НЕМА ПРЕДАЈЕ

ФЕМИ КУТИ, НИГЕРИЈСКИ МУЗИЧАР Пред београдски концерт, „принц афробита“објашњава НИН-у зашто је музика много више од чисте забаве, открива како му је мајка помогла да покрене први бенд и зашто не смемо да се препустимо осећају безнадежности

Рођен је као Олуфела Олуфеми Аникулапо Кути, а мајка му је дала надимак Феми, не би ли помогла да изађе из очеве сенке. Отац Фела Кути био је пионир афробита, светски популаран музичар и неустрашиви гласноговорник народа, омражен од нигеријске владе коју је жестоко критиковао. Милион људи присуствовало је његовој сахрани.

„Никада нећу бити Фела Кути, али могу да будем Феми Кути“– кажу да је давно одлучио данас чувени нигеријски уметник, решен да пронађе место на светској сцени, негујући богато наслеђе легендарног оца.

У ранијим разговорима с новинарима објаснио је да је био вољен и цењен зато што је Фелин син, али да је било људи који су сматрали да је пред њим додатни изазов. „Ја то нисам видео тако. Само сам видео човека кога сам обожавао и поштовао.“Очигледно, није желео да се такмичи. „Морао сам да пронађем себе у хаосу што ме окружује.“

Кренуо је рано. Кад му је било петнаест година, прикључио се Фелином бенду Egypt 80. Неколико лета касније, основао је групу The Positive Force (с којом ће наступити на предстојећем београдском концерту).

Била је потребна читава деценија док људи нису почели да га слушају... Изградио је сопствени стил афробита, помешан са афричком народном музиком, соулом, фанком, џезом и R&B музиком.

Попут оца и баке, феминисткиње и активисткиње покрета против колонијализма, и сам често говори о политичким и друштвеним проблемима. Музика може да проговори у име потлачених. „Суштина је да Африка мора да заволи Африку. Африци не треба

Запад да је учи култури и традицији. Ми морамо да будемо ти који причају своје приче.“

Најновији албум One people, One world окренут је универзалној поруци мира. „Сви смо ми једно и живимо на једној планети, и морамо то да схватимо пре него што је заувек уништимо.“

На београдском концерту, 13. септембра у 20 сати (Калемегдан, Доњи град, улаз слободан), Феми Кути представиће нови албум и извести највеће хитове који су обележили сада већ вишедеценијску каријеру. (Реч је о композицијама с десет снимљених албума – четири су била номинована за Греми награде.) То ће учинити у пратњи Македонске филхармоније. Више од седамдесет музичара учествоваће у концертном спектаклу који организује Центар београдских фестивала – ЦЕБЕФ. Аранжмане за симфонијски оркестар написао је Џијан Емин.

Предгрупа Фемију Кутију биће београдски састав Igor Vince & His Drum, Brass And Keys. Ауторска музика инспирисана је регеом, фанком, латино музиком, афробитом и соулом.

Љубица Луковић водила је, за наш магазин, разговор с познатим музичарем.

У Београду наступате са Македонском филхармонијом. Како је дошло до те сарадње?

Диригент Џијан Емин је контактирао са мном, јер воли моју музику. Хтео је да сарађује са мном и с оркестром. Помислио сам како је то генијална идеја. Одувек сам желео да радим са оркестром и класичним музичарима, тако да смо погурали да се све и оствари. Ова сарадња је одвела моју музику на потпуно нови ниво, који је веома интересантан и показује колико могућности постоји; у којим све правцима можете да одете...

Већ сте наступали у Србији. Какви су ваши утисци са претходних концерата?

Сви досадашњи наступи били су одлични и публика их је сјајно прихватила. Мислим да смо стекли прилично велики број фанова у Србији.

Како сте почели да сарађујете са Игором Винсом? Интересантно је што људи из тако далеких земаља какве су Србија и Нигерија могу

На Калемегдану, 13. септембра, Феми Кути представиће нови албум и извести своје највеће хитове

да пронађу заједнички језик кроз музику.

Игор је невероватно талентован. Страшћу и музикалношћу превазилази све културне баријере. Долазио је неколико пута у наш клуб New Afrika Shrine у Лагосу, и тада сам схватио колика је његова љубав према мојој музици и какве су његове вештине. Игор ме је позвао да свирам на песми Let’s Do It коју смо снимили у Паризу 2013. Пре неколико година, када је мој перкусиониста напустио бенд, одлучио сам да питам Игора да ли жели да нам се придружи. Кренуо је да путује и наступа са нама.

И даље редовно наступате у свом клубу, истовремено окупљајући хиљаде посетилаца на великим концертима. Да ли вам више пријају концертни спектакли или клупски наступи за одабрану публику?

За мене је сваки наступ једнако битан. Без обзира на то колики је простор, ја ћу уложити исту количину енергије и пожртвованости као да свирам пред десетинама хиљада људи. Не узимам олако наступе и никад не газим своју реч – без обзира на то где наступам и колико људи ме слуша, потрудићу се да од мене добију 100 одсто.

Ваша музика увек је била уско повезана са политичким активизмом. Мислите ли да је за уметност важно да пренесе поруку или може да постоји искључиво у сврху забаве?

Не могу да коментаришем шта други раде, али за мене је музика увек била много више од чисте забаве. Наравно, немам ништа против људи који мисле другачије. Можда би живот био превише тежак и досадан ако би сви уметници били ангажовани око политичких и социјалних питања.

Када погледате свет у коме живимо, који проблеми захтевају нашу највећу пажњу?

Сиромаштво, миграције, тероризам и нажалост поново расизам.

Сви знају ко је ваш отац Фела Кути, али колики је био утицај ваше мајке?

Моја мајка је одиграла врло значајну улогу у мом животу и одредила какав ћу човек постати. Мислим да сам наследио доста од њеног карактера. Дала ми је новац да покренем бенд The Positive Force. Када сам био мали, увек сам се питао где је мој отац и зашто га никад нема, био сам сувише млад да разумем, али мајка ми је објаснила и едуковала ме о његовој борби. Дугујем јој веома много за све што сам постигао у животу.

Најстарији син вам се придружио на најновијем албуму. Да ли ће он наставити традицију фамилије Кути? Да ли подстичете децу да крену истим стопама?

Он ће такође наступити у Београду, завршио је школу тако да ме прати на турнеји. Жели да се бави музиком и добиће моју потпуну подршку. Сва моја деца свирају неки инструмент, али ја их не форсирам да се тиме професионално баве. То мора да буде њихов избор.

Кад смо већ код вашег последњег албума One people one world – шта је била главна инспирација?

Желео сам да створим атмосферу за добре мисли и мир у свету. Моја инспирација сада долази из искуства и дугачке каријере, али наравно највише ме инспирише породица и живот генерално.

„Не буди уморан, буди инспирисан“каже један стих. Цео албум је прожет оптимизмом. Има ли наде за овај свет?

Никад не смемо да се препустимо осећају безнадежности, јер живот онда нема поенте. Ако живот нема поенте, нема разлога ни да се бавимо породицом, и онда стварно можемо само да дигнемо руке од свега. Зато је за мене живот вечита борба и никада се не смемо предати ни одустати.

Када сам био мали, увек сам се питао где је мој отац, зашто га никад нема. Био сам сувише млад да разумем, али мајка ми је причала о његовој борби