ШАМПИОНИ СПОРОГ ОПОРАВКА
У РЕГИОНУ НАЈГОРЕ ПРОШЛЕ СРБИЈА И ХРВАТСКА
Чак осам година било нам је потребно да БДП вратимо на ниво из 2008. Више него свим суседима, осим Хрватској. У јеку кризе рецесија је закуцала на врата 91 државе, док је 2014. у минусу, осим Србије, завршило само седам земаља
Случај је хтео да се тог септембра 2008, када је после црног понедељка свануо црни уторак, а њега сменила црна среда и тако редом, задесим на Волстриту, у сали за трговање Њујоршке берзе, самом епицентру финансијског земљотреса, након кога је уследио прави економски цунами, који је убрзо запљуснуо цео свет. Иако
су канте за отпатке биле уредно распоређене, у њима није било скоро ничега. Али, не зато што су брокери све уредно склањали за собом, већ зато што су остатке хране, празне флаше кока-коле и чаше од кафе бацали где су стигли, углавном по поду. Као да је био судњи дан. Били су видно нервозни. Сасвим разумљиво, ко зна
колико су тих дана људи завили у црно, колико су десетина милијарди долара изгубили њихови клијенти. Мада су се сигурно више нервирали што су изгубили очекиване бонусе.
У том општем хаосу угледах и једно познато лице. Салом за трговање, из супротног правца ишла је колона, на чијем је челу био председник Црне
Горе Филип Вујановић. Њега је, ето, запао малер да тог 22. септембра затвори берзу. Неко други је, ипак, био крив за све што је након тога уследило – 2009. је чак 91 земља званично упала у рецесију.
Србији је било потребно чак осам година да бруто домаћи производ врати на ниво пре кризе. Много више него свим другим земљама из региона. Осим Хрватској, која ни уз очекивани раст од 2,8 одсто у овој години, ни после пуне деценије неће успети да се врати тамо где је била 2008.
Док се криза захуктавала, многи економисти и аналитичари веровали су, или се бар надали, да ће олуја брзо протутњати и да ће се све брзо, за неколико месеци, смирити. Оне мање оптимистичне, попут нобеловца Џозефа Стиглица, који су на старту тврдили да ће криза трајати бар неколико година, мало је ко хтео да чује. Посебно у Србији. Поједини министри чак су тврдили да би светска криза могла бити наша шанса, „јер ће заобићи Србију“. Нажалост, њихова лоша процена скупо нас је коштала.
Док су у САД посртале најмоћније банке, чија се билансна сума мерила стотинама и хиљадама милијарди долара, Влада Србије, која је и иначе мучила муку са минусом у државној каси, у септембру 2008. једнократно је повећала пензије за 10 одсто. Ускоро је, 1. октобра, уследило још једно, редовно повећање, за стопу раста цена на мало. Био је то, како је недавно за НИН потврдио тадашњи гувернер Радован Јелашић, део коалиционог споразума, на којем је инсистирао ПУПС. Док је свет упадао у кризу, у Србији је просечна пензија са 170 евра, колико је била 2007, повећана на 217 евра. Минус у државној каси је, пак, скоро удвостручен, са 620 милиона на скоро милијарду евра, а због слабљења динара, просечна пензија брзо је пала испод 200 евра и још се није вратила на ниво из 2008.
Наредних година, и после промене власти 2012, буџетски дефицит је наставио да расте, све до 2014, када је достигао рекордних 2,1 милијарду евра. Било је то баш у години у којој је дошло до промене на челу Владе, јер је у априлу, после ванредних избора, Ивицу Дачића на месту премијера заменио Александар Вучић, до тада први потпредседник Владе.
Паралелно са растом буџетског дефицита, јавни дуг је од 2008. до 2014. скоро утростручен, са 8,8 на 24,8 милијарди евра, или са 28,3 на 74,7 одсто БДП-а. Тек тада, кад је ђаво већ однео шалу јер је Србија убрзано срљала ка рубу банкрота, премијер Вучић одлучио се за радикалну штедњу. Те мере су се, нажалост, свеле углавном на смањење пензија и плата у јавном сектору, док су изостале суштинске реформе јавних предузећа, па је за отплату њихових дугова, које је гарантовала држава, из буџета исплаћено више од 300 милиона евра, отприлике колико се и уштедело на платама и пензијама. Било како било, јавни дуг је стабилизован и тренутно је нешто већи од 24 милијарде евра или 59,7 одсто БДП-а.
Све већи минус у државној каси и последична експлозија јавног дуга нису били једини проблеми са којима је Србија морала да се бори. Попут већине других земаља, те 2009. и Србија је упала у рецесију - БДП је пао за 3,1 одсто. Тај податак често помиње и актуелни председник Вучић. Нарочито када одговара онима који констатују да, супротно тврдњама званичника, Србија нема највећи, већ по правилу најмањи раст, не само у Европи, већ у региону. Једна од примедби је да су критичари „ћутали“док је за време бивше власти Србија имала пад БДП-а од 3,1 одсто.
Вучић, међутим, прећуткује да је те године пола света било у рецесији. При томе су неупоредиво већи пад од Србије имале прибалтичке земље, Литванија (14, 8 одсто), Естонија (14,7) и Летонија (14,3), али и Финска (8,3), Русија (7,8), моћна Немачка (5,6) или Шведска (5,2), као и многе друге чланице ЕУ, попут Италије (5,5), Аустрије (3,8), Чешке (4,8), Словачке (5,4), Мађарске (6,6), Словеније (7,8), Бугарске (3,6), Холандије (3,8), Луксембурга (4,4), Велике Британије (4,3) или Ирске (4,7).
Већи пад имале су и Украјина (15,1 одсто), Исланд (6,9), Молдавија (6,0), Грузија (3,7) и Румунија (7,1), која се последњих неколико година налази у европском врху по стопама раста. Те 2009. било је драматично и ван Европе, рецесија је „посетила“и Јапан (5,4 одсто), Мексико (4,7), Аргентину (5,9), а нешто блажи пад БДП-а имале су САД (2,8) и Канада (2,9).
На старом континенту док је криза била на врхунцу само три земље, Албанија, Пољска и Белорусија могле су да се похвале растом БДП-а. Куриозитет је свакако да је те 2009. међу рет-
ким земљама „у плусу“била и Сирија, у којој је БДП повећан за 5,9 одсто. Од пролећа 2011, када је почео грађански рат, једино што Сирија испоручује у свет су милиони - избеглица.
И већину комшија, па и две земље које су већ биле у Европској унији, почетак кризе теже је погодио него нас. Хрватска је 2009. завршила са падом БДП-а од чак 7,4 одсто, а рецесија је на велика врата ушла и у Румунију (пад од 5,9 одсто), Црну Гору (минус 5,7 одсто) и Бугарску, у којој је БДП смањен за 3,6 процената. У односу на ближе и даље окружење, у Македонији и БиХ су могли да буду презадовољни падом од 0,4 и 0,8 одсто, док је Албанија са растом БДП-а од 3,4 одсто била европски рекордер, убедљиво испред Белорусије (0,2) и Пољске (2,5 одсто).
У међувремену су се сви суседи, осим Хрвата, много брже опорављали од нас. На крају ове године, ако се остваре процене ММФ-а из априла, БДП ће у Албанији бити чак за 29,8 одсто већи него што је био 2008, када је криза почела из САД да се шири на цео свет. На другом месту је Румунија са укупним растом БДП-а од 23,5 одсто, а следе Македонија (22,8), Бугарска (17,7), БиХ (17,3), Црна Гора (17,2). Тек онда, на претпоследњем месту је Србија, у којој ће, ако ове године раст буде 3,5 одсто, БДП бити за само 7,6 процената већи него пре једне деценије. Тек после осам година Србија је достигла БДП из 2008. и слаба је утеха што Хрватска ни на крају ове године неће моћи тиме да се похвали - и уз очекивани раст од 2,8 одсто БДП Хрватске ће на крају ове године за 1,4 одсто бити мањи него 2008.
Покушавајући да релативизује ове не баш сјајне економске показатеље, премијерка Ана Брнабић је прошлог октобра направила велики гаф. „БДП је 2016. повећан за 2,8 одсто, а пре тога, од 2000, раст је једино био већи, мислим 2008. када смо имали 3,1 одсто“, изјавила је Брнабић током полемике са опозиционим посланицима. Њена, а још више наша невоља је што од 2000. до 2008. стопа раста ниједном није била мања од 4,4 одсто (2003. године, када је убијен премијер Зоран Ђинђић), а рекордан раст од девет процената остварен је већ наредне, 2004. Само у тој години БДП је, дакле, повећан више него у последњих 10!
Актуелној власти у прилог не иде ни ако се анализирани период скрати само на последњих шест година, откако је она преузела све полуге економске политике. Уз очекивани раст од 3,5 одсто у овој години, БДП Србије ће на крају 2018. бити за само 11 одсто већи него 2012. Скоро идентичан раст (10,8 одсто) у том периоду имаће и Хрватска, док је БДП у свим осталим земљама из окружења много више порастао – у Румунији за 31 одсто, у Црној Гори скоро 21, а у Бугарској, БиХ, Македонији и Албанији између 16,5 и 18 процената.
С друге стране, просечна стопа раста после демократских промена, од 2001. до 2008. била је 5,9 одсто годишње. Да је Србија и од 2011. до 2018. имала исти раст, наш БДП би на крају ове године достигао 52,8 милијарди евра. Овако, ако раст буде 3,5 одсто, као што прогнозира ММФ (Вучић, Влада Србије и НБС очекују нешто већи раст од четири процента), БДП ће бити тек нешто већи од 38 милијарди евра. Та разлика од 14,8 милијарди евра се на неки начин може посматрати као цена кризе, коју је Србија на крају платила. На део тог губитка реално није ни могло да се утиче, али на део свакако јесте, што потврђује и много бржи опоравак већине земаља, које су водиле другачију економску политику од влада Мирка Цветковића, Ивице Дачића, Александра Вучића и Ане Брнабић.
За разлику од других, Србија је и после 2009. још два пута, 2012. и 2014. упала у рецесију, са падом БДП-а од један и 1,8 одсто. То можда и не би било тако страшно да те две године светска економија није расла по стопама од 3,5 и 3,6 одсто. Да зло буде веће, осим Србије 2014. су у минусу завршиле још само три европске земље - Хрватска (-0,1), Финска (-0,6) и Украјина, у којој је пад БДП-а од 6,6 одсто био директна последица ратних сукоба на истоку земље, започетих у априлу те године. У остатку света, са рецесијом су се те године суочили још само Јемен, Либија, Аргентина и Венецуела, из које је због све већих економских проблема само у последње четири године главом без обзира побегло више од два милиона људи. Пре неколико седмица председник Венецуеле Николас Мадуро наредио је да се са новчаница избрише пет нула, а процењује се да би само у овој години цене могле да порасту за милион посто.
Чак и ако овога пута председник Вучић и министар финансија Синиша Мали буду у праву и ако 2018. Србија заиста буде међу три европске земље са највећом стопом раста, то ће само делимично надокнадити заостатак за комшијама у протеклој деценији. Уз то, за бољу будућност је веома важан и одговор на питање да ли ће на економском плану Србија у Лиги шампиона (то поређење лансирао је министар финансија) играти само ове или ће се у врху задржати и неколико наредних година. И не треба сметнути са ума да се првак Европе може бити и са растом од 3,8 одсто, као што је то 2009. била Албанија.
Уосталом, сећа ли се још ико да је у јулу 2016. Вучић изјавио да ће „Србија ове године покушати да буде у прве три државе у Европи по стопи раста БДП-а“, уз опаску да такве резултате „Србија није имала од Другог светског рата“. „Нико на свету не може да ме демантује, јер су то мерљиве ствари“, поручио је Вучић. А демантовао га је и ММФ, коме председник верује, јер по њиховим подацима те године од Србије већи привредни раст имало је 18 европских земаља: Исланд (7,5 одсто), Ирска (5,3), Румунија (4,8), Молдавија (4,3), Бугарска (3,9), Албанија (3,4), Шпанија и Словачка (3,3), Шведска, Хрватска, БиХ и Турска (3,2), Словенија и Луксембург (3,1), Кипар (3,0), Црна Гора, Македонија и Пољска (2,9). А ако после разграничења власт у Београду призна Косово, онда би се Србија померила на 20. место, јер би испред ње било и Косово, са стопом раста од 4,1 одсто.
Откако су владу формирали СНС и СПС, БДП Србије је повећан за 11 одсто, а у Румунији за више од 30 процената
Србија ће покушати да буде у прве три државе у Европи по стопи раста, рекао је Вучић 2016. Те године већи раст БДП-а имало је 18 европских земаља