Културно наслеђе под бренерима
БЕОГРАД НА ВОДИ И УНИШТАВАЊЕ ИСТОРИЈЕ
Док се чека епилог истражног поступка због девастације парне локомотиве из 1864, свима се завезао језик, само градске власти сваљују одговорност на Железнице и правдају предузеће Београд на води које је у ствари повукло чуваре из „депоа“
Док се чека епилог истражног поступка због девастације парне локомотиве из 1864, свима се завезао језик, само градске власти сваљују одговорност на Железнице и правдају предузеће Београд на води које је у ствари повукло чуваре из „депоа“
Какво је лудило завладало Србијом кад вест о уништавању парне локомотиве из 1864, којој нема равне у Европи, јавност сазнаје са десет дана закашњења, а „депо“Железничког музеја, где се од 1952. налазио експонат - руина обрасла у шипражје, иако под заштитом Завода за заштиту споменика културе?
Зашто је складиште на коме се налазе вредни експонати индустријског наслеђа месец и кусур било без заштите чувара? Зашто „непроцењива“локомотива није пресељена на безбедније место? Шта је још на отвореном и подложно лоповлуку и разарању од експоната под ингеренцијом Железничког музеја? И, како то да нисмо имали појма да уопште постоји тако вредан артефакт пре него што је уништен?
Све ћемо то сазнати „када се заврши истражни поступак“, поручили су нашем листу у Железничком музеју четири дана након што је случај филмске пљачке обелодањен, и на упорно инсистирање да будемо примљени. Предузеће Железнице Србије а. д. као оснивач Музеја, одбило је истог дана да нам дозволи боравак на датој локацији, „пошто је у току вршење увиђаја“. НИН је сматрао да се не сме чекати док се све то не оконча, јер су ипак и та локомотива и „депо“– део Ложионице Железничке станице Београд – народна имовина и културно наслеђе.
Идемо редом: дана 11. септембра Танјуг је објавио информацију да је Ненад Војчић, директор Музеја, 31. августа лично добио позив „од човека који је у том тренутку посматрао како 16 људи бренерима сече локомотиву“, старију и од самих Железница, из серије
сличних машина какве су градиле Суецки канал. Уследила је лавина медијских прилога, и у том тренутку, Војчић је био речитији (него што треба), доводећи споран случај у везу са Београдом на води.
„Управо је то предузеће повукло људе из обезбеђења ’депоа’ у процесу систематског уклањања београдске железничке станице“, рекао је неким новинарима. Новинарки НИН-а улио је лажну наду да ће дати изјаву и за наш недељник, „чим прође гужва“, мислећи на медијску опсаду.
Следеће јутро, у четвртак, неко му је завезао језик, под претњом „скидања главе“, како нам је телефонски саопштио, узбуђено. Пет особа већ је било приведено под сумњом да су починиоци крађе, али и пуштено након „информативног разговора“. Хитно су организовани састанци Музеја „са Министарством и Заводом“, како нам је Војчић рекао. Службеници Медија центра Железница Србије а. д. још нису добили наредбу да ћуте, тј. да се јавности обраћају искључиво циркуларним саопштењима, па су били ради да помогну новинарки НИН-а. Макар и саветом да се „добро опреми“ако се ипак упути на терен, јер „све је пуно рупа и корова“. Службеног пратиоца не могу да јој обезбеде јер су сви „њихови људи повучени 1. јула, када је Станица званично затворена“, на своју руку су изјавили.
Слично – на своју руку – делала је и новинарка, и зашла међу шине испод Мостарске петље код водоторња, а део потеза између Савске улице и железничке окретнице и Ложионице, који ужива статус претходне заштите. „И,
као такав, мора бити заштићен од девастације“, како су ово неописиво место описали стручњаци градског Завода. Туцаник обрубљен гомилама кабастог и ситног отпада, новинарку је водио до реликта некад великог дивљег насеља.
„Ми смо овде већ 18 година, и никад ниједан шраф није фалио“, као да се правда један становник мини фавеле „То је њихова банда, не може прост човек то да уради“, алудира на озбиљнију организацију похаре. Жена га гурка, треба наточити воду у канистере. Комшија емитује ТВ прилог о случају на мобилном, уживајући у краткотрајној популарности нехигијенске насеобине.
Надаље ризик истраживања постаје већи, „рупе“су заправо кратери пуни жабокречине, а некад су служили за ремонт возова. Кућица железничара, истовремено и чувара, полупаних прозора и „сквотована“– два су ту нетом упражњена лежаја. Пар корака кроз шипражје, и новинарка избија на „плато“испред Ложионице.
Здање је величанствено, ко има око за лепоту испод зарђале конструкције и армираног бетона, местимично разореног зубом времена. На улазу су паркирана два аутомобила, и групица елегантно обучених државних службеника. Ово касније потврђује НИН-у градски Завод саопштењем да су тог дана „представници Музеја железнице, Министарства културе и информисања, Музеја науке и технике, Музеја историје Србије и Завода за заштиту споменика културе града Београда“састанчили, и изашли на терен да се прелиминарно упознају са губицима.
Представника МУП-а нема, њихова је истрага од ове независна, и вероватно се усклађује са наступом Горана Весића, заменика градоначелника на једној (режимској) ТВ, дан касније. У емисији Весић тврди да су по питању крађе једине одговорне Железнице а.д. а никако Београд на води и, ни случајно, сам Град Београд. Сходно томе, свако „пребацивање одговорности је само скидање одговорности са себе“. Гласине веле да се претило отказима на све стране, а изван домашаја камера.
У реалном времену и реалном простору, наставља се новинарско истраживање. Хала Ложионице је празна, пода затрпаног смећем, а ни трага оштећеној локомотиви. У суседној гаражи са много улаза за возове, мота се нека жена са двоје малишана, радознало разрогачених очију. Њен супруг, она, и осморо деце нехотимични су сведоци крађе, јер живе „тамо иза“- жена руком показује на отвор у зиду „депоа“који води у сличну просторију. Њихово коначиште лопови нису могли да прођу неопажено.
„Долазили су седам дана, дању, са грајфери и брусилице, али смо ми мислили да су ти људи – из Железница“, објашњава новинарки, баш како је објаснила „Славиши што задужује магацин“. Славиша, ма ко то био, кад је дошао и све чуо, на њих се љутнуо, што нису боље пазили.
Жена, Ромкиња, ако баш мора да се нагласи, још додаје да су крадљивци могли бити и „Срби, и Цигани“. „Шта су све однели“, питамо, мислећи да су се наведена и „још једна локомотива, ручно ковани вагончић, седам стругова и две вертикалне бушилице“, поменути у медијима као оштећени или украдени, налазили у оној велелепној руини.
„Ма, јок“, жена одмахује главом, и предводи до праве локације, једне од гаража музејског складишног „анекса“. Процеп у лиму скривен је жбуњем, а она корача пажљиво, да случајно не „згази на змију“. Ту шина више нема, поодавно су ископане, на шта је указивао и сам Војчић надлежнима, и у првим исказима медијима. Захтевао је да се из Ниша позајми дизалица и експонати преместе на другу локацију, а нико није марио. Где би тачно било то место, није рекао.
Унутрашњост актуелног „депоа“много је страшнија од ентеријера Ложионице, изгледа као да је пала бомба. Где је могло да прође, дрвеће се високо грана, ђубрета на све стране, крова и има, и нема. У полумраку се назире нека чудовишна направа, попут бојног возила. Иза је шћућурена слична скаламерија, чини се, неначета, потпуно загарављена. Из трупа прве, спорне, „суецке“, штрче цевке за спровођење паре, брусилицом „скраћене“. Из једне странице кабине фали читав комад, док се ампутирано место румени сјајем бакра.
Бакар је тако једини жељени плен лопова, „па највероватније сакупљача секундарних сировина“, како процењује један наш саговорник, близак разним изворима, и са молбом да остане анониман. Додајући да је на сличан начин 90 посто имовине „Железница“опљачкано и да, у избору мете, крадљивцима „помажу“запослени у овом предузећу.
„Девастација парне локомотива из 1864, само је врх леденог брега затирања индустријске културне баштине“, упозорава Рифат Куленовић, директор Музеја науке и технике, под чијом је струковном капом Техничка збирка Железничког музеја. Таквих музеја било је мноштво широм Југославије, при свакој великој фабрици. Неке су отишле под стечај или продате, и са њима
Управо је предузеће Београд на води повукло људе из обезбеђења „депоа“у процесу систематског уклањања београдске железничке станице, рекао је, очигледно несмотрено, Ненад Војчић, директор Музеја
значајне колекције, као део „стечајне масе“, Неки су експонти одавде изузети, на молбу стручњака, и на основу добре воље стечајних управника, Куленовић објашњава.
Најбоље је прошао Сењски рудник, тврди, у који су уложена средства ЕУ на име рехабилитације музеја. Музеј ваздухопловства има изузетну збирку, али „нема пара да промени прозоре“. У фокусу бриге индустријских археолога била је ипак Фабрика шинских возила „Гоша“, или, по новом ГОША ФАМ а. д. као фабрика у приватизацији, све, док Железнички музеј није скренуо пажњу на себе „безбедносним пропустом“, како је Весић пресудио.
„Сад се врши истрага и Ложионица је под 24-часовном присмотром“, уверен је Куленовић на основу договора са Заводом, Министарством, Музејом железнице, Железницама а. д... Међутим, то су само пусте жеље Куленовића, и других заљубљеника у индустријско наслеђе, јер ни у суботу нема никог да обезбеђује „депо“. Локомотива „непроцењиве вредности“и даље је „на извол’те“лоповима да је докрајче, све чекајући да се„донесу закључци да је неопходно да се у најкраћем року обезбеди служба чувања од стране Железница Србије а. д. као корисника, како саме Ложионице, тако и експоната“, по званичном саопштењу градског Завода за заштиту споменика. У том контексту далеког футура, сматрамо да наслеђу нећемо наудити ако га само фотографишемо.
„Осуђујући чин вандализма“, надлежни у Заводу се залажу и за „хитну израду пројекта враћања експоната и простора у претходно стање“. С друге стране, у Железницама полажу велике наде у „изузетне историјске, музејске, културолошке и туристичке потенцијале“станице у Топчидеру. Искористивши их, Топчидер би постао „један од најзначајнијих технолошких музеја у региону“. И делом музеј на отвореном.
Међутим, да би се то постигло, потребно је не само уредити тај до сада неспомињани простор, већ и наћи начин како да се експонати, у „прилично лошем стању, какви су и добијени пре шест деценија, пребаце у будући топчидерски центар српске железничке историје“, додају. Ако би маневрисали том специјалном дизалицом (из Ниша) Ложионица би начисто пострадала. „Ситуација је далеко компликованија него што се представља у медијима и изискује свеобухватан системски приступ и сарадњу свих институција под чијом су надлежношћу експонати“, закључују у Железницама.
Ложионица је сада брига Београда на води који је објекат преузео, бар како кажу Железнице. Договори Вотерфронта, са власничким уделом од 68% у луксузном комплексу, и челника Града, јесу да „се ова зграда, окретница и водоторањ, сачувају и претворе у мултифункционални простор“.Из Београда на води, опет, тврде, да Ложионица није у њиховој ингеренцији.
Док се они не договоре, да видимо шта је још у опасности, кад је у питању колекција Железничког музеја? „Само“парна локомотива серије ЈЖ 11, која је вукла и Плави воз, а сада стоји на платоу код старе главне Железничке станице. И још неколико аутентичних путничких вагона из периода између два светска рата, ишчезлих са наших пруга, а сада на бившој окретници, код Ложионице. А који ће, према незваничним информацијама, вероватно бити отписани и исечени, јер би, према мишљењу „стручњака“, њихов транспорт и реконструкција били неисплативи.
Шта ће онда бити изложено у Музеју на Топчидеру, ма кад освануо? И шта ће бити са парном локомотивом, „суецком“, кад јој се „прилепи“одсечен део, јер „починиоци су ухваћени“, а Железнице очекују „да ће успети да врате део отуђених делова“. Њих ће, кажу, ипак сместити у депо Музеја технике и науке. Од толиких депоа, да те заболи глава, а од обећања – да експлодира.. Јер, да није објављена вест о крађи, нико не би ни приметио да било шта недостаје, нити у каквом су стању народна имовина и културно наслеђе.
Може ли се догодити да и парна локомотива, која је вукла и Плави воз, и још неколико путничких вагона из периода између два светска рата буду отписани јер би њихов транспорт и реконструкција били неисплативи