Шапутање и крик
КЊИГА
Сигурно се сећате таквог тренутка из детињства: пригушени разговор родитеља о скривеним и најтежим проблемима почињао би тек када се удаљите. „Шапутање и нејасне речи иза притворених врата, од тога ми је бивало само теже“, саопштава нараторка романа Одустајање Јелене Ленголд. То нешто од чега су желели да је заштите (безоблично, неизговорено, необјашњено) пратило ју је куд год би пошла.
Узалуд је отварала велики географски атлас и по њему цртала ствари које су недостајале. Бродове, шарене рибе, светионике, мостове, чудовишта из Црног мора. Бекство од изненадног и необичног мука у кући, најтише најаве највећих несрећа попут болести и смрти, није могуће. „Можете да бежите неко време, али невоља вас увек сачека тамо где сте је оставили.“
Зато је Одустајање књига о ослушкивању. На првој страници, у својеврсном прологу, чује се „астматично дисање цеви у зидовима“; „јецаји паркета“. Мајчин корак, шкрипа моста на излазу из града – звук после кога почиње да се руши живот породице и нагло завршава детињство.
Од те тачке, у усамљености одраслог доба, стварност почиње да пара уши. Шкрипа трамваја личи јој на болну смрт крда слонова, на потмули ударац брода у ледник. Све до описа времена проведеног у непознатој кући чије звуке не познајете („као када у туђем стану чујете звоно и нисте сигурни да ли звони телефон или је неко пред вратима“); до откуцаја зидног сата. Одустајање постаје проза о ћутању.
Роман је подељен на три целине од педесетак страница. Прва, под насловом „Заклетва на вечну ћутњу“, испуњена укусима, мирисима, авантурама и доживљајима из детињства – сјајно је написана. Страх и сажаљење одавно су крупне речи за поређење, али пажљиво изведене слике природе и вешто грађење атмосфере стрепње услед испрекиданих одјека из друге просторије, не допуштају читаоцу да се одвоји од главне јунакиње и њеног четрнаест година старијег брата.
Притом, књижевница их води у болнице и на гробља; припрема за сцену обрачуна поред бунара. Гриземо зубе, међутим, на крају, осећамо да смо лакши, као умивени снегом.
Други део, сада са двадесетпетогодишњом јунакињом, и завршни (у браку је, има ћерку) – не повлаче приповедачку снагу уводног поглавља, већ отварају простор за мотиве из „Заклетве на вечну ћутњу“, уз дигресије и запажања. Снег игра важну улогу. Најпре очева згажена цигарета на путу до болнице (флека мокрог папира); кристални тон зиме што понекад прелази у „језиву потмулу шкрипу“, пахуље које могу да пробуде из сна.
Белина отвара простор за снове, халуцинације, игре са светлом. Ликови су на почетку у мањој средини, на улици, а зелене платнене ролетне стоје полуспуштене; иза завеса вире знатижељна лица. После жељеног одласка у град (наслов је „Застрашујућа могућност слободе“), јунакиња је сломљена, скривена, мрак се згушњава у соби. У „Неизрецивом“, дочекује зору, чека да нестане њен одраз лица у стаклу и појаве се обриси суседних кућа.
Јелена Ленголд пита се у Одустајању где нестајемо док сат или два живимо у некој успомени. Бекство није могуће. „Увек смо уљези у сопственој прошлости.“Да ли икада заборављамо одјек разговора одраслих који нисмо смели да чујемо...
Није ли и то део пишчевог посла: да целог живота, у својој хотелској самоћи, повезује речи давно изговорене шапатом и широм отвара притворена врата доба у ком је заувек заточен.
Где се налазимо док сат или два живимо у успоменама? Одустајање описује покушај бекства од најболнијих тренутака детињства