НОВА ПРИВРЕДА И СТАРЕ ГРАНИЦЕ РАСТА
ДОМАЋА ЕКОНОМИЈА И ЦИЉЕВИ ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА
Србија је данас на раскрсници, њен даљи раст може успорити немогућност да обезбеди довољно квалификованих запослених и раст плата бржи од раста продуктивности. У том лошем сценарију, разлике у примањима између оних који имају добар посао и оних који га немају се продубљују, а млади настављају да масовно одлазе у иностранство
Ових дана у Београду борави Мисија Уједињених нација, чији је задатак да Србији помогне у опредељивању како ће својим развојем да се уклопи и допринесе остваривању Агенде 2030 УН. То им неће лако поћи за руком. Србија нема систем развојног планирања, а Агенду је лако омаловажити као „брдо лепих речи“.
Ради се о 17 широко формулисаних циљева који се своде на подизање благостања свих земаља и свих грађана у њима (искорењивање сиромаштва), уз одрживо газдовање природним ресурсима, а нарочито уз успоравање климатских промена. Ипак, изазови на које Агенда одговара стварни су, и велики. Прогресивни људи и компаније широм света озбиљно се ангажују на њој. Цинизам је изговор за неактивност, тим пре што се већина данас кључних глобалних изазова непосредно пресликавају и као кључни у Србији.
Најблискије су нам глобалне тешкоће са постизањем пуне, достојанствене, запослености (Циљ 8). Са мање развијеним земљама делимо потребу да запослимо рурално становништво које пољопривредна модернизација учини сувишним. Са развијенијим земљама делимо изазов
конкуренције од стране земаља тржишта у успону. Са целом глобалном заједницом делимо изазов који нам тек предстоји: масовна обрада информација данас омогућава замену огромног броја послова које су до сад обављали чак и добро образовани људи. Страхује се да ће опстати само најсложенији послови, и оне често релативно једноставне услуге у којима је људски и лични контакт важан. Србију додатно (још увек) оптерећују последице разарања 90-их година, јер је после њега само мали део привреде доживео транзицијско преструктуирање. Под тим подразумевамо трансформацију предузећа изграђених у социјализму, или запошљавање људи који су обучени у њима, у нову привреду – у здрава приватна предузећа способна да се боре на глобалном тржишту, без ослањања на државне јасле и другу помоћ.
За Србију је достизање пуне достојанствене запослености (Циљ 8) питање над питањима. Тренутно са околним бившим југословенским земљама и Грчком, делимо дно европске лествице по стопи запослености становништва (55 наспрам 67 одсто, колико је просек и ЕУ и њених нових источних чланица). Нарочити је проблем што више од четвртине тих запослених заправо ради на маргинама модерне привреде, у неформалним пословима често на ивици егзистенције – као чланови породице у пољопривредним газдинствима, или као непријављени радници. Према подацима из 2015. још 10 одсто радило је у предузетничким радњама или као самозапослени (међу њима има и веома добрих, али и веома лоших послова). Скоро још толико ради у државним фирмама у којима је бар трећина вишак запослених. Дакле чак 65 одсто становништва у радном добу не ради или ради дубоко испод свог продуктивног потенцијала. Без озбиљног повећања квалитетне запослености, неће бити ни озбиљнијег смањења сиромаштва (Циљ 1), ни смањења неједнакости (Циљ 10), а тешко и да ће се поправити институције (Циљ 16).
Добра вест је да је најздравији део нове привреде, која већ деценијама врло постепено нараста, стасао до мере од које се коначно може очекивати да „повуче“остатак привреде. Убрзавање привредног раста које се ових дана очитује заправо је предвођено извозом нове привреде. То је само по себи најздравији извор раста, а нарочито је добро јер је глобално тржиште у залету. Убрзани раст извоза нове привреде почео је још раних 2000. година и одржао се до данас, уз релативно благи застој само у 2009. То до сада није примећивано јер је државна и неприватизована привреда доминирала укупним перформансама српске привреде. У 2001. укупни извоз робе и услуга износио је 19 одсто БДП-а, а 2016. укупан извоз премашио је половину БДП-а, и скоро у целости је долазио из нове привреде. Сада, дакле, чак и ако државна и нова привреда наставе да послују свака као досад, укупан раст ће се убрзати, јер је нова привреда постала довољно велика да превагне.
Лоша вест је да сад, кад коначно има ко да запосли нове раднике, и ко да купи српску робу, „нема ко“да ради. Успешна извозно усмерена предузећа шире се у мери у којој могу да пронађу, или чешће обуче, нове квалификоване раднике. Али њих је мало у вештинама којима смо некад владали (углавном, инжењерским и техничким). Генерација искусних радника из социјализма остарила је, а да је уз њих искуство стекао само мали број новозапослених. Они сад
делују као „пелцери“за ширење вештина. Нове неопходне вештине – корпоративно управљање и управљање тражњом и тржиштем, нисмо имали где да стекнемо, па је и тих „пелцера“мало, а за стицање вештина потребно је време.
Србија је данас на раскрсници: хоће ли нова привреда расти тако да запосли и подигне квалитет живота оних који су данас мало или нимало запослени? Или ће, због немогућности да обезбеди довољно квалификованих запослених, раст плата да заустави њен раст? У другом сценарију, слабо запослени остају ту где су, а разлике у примањима између оних који имају добар посао и оних који га немају се продубљују, док млади настављају да масовно одлазе у иностранство.
Како обезбедити да ствари крену путем пожељног сценарија? Циљеви одрживог развоја пружају добар оквир за тражење одговора на то питање. Први одговор је свакако да су Србији потребне боље институције, бољи привредни амбијент (Циљеви 16 и 17). Продуктивност, нова предузећа и квалитетна запосленост брже би расли у амбијенту у ком су правила игре јасна, у ком су привредне политике предвидиве и у ком привредници не морају да страхују од тога да ће им неки „партијски друг“сутра узети посао или увести „рекет“. Међутим, већ врло дуго чекамо на боље институције. Можда вреди покушати још нешто? Уосталом, није могуће да су институције толико боље у, рецимо, југоисточној Азији која ипак врло брзо расте. Можда усредсређивање на боље исходе, помогне да створимо и боље институције?
Одговора који се баве пожељним исходима има још доста, али се ни један не нуди једноставно, као адут. Један је свакако квалитетније образовање и његово прилагођавање потребама новог времена (Циљ 4). Али оно није довољно – мора се обезбедити да не постане производња још бољих кадрова за иностранство. Други одговор се може наћи у ИТ индустрији (Циљ 9), чији развој већ игра велику улогу у развоју квалитетних послова (самозапошљава више од 60.000 људи, мада не увек у формалној зони), и у подизању продуктивности нове економије. Међутим, на ИТ-у засноване нове технологије такође ће елиминисати много добрих послова. Ту је и одговор на који је српска држава усредсређена више од једне деценије – субвенционисање страних директних инвестиција, пре свега у сектору индустрије. Он је пожељан у мери у којој доприноси развијању вештина које ће остати у Србији, мада није нужно најјефтинији начин да се тај циљ оствари. Непожељан је у мери у којој конкурише спонтаним процесима у српској привреди, или служе као субвенција за тржишно неодржив слабо квалификован рад, јер тад заправо истискује друге развојне могућности.
Одговор треба тражити и у српској пољопривреди (Циљ 2), у којој се налази око две трећине свих неформалних послова у Србији. Поред бољег привредног амбијента и регулаторног оквира, потребна су јој и конкретна решења, као што је укрупњавање пољопривредних поседа и заједничког наступа на иностраним тржиштима.
Коначно, одговор треба тражити и у „зеленим“пословима, иако Србију изненађујуће мало занима глобална брига за одрживост природних ресурса и за климатске промене. У питању нису тамо неки заљубљеници у природу, већ тектонске промене у геостратешким и економским односима. Брзи развој, најпре Кине а затим и Индије и других тржишта у успону, у протекле две и по деценије смањио је за две трећине удео глобалног становништва које живи у екстремном сиромаштву, на 10 одсто. Природно је очекивати и настојати да се тренд конвергенције између мање и више развијених земаља настави. Међутим, уз данашње обрасце производње и потрошње ресурса, потребно би било девет земаљских кугли да се просечни глобални грађанин издржава на нивоу данас просечног Американца. Дакле, конвергенција ће бити могућа само уз корените промене у технологији и обрасцима потрошње (Циљ 12). Сви други сценарији „врући“су, како климатски (Циљ 13), тако и политички.
Србија мора – макар само себе и своје деце ради – да се придружи онима, срећом сад већ бројнима и моћнима, који на глобалној позорници на томе навелико раде. Воде (Циљ 6), шуме (Циљ 16) и биодиверзитет (Циљ 14) у Србији пружају велике прилике за унапређење квалитета живота уз повећање квалитетног запошљавања тим пре што се за „озелењавање привреде“могу данас наћи озбиљна средства. Прилике су нарочито у „зеленом“туризму, еколошкој агроиндустрији и обновљивој енергији (Циљ 7), али и другде Србија мора да осмисли енергетску стратегију за дан кад јој, мало после 2030. фосилне резерве нестану. Изградњом минихидроелектрана које је у току замениће два одсто капацитета а уништити више стотина дивних планинских река, биодиверзитет, и потенцијал за еколошко запошљавање хиљада људи које оне доносе.
Србија ће кад-тад морати да изгради систем планирања политика какав имају уређене земље, али то ће бити тешко и уз највећу политичку вољу и напор. Научили смо, деценијама, да политике извлачимо из рукава. Циљеви одрживог развоја пружају нам прилику не само да будемо део најбољег у глобалној заједници, већ и да видимо шта пропуштамо, шта бисмо могли урадити, и зашто се вреди борити да такав систем ипак развијемо.
Уз јасна правила игре, предвидиве привредне политике, без страха привредника да ће им неки „партијски друг“сутра узети посао брже би расла и продуктивност, и запосленост, а било би и више нових предузећа У Србији је само мали број предузећа изграђених у социјализму трансформисан у нову привреду, у здрава приватна предузећа способна да се боре на глобалном тржишту, без ослањања на државне јасле или помоћ