неповерење у турску привреду и државу је њена монетарна политика. Она диктира релативно ниске каматне стопе на лиру, националну валуту, из два разлога. Један је религиозно-идеолошки, а то је проблематичност камата у исламу, други је тежња да се не укочи национална привреда. Такву политику централна банка Турске не води по својој, већ по вољи председника Реџепа Тајипа Ердогана. Али, ови врло племенити циљеви – ниже, правичније
камате и стимулација привреде – производе тачно супротне ефекте од жељених.
Ограничавање каматних стопа на лире смањује количину расположивих кредита у националној валути, па се фирме задужују у страној валути – углавном у доларима и еврима. Тако су кредити у ове две валуте достигли 83 одсто свих кредита у Турској. Истовремено, капитал бежи из лире, на коју су каматне стопе ограничене, у долар и евро, где таквих ограничења нема. Предвидиво, национална валута долази под притисак, слаби, за првих седам месеци око 40 одсто. Сада треба много више лира за један долар или евро, па је фирмама много теже да отплаћују кредите. Пошто многе то неће моћи да чине, добар део приватног постаће јавни дуг, па ће јавни дуг порасти на много већи ниво од садашњих 28 одсто БДП-а. То објашњава зашто финансијска тржишта траже принос од 20 одсто на турске 10-годишње хартије, иако је номинални дуг тренутно релативно низак – она су, дакле, овакав развој антиципирала.
Проблем у Турској би се могао решити тако што би тамошња централна банка подигла каматне стопе значајно изнад стопе инфлације и онда их полако спуштала како инфлација пада. То би довело до дубље рецесије, јер би кредити поскупели. Али, председник Ердоган не жели да се одрекне своје погрешне политике и зато ће последице бити још теже – дубља криза са растућим политичким неизвесностима. Ердоган каже да Америка има долар, а Турци Бога. Мало подсећа на приче о „небеском народу“и слаб је алиби. Јер, лиру не чува Бог, него добра монетарна политика.
Турска криза показује по ко зна који пут да ће сви грађани платити цех нестручне монетарне политике. Турска криза би се могла показати и као претходница таласа криза у већим земљама у развоју, где би услед раста каматних стопа у долару (и евру, што ће уследити) могло доћи до сличних финансијских и економских криза. Венецуела, Зимбабве и Аргентина већ имају акутне проблеме, а постоје притисци и на валуте Индије, Јужне Африке, Египта, Бразила. већ имају акутне проблеме, а постоје притисци и на валуте Индије, Јужне Африке, Египта, Бразила. Морган Стeнли је већ сковао израз „пет ломљивих“за Бразил, Индију, Индонезију, Јужну Африку и Турску. Земље у развоју су 2007. дуговале 21.000, а лане 63.000 милијарди долара – 210 одсто њиховог БДП-а. Списак би ускоро могао бити дужи, а свет би се поново могао суочити са „дужничком кризом“, као пре пар деценија. Поента је да долар више није јефтин као раније и да корисници кредита не могу да сервисирају поскупљење референтне валуте.
Турска криза је поучна и за Србију. Ако би НБС којим случајем значајније снизила референтну стопу, инвеститори у динарске дужничке хартије (претежно стране банке) би се решили дужничких хартија које су купили, добили динаре, а тим динарима куповали девизе и селили се ван земље. Пошто су динарске дужничке хартије последњих година емитоване у износу од више милијарди евра, талас динара би био огроман. Тако је Србија у неку руку талац банака, али је то мање зло у односу на покушај изласка из тога, по Ердогановом моделу.
Криза у Турској би се могла показати и као претходница таласа криза у већим земљама у развоју, где би услед раста каматних стопа на долар (и евро) могло доћи до сличних финансијских и економских проблема
кризе. Али стварно постојећа регулација, којом се бавило на десетине агенција и коју су дизајнирали стручњаци на међународном нивоу, не само да није предупредила кризу већ је створила услове за њен настанак.
Као прва политичка последица ове кризе јавили су се популистички покрети широм света. На америчком списку државних мера за санирање кризе било је избављење великих банака, са образложењем да се тако спасава читава привреда. Конзервативни део гласача који верује у равноправно тржиште и личну одговорност, али и не крије одбојност према државним, финансијским и академским елитама, започео је уличне протесте и митинге у оквиру протеста Чајанке. Ове људе није интересовало мерење ефеката банкрота великих банака на бруто домаћи производ и стручна дебата о томе, већ етички аспект кризе и принцип сношења последица за сопствене поступке.
Убрзо затим, супротна страна идеолошког спектра, крајња левица, организовала је Окупацију Волстрита, такође тражећи одговорност великих банака. Европска криза јавног дуга и штедња на коју су државе биле приморане изазвала је политичке реакције и у Европи. Појавили су се нови покрети, а затим и политичке партије левице и деснице, чији је заједнички именитељ био отпор финансијско-бирократским елитама на челу Европске уније. До 2018. многе од њих су дошле на власт или се наметнуле као озбиљна опозиција широм Европе. У Америци је Доналд Трамп победио као противник естаблишмента. Гласови за излазак Велике Британије из Европске уније такође су прикупљени на противљењу бриселским владајућим структурама.
Економија се у међувремену стабилизовала. Усвојени су нови закони и додатне регулације у финансијској области, али се слободно може рећи да ништа драстично, принципијелно и системски није промењено. Светске привреде поново расту по својим уобичајеним стопама. Деценију од почетка највеће финансијске кризе у последњих осамдесет година, светска економија, ако се изузме технолошки помак, изгледа слично оној из времена пре кризе. Политичка сцена изгледа другачије.