ПРИПИТОМИТИ РАДИКАЛЕ

Десет година СНС (први део)

Nin - - Садржај - ДАНИЦА ВУЧЕНИЋ (У следећем броју: Како је СНС освојио власт и србију)

Како је настао СНС, ко је све на том послу био директно, а ко индиректно ангажован, ко је дао први милион евра за оснивање странке, ко је помогао да бивши радикали постану прихватљиви међународној заједници и да ли би Србија изгледала данас другачије да је Војислав Шешељ за свог наследника поставио Александра Вучића уместо Драгана Тодоровића

Уоктобру месецу навршава се десет година од настанка Српске напредне странке која је заувек променила српски политички пејзаж. Након историјског „помирења“Социјалистичке партије Србије (СПС) и Демократске странке (ДС) 2008. године и уласка социјалиста у проевропску владу, процене су биле да је померање највећег дела екстремно националистичке Српске радикалне странке, са ратним и хушкачким бекграундом, ка умеренијој, проевропској десници, одлична вест за будућност земље. Пробуђена нада да радикалска Србија иде у историју, а да ће нова десница бити мост ка демократском друштву, до данас је остала неостварена. СНС је у међувремену „појео“све политичке странке, а са њима и цео систем и друштво, успостављајући практично једнопартијски режим и власт једног човека који радикалским методама води демократске процесе, укључујући и пут Србије у Европску унију. О томе у наредна три броја НИН-а говоре бројни сведоци и актери тих догађаја, политичари, социолози и политички аналитичари.

На нашу молбу да нам обезбеде саговорнике, из СНС-а никада није стигао одговор.

ВЕЛИКИ РАДИКАЛСКИ ПРАСАК

Ни десет година од формирања данас најмоћније, још мало па једине, странке у земљи, нема јасног и недвосмисленог одговора како је она тачно настала, ко је све, на том послу, био директно а ко индиректно ангажован и да ли је уподобљавање екстремне деснице био стратешки план или ад хок акција произашла из прозаичних разлога, нетрпељивости која је наступила у односима првог и другог човека СРС. Заправо, оснивање СНС у великој мери остаје у домену политичке митологије и типичне балканске драме са елементима трилера, у којој је више непознатих него познатих и где се публици оставља на вољу да измашта детаље и закључи могући епилог. Јер, како другачије објаснити да су деценију од настанка СНС и даље у „домену легенде“не само личне одлуке Николића и Вучића него и околности цепања до тада најзатвореније и најјединственије странке на политичкој сцени Србије, а посебно конкретне улоге које су у целом послу имали појединци из Демократске странке, међународни представници и бизнисмени - они „прави“и они „контроверзни“, они у земљи и они у иностранству.

И даље остају отворена питања, шта је био кључни мотив „политичке издаје“, „политичког оцеубиства“и „пуча“Томислава Николића и Александра Вучића? Да ли жудња за победом, извлачење из миљеа политичког екстремизма и десне депоније, или се пре тачно десет година Николић једног јутра пробудио схвативши да жели да изађе из сенке хашког оптуженика Војислава Шешеља и улоге „вечитог другог“. Да ли су заједно сковали план, он и „увек трећи“Александар Вучић, да поделе Српску радикалну странку? Да ли им је истовремено синуло да су ратови прошли, да границе Србије нису Огулин и Вировитица, да оне чије презиме не завршава на „ић“не треба протерати из земље и да је уједињење свих српских земаља могуће још само у ћелији Хашког трибунала?

У сваком случају, формални почетак деловања СНС је 10. октобар

2008. године, када је странка као 139, са сакупљена 10.054 потписа, уписана у регистар политичких организација у Србији. Оснивачка скупштина одржана је једанаест дана касније и на њој Николић и Вучић, после више од 20 година, излазе из улоге Шешељевих следбеника и постају председник и заменик председника СНС-а.

С данашње тачке гледишта, занимљиво је да је догађају претходило размимоилажење унутар СРС-а око Споразума о асоцијацији и стабилизацији, који је требало да буде ратификован у Скупштини Србије. Према доступним подацима, Шешељ је испрва пристао да се гласа за ратификацију уз услов да буде прихваћен радикалски амандман о Косову у саставу Србије.

„…Хоћемо у Европску унију ако нам гарантују Косово у саставу Србије. То смо дефинисали пред изборе. И значи држимо се тога и не одступамо нигде. Ето. Па да, мало са осећајем гађења хоћемо у Европску унију, али Косово је изнад свега…“, поручио је лидер радикала из Хага.

Уз медијску и политичку галаму, незваничне информације па и „лажне вести“, расплет и разлаз ипак постају видљиви почетком септембра 2008. Посланице СРС Наташа Јовановић и Вјерица Радета, деловало је тада, ничим изазвано, у Скупштини су проклеле Бориса Тадића, али и сваког радикала и његов „род и пород“који се с Тадићем сретне.Јасно је било да је клетва упућена Томиславу Николићу, који се од „урока“бранио држећи се за главу у скупштинској клупи. Иако је Николић у наредним данима покушавао да минимизира сукоб одговорима да нема раскола и да се „чује са Шешељем“, 5. септембра подноси оставку на све страначке функције, после седнице председничког колегијума када је остао усамљен након гласања (14:1) о подршци ССП. Николић се после жалио медијима како су најоштрије против њега говорили они који су му „из срца испали“и које је „одгојио као радикале“.

Пре него што је формализован СНС (21. октобра 2008), Николић је у Скупштини Србије постао шеф новог посланичког клуба „Напред, Србијо“, састављеног од бивших радикалских посланика. Најпре им се прикључило њих 17, а потом још четворо. Индикативно је да после„великог радикалског праска“око ССП, на крају тај документ није добио гласове новооформљеног клуба проевропских посланика. Нису били у сали.

ВУЧИЋЕВО БИРАЊЕ КОСТИМА

Не треба заборавити да су новопечени напредњаци, народни посланици, практично имали и „институционалну подршку“да задрже мандате, иако су према тада важећим прописима (а и по тумачењу Уставног суда) мандати били у власништву странака.

И док две, три недеље траје медијски, страначки па и државни „ковитлац“око једног од највећих партијскихи „идеолошких“расцепа у новијој историји Србије, други најважнији „глумац“овог блокбастера, Александар Вучић,и даље „бира костим“у коме ће наступити. Објавио је да се повлачи из јавности уз додатни драмски зачин да ће се „можда бавити неким пословима попут берзанских“или ће „помагати брату у вођењу фирме“(иако ће 2014, када је избила афера са „фалсификованом“личном картом, устврдити како његов брат никада није био власник фирме). Половином септембра, после две недеље избеглиштва из јавности, Вучић је преломио. Подноси оставку на страначку функцију, а у Скупштини Београда враћа одборнички мандат, који је освојио на листи СРС-а. Да би „ситком“био напетији, ову вест јавности не саопштава Вучић, већ прво Николић и то у „Утиску недеље“, емисији у којој су тада редовно могли да се чују и ставови опозиције. Неколико година касније, када је СНС увелико на власти, ваљда да такву прилику ускрати сопственој опозицији, Вучић је једноставно и са лакоћом осветнички испословао укидање „Утиска недеље“.

Борис Тадић, некадашњи председник Србије а данас лидер опозиционог СДС, каже за НИН да је Вучићева одлука да приступи Николићевој странци донета „након што су га у то, по њиховом сведочењу, убеђивали Мишковић и Беко“и то „мање политичким, а више финансијским аргументима“.

Онима који га данас оптужују да је „довео Вучића“, одговара да није могао јер „у време настанка СНС, Вучић није ни био у тој странци, а да га је Шешељ поставио за свог наследника вероватно би и данас био у СРС“. Ову тезу поткрепљује и Милорад Мирчић који каже да је Вучићево „повлачење“из јавности било у функцији„ишчекивања Шешељеве одлуке о наследнику Николића и наде да ће избор пасти на њега. Био је разочаран што је одлука из Хага била да то буде Драган Тодоровић“.

„Вучић је радио са Томом на цепању странке, али је о свему обавештавао Шешеља. Док је Тома прекинуо све контакте са Шешељем и није одговарао на његове позиве, Вучић је редовно информисао свог лидера о свему што Николић чини, па и о новцу који је (наводно) добијао за посао поделе странке“, тврди Мирчић.

Иако је Николић раније тврдио да је „Шешељ највећи интелектуалац кога је срео у животу“и да је од њега много „учио и научио“, а Шешељ узвраћао како Николића сматра „делом свога тела и личности“, сукоб у фамилији неизоставно је донео много прљавог веша, све до инсинуација да је Шешељ приликом Николићевих посета Хагу слао цедуљице у којима је наручивао убиства, чему се Николић, како тврди, жестоко супротстављао.

Вучићево повлачење из јавности било је у функцији ишчекивања Шешељеве одлуке о наследнику Николића и наде да ће избор пасти на њега. Био је разочаран што је одлука из Хага била да то буде Драган Тодоровић Милорад Мирчић

ОКИДАЧИ ЗА РАЗЛАЗ И ПРВИ МИЛИОН

Говорећи о тим дешавањима, дугогодишњи лидер војвођанских радикала Милорад Мирчић каже, за НИН, да се „разлаз није догодио одједном“, већ да је то био „вишегодишњи процес“и да су први сигнали „Томиног незадовољства“почели да се примећују још 2004.

„Николићев ауторитет међу бирачима испрва јебио „изведен“и наслањао се на Шешељеву подршку. Међутим, како је лидер СРС био одсутан, а странка на изборима освајала све већи број гласова ( 81 мандат на ванредним изборима, 2007), више се није могло говорити о изведеном већ о стварном ауторитету“, оцењује Мирчић.

Уз многа друга дешавања, до данас нису расветљени начини на које је СНС прикупљао средства есенцијално потребна за настанак сваке политичке партије.У јавности се оперисало непотврђеним „фактима“да јеfundraising обављан тајно и да је почетни новац обезбеђиван од домаћих бизнисмена. Наводно од шест милиона евра које су добили, милион је „обезбедио Цане Суботић, тада лице са међународне потернице“(однедавно слободан човек), „а донео га је и Томи предао Александар Вучић“. Мирчић тврди да ниједан евро од тог новца „није легао на рачун“. Према тој верзији, овај новац се користио за изградњу будуће странке, док су тадашње изборне кампање финансиране подизањем кредита.

Опште је место да је на формирање СНС-а пресудно утицао Миодраг Мики Ракић, па и Борис Тадић. Иако то ниједан од могућих непосредних учесника и сведока никада није јавно потврдио, напротив, та информација функционише као „аксиом“.Један бивши високи функционер ДС, који није желео да се његово име помиње, рекао нам је да је „Борис Тадић погрешио што је учествовао у пацификовању радикала“, индиректно сведочећи о његовој улози у том процесу.

У разговору за НИН Борис Тадић, некадашњи председник Србије, данас лидер опозиционог СДС, међутим, у потпуности негира да је имао било какав утицај на настанак СНС-а. Према његовим речима, „једино су Николић и Шешељ утицали на формирање СНС и нико више“. „Шешељ је константно понижавао Николића, унижавао његову улогу у СРС од када је отишао у Хашки трибунал, а по Николићевом мишљењу, истовремено и вршио опструкцију његовог наступа на председничким изборима, вређао га на телефонским седницама Председништва СРС…“, испричао је Тадић оно што је чуо од самог Николића.

Позивајући се на сведочење Николића, Тадић каже да је његов однос са Шешељем „био окидач зашто је решио да напусти СРС“. Када је одлучио да формира сопствену странку, Николић је, додаје Тадић, тражио пријем код њега, као председника државе И том приликом му саопштио да ће „његова странка бити проевропска“.

„То је за мене било огромно изненађење“, присећа се Тадић за НИН, преносећи детаљ из разговора да у том тренутку Николић није знао „ко ће бити са њим у новој странци, а поготово да ли ће бити и Вучић, који се надао да ће бити наследник Шешеља у СРС“.

На другој страни, Борко Стефановић, некада потпредседникДС, одавно изван те партије, сигуран је да „Ракић и Тадић нису направили СНС нити су обезбедили новац, већ су то чинили разни бизнисмени који су желели да се реше „жутих“и направе нову странку“. „Истина је, пак, да смо оберучке прихватили цепање радикала и да смо им изашли у сусретса мандатима и да су се медији отворили за Вучића, Тому и Јоргованку“, сведочи Стефановић за НИН.

ПОМОЋ ПРИЈАТЕЉА

Каква је стварно била улога Миодрага Микија Ракића, „човека из сенке“који је формално био потпредседник Демократске странке, шеф кабинета председника Србије, али и секретар Савета за националну безбедност, а потом и шеф Бироа за координацију рада служби безбедности,а према Вучићевим речима и његов „пријатељ“, остаје у домену спекулација. „Архитекта“тадашњих политичких дешавања у Србији наводно је „повезао“Вучића са међународним представницима, омогућивши му, између осталог, и близак контакт са некадашњим саветником Ангеле Меркел Кристофом Хојзгеном и са неким другим утицајним страним политичарима.

Ипак са те позиције „велике моћи“, највећа услуга коју је Мики Ракић учинио Вучићу десила се неколико година касније, када је СНС већ дошао на власт. По сведочењу нашег извора, Ракић је Вучићу предао „безбедносно важне досијее“(али о томе више у наредном наставку). Но, и пре него што је настао СНС, као „проевропска верзија“радикалне странке, Николић и Вучић су се трудили да убеде, пре свега, западне политичке актере да су озбиљни у намери да испливају из политичког талога СРС. Мирчић се присећа да је Николић, кријући то од Шешеља, „константно контактирао са шефовима кабинета“, пре свега са Александром Никитовићем, шефом кабинета тадашњег премијера Војислава Коштунице, а потом и са Ракићем“. Подсетио је, у том контексту, на тзв. „тестамент“Војислава Шешеља, који је прочитан на протестном окупљању радикала испред америчке амбасаде, децембра 2006. Шешељ, који штрајкује глађу у Хагу, поручује својим партијским друговима у отаџбини да „никада не улазе у коалицију са Тадићем и Коштуницом и осталим српским издајницима…“

Да Николић и Вучић нису безглаво лутали од деснице до екстремног национализма, па на том путу случајно банули у Европу, говори и податак да су још 2007. спроведена истраживања која су тестирала подршку и ставове, између осталог и бирача национално одређених политичких странака

Према Мирчићевим наводима, порука је била упућена Томи који се „већхвалио телефоном који је добио од Никитовића“мада је,додаје, „касније за конкретан посао цепања странке средства обезбеђивао Мики Ракић уз координацију са амбасадом САД у Београду“.

КАКО СУ ПОСТАЛИ ПРИХВАТЉИВИ ЗА СВЕТ

Већ је 2007. године, сведочи Мирчић, Николић имао контакте са америчком амбасадом, „а и с нама се из руководства касније наметљиво консултовао око идеје да оде у посету Америци, јер је амерички амбасадор, наводно, изразио жељу да се тако нешто догоди, а то би и помогло Шешељу у затвору“.

Према наводима саговорника НИН-а, који је присуствовао једној вечери у америчкој амбасади, организованој 2008,у периоду између јануарских председничких и мајских парламентарних избора, када је на дневном реду било„цивилизовање“Дачићевог СПС (неколико месеци касније десило се историјско помирење СПС и ДС),дискутовало се и о „будућности“Николића и Вучића, који су у том тренутку и даље у СРС. „Камерон Мантер је тек дошао на службовање у Београд и прво питање је било шта да раде са СПС-ом, а потом и са Николићем и Вучићем.“

Извор НИН-а каже да су се сложили да би требало да позову Дачића на разговор, али и Вучића, „јер су обојица млади, амбициозни и схватају да се време мења. Само је један од присутних, иначе послом везан за Британце, препоручио Николића јер је, док му је помагао у председничкој кампањи, схватио да он Шешеља више не може да гледа очима“.

Један од извора НИН-а, чије је мишљење релевантно у међународним и дипломатским круговима, подсећа да су „представници међународне заједнице избегавали формалне контакте са лидерима СРС-а између осталог и због тога што је Шешељ оптужен за ратне злочине, што му се суди у Хагу и што странка води радикалну антиевропску политику“.

Иако су се вође новонасталог СНСавербално одредиле према европским интеграцијама, „опрезност“дипломата била је видљива чак и на оснивачкој скупштини напредњака којој су присуствовали амбасадори Словачке, Норвешке, Кубе, Индије, Шведске, Данске, Алжира, али само представници амбасада САД, Француске, Немачке, Шпаније, па чак и Русије. „Охрабривали су Николића и Вучића да се одвоје од Шешеља, али многи амбасадори нису смели да се појаве на оснивачкој скупштини не желећи, између осталог, ни да се замерају Тадићу и ДС-у“, опажа наш извор.

Најјавнија порука да постоји спремност, тада још радикала, да се одрекну политичког оца са привременим боравком у Хагу,била је скидање беџа са ликом Шешеља са ревера на председничким изборима 2008. Николић губи у другом кругу са малом разликом (47,97/50,31 ), а убрзо,улазећи увелико у процес „бракоразводне парнице од Шешеља“, демонстрира „државотворност“и ново разумевање међународних околности. Тако у интервјуу Танјугу два дана уочи оснивачке скупштине СНС објашњава да се „залаже за боље односе са ЕУ и да намерава да комуницира са представницима њених држава чланица, што му је, како рекао, било забрањено у СРС“.

„Како да не разговарам са америчким амбасадором када ми је то прилика да му пренесем своје ставове и шта сутра може да се деси. Да са њим разговарам о томе да ли сутра можемо да живимо боље или не и да ли је услов за то да дамо Косово.“

Дипломатска охрабрења у већој мери су прве две године политичког живота СНС остајала у „четири ока“, али „медијско памћење“бележии она јавна попут поруке бившегбританског амбасадора Стивена Водсворта који је рекао да ако су промене искрене и „ако сте заиста посвећени модерним демократским вредностима, прихватићемо то и сарађивати са вама“. Нешто слично је раније поручено социјалистима који су прошли „процес помирења“са ДС и у том тренутку, са „жутима“чине Владу Србије .

Мало помало Вучићу и Николићу постаје доступан свет који их се раније гнушао и који их је указом 1999. уписао на листу личности којима је забрањен улазак у САД.О неколико боравака заменика председника СНС-а Америци нема званичних података, осим инсинуација „добро обавештених кругова“да су се тада догодили важни политички контакти и договори пресудни за Вучићеву политичку будућност. Последње од тих путовања дешава се пред председничке изборе 2012. И оно је кључно јер се наводно „тада Америка

Највећа услуга коју је Мики Ракић учинио Вучићу десила се неколико година касније, када је СНС већ дошао на власт. По сведочењу нашег извора, Ракић је Вучићу предао „безбедносно важне досијее“

преломила да неће имати ништа против да СНС дође на власт“.

Када је реч о Бриселу, кључну улогу у процесу прихватања некадашњих радикала одиграло је именовање Штефана Филеа за комесара за проширење и суседску политику, новембра 2009. године. Филе је био „последња европска политичка фигура којој је било искрено стало до придруживања региона Европској унији и врло је предано радио на томе“. Годину дана од раскида са ратнохушкачком и екстремно десничарском антиевропском прошлошћу, новопеченим српским проевропљанима од највеће је важности не само да буду уважени, већ и признати као системска опозиција, односно као озбиљна алтернатива ДС, чији евентуални долазак на власт не би „узнемирио“команду западне војне алијансе и „промптно подигао борбену готовост“јужног крила НАТО-а.

ПРОМЕНА РЕТОРИКЕ

„Када је постало јасно да ће радикали да се цепају, процена је била да ће настати две странке, подједнако јаке, при чему је ова друга, „кошер“странка прихватљивија, али ниједна од њих неће бити доминантна. Оно што се догодило нисмо очекивали - настанак „франкенштајновског чудовишта које је прогутало скоро целу СРС, а најмање смо очекивали да ће ићи код страних амбасадора да се нуде да реше Косово, које ми нисмо решили“, каже Борко Стефановић

Недовољно је јасно на који су начиндвојица„издајника“и „пучиста“, како их јенекадашњи лидер почастио, успели да „заведу“већину чланова радикала, и даље у великој мери „спремних“да исучу мачеве, и преведу их у нову странку и нову политику. Политички аналитичар Цвијетин Миливојевић подсећа да Николић, док с једне стране Западу шаље поруке о кооперативности, на другој страни чланству и бирачима поручује да „неће одступити од изворног програма“.

Цвијетин Миливојевићизноси оцену да је „цепање радикала изведено на нехуман, али политички прагматичан начин“. Креирана је атмосфера у којој су чланови радикала почели да верују да „Шешељ можда никада неће изаћи из затвора, да је можда мало и крив, а Тома и Вучић су ипак добри Срби, Запад им верује, а и русофили су“. Миливојевић примећује да Николић није порекао свој чин четничког војводе који је добио 1992, никада није гласно изговорио „одричем се Вировитице и Огулина…“, а истовремено је и Србима преко Уне и Дрине, чином преласка у напредњакетадашњег председника Републике Српске Крајине у егзилу, професора Марка Атлагића, послата веома значајна порука - да се остаје на правом путу.

Да Николић и Вучић нису безглаво лутали од деснице до екстремног национализма, па на том путу случајно банули у Европу, говори и податак да су још 2007. спроведена истраживања која су тестирала подршку и ставове, између осталог и бирача национално одређених политичких странка. Како је НИН-у испричао извор изједне од најутицајнијих међународних организација, кроз њиховаистраживања и фокус групе,тестирани су били и ставови „меких“бирача СРС. Резултати тих „мерења“показали су да „меким“бирачима код радикала и Шешеља сметају „агресивност и простачки начин интерпретације ставова“И да „сарадњу са ЕУ нису видели као велеиздају“.

Гледајући ширу слику, 2008. године европске интеграције и даље делују веома привлачно, економска криза још није у пуном замаху, ратови, ратни злочини и ратно безнађе страшило су у колективном сећању. У медијима постоје дебатне емисије и истраживања, гледамо „Утисак недеље“, штампа има далеко већи утицај и тираже, на РТС-у, у ударним терминима, редовно гостује опозиција.Озбиљан успех радикала на изборима (радикали 11. маја 2008. освајају 78 мандата и најјача су појединачна политичка странка у земљи),ипак не брише тој партији ореол губитника. Догодило се и то историјско помирење СПС и СНС, уз можда племениту Тадићеву идеју да Србију изведе из екстремно националистичког брлога и уведе је у „досадне“демократске и европске токове. СНС улази у политички живот Србије, такође у функцији „политичке екологије“, али се његове амбиције на томе не завршавају.

Наводно од шест милиона евра које су Николић и Вучић добили, милион је обезбедио Цане Суботић, тада лице са међународне потернице, а донео га је, и Томи предао, Александар Вучић

Један од сусрета: Toмислав Николић и Александар Вучић код Бориса Тадића и Миодрага Микија Ракића

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.