МИТ О СТОГОДИШЊОЈ СТАГНАЦИЈИ

три до скоро шест одсто БДП, последица лоше осмишљеног закона о регресивном порезу и здруженог републиканско-демократског повећања потрошње, подигао је раст на отприлике четири одсто и спустио незапосленост на најнижу стопу у последњих осамнаест година. Мере су можда биле лоше замишљене, али показале су да се - уз довољне фискалне подстицаје - може стићи до пуне запослености чак и када су каматне стопе далеко изнад нулте.

Кључна грешка Обамине администрације 2009. била је та што није стремила већем, трајнијем, кохерентнијем и прилагодљивијем фискалном стимулансу. Да јесу, економија би одскочила више и не би било приче о стогодишњој стагнацији. Овако, током прве три године такозваног „опоравка“приходи су расли само најбогатијима.

Неки од нас су у то време упозоравали да ће рецесија вероватно бити дуга и дубока, и да су потребне јаче мере од Обаминих предлога. Подозревам да је главна препрека било уверење да се економија само саплела и да ће брзо стати на ноге. Сместите банке у болницу, брижно их негујте - другим речима, немојте ниједног банкара окривити, чак их немојте ни грдити, већ их ободрите тиме што ћете са њима размотрити како ћете напред - и најважније, заспите их новцем и убрзо ће све бити добро. Муке економије биле су, међутим, дубље од ове дијагнозе. Последице финансијске кризе биле су озбиљније, и огромна прерасподела прихода и богатства у корист најбогатијих ослабила је укупну потражњу.

Економија је била у транзицији од производње ка услугама, а тржишне економије таквим транзицијама не управљају добро саме. Било је потребно више од обимног спасавања банака. Америци је била потребна суштинска реформа финансијског система. „Дод Френков“закон донекле је - мада недовољно - спречио банке да нам наносе штету. Али није учинио скоро ништа да натера банке да раде оно што би требало да раде; да се, рецимо, више усмере на позајмице малим и средњим предузећима. Било је потребно да влада више троши, али и да понуди енергичније програме редистрибуције и предистрибуције - да се позабави ослабљеном преговарачком моћи радника, гомилањем тржишне моћи великих корпорација, и корпоративним и финансијским злоупотребама. Слично томе, енергичне мере на тржишту рада и у индустрији могле су помоћи областима које су погођене последицама деиндустријализације. Уместо свега тога, законодавци нису спречили чак ни то да сиромашна домаћинства губе домове.

Политичке последице тих економских неуспеха биле су и предвидиве и предвиђене - било је јасно да постоји ризик да се изневерени окрену демагогу. Нико није могао да предвиди да ће тај бити баш Доналд Трамп расистички женомрзац намеран да уништи владавину права и код куће и у иностранству, који дискредитује америчке контролне институције, укључујући медије.

Фискални стимуланс великих размера из децембра 2017. и јануара 2018. - који економији у то време није био неопходан - био би далеко моћнији десет година раније, када је незапосленост била онако висока. Слаб опоравак стога није последица стогодишње стагнације - проблем је била лоша политика владе.

Сада стижемо до главног питања хоће ли стопе раста наредних година бити високе као некада? То наравно зависи од брзине технолошких промена. Инвестиције у истраживања и развој, нарочито у фундаментална истраживања, важан су, мада спор чинилац. Сече које је предложила Трампова администрација нису добар знак.

Чак и тако, неизвесности је на претек. Стопе раста БДП-а по становнику много су варирале у претходних педесет година - од два или три процента годишње у деценијама после Другог светског рата до 0,7 одсто у последњој деценији. Но, можда смо превише обожавали раст, нарочито ако помислимо на штету нанесену животној средини, а још више ако од тог раста огромна већина грађана нема много користи. Криза из 2008. нуди многе поуке, али најважнија је та да је изазов био - и остао - политички, а не економски. Ништа урођено не спречава нашу економију да обезбеди пуну запосленост и заједнички просперитет. Стогодишња стагнација била је само изговор за погрешне економске стратегије. Док не превазиђемо себичност и кратковидост које дефинишу нашу политику - нарочито у САД под Трампом и његовом републиканском потпором - економија која служи многима, а не само неколицини, остаће само сан. Чак и ако БДП буде растао, приходи већине грађана ће стагнирати.

Највећи изазов био је, и остао, политички, а не економски. И 2008. могле су се предвидети политичке последице економских неуспеха. Није се могло предвидети да ће од свих демагога изневерени подржати баш Трампа, који би да уништи владавину права и код куће и у иностранству Ништа урођено не спречава економију да обезбеди пуну запосленост и раст. Али, док не превазиђемо себичност и кратковидост, економија која служи многима, а не само неколицини, остаће само сан. Чак и ако БДП буде растао, приходи већине грађана ће стагнирати